Šta umetnici slušaju: Ivan Glišić

On je jedna od najstarijih ličnosti u rokenrolu, a verovatno i najstariji panker u nekadašnjoj Jugoslaviji. „Pank ajkula” Ivan Glišić je autor desetina romana, zbirki pesama, fanzina i svojevremeno cenjeni tekstopisac na muzičkoj sceni. Među njegovim najznačajnijim knjigama nalaze se „Ura, ura, matura!”, „Plastično lice”, „Šljamhouse”, „Lorka je umro od ljubavi”, „Mars ‒ punk struggle for life”, dok su neka od njegovih dela doživela i format radio-drame.

Sa ljubavlju nam je pričao o svojim „ajkulicama”, čiju muziku izuzetno ceni, a pored njih se dotakao i svojih idola iz mladosti, čiji je, igrom slučaja, savremenik.

ROKENROL

U ono doba kada uopšte nije bilo medija, radio-aparata, televizije, nismo znali čak ni za telefone, ni za šta, po ulicama si mogao slušati muziku sa bandera sa sijalicama, naravno, ali i zvučnikа, odakle su se emitovale partizanske pesme. Kasnije, dok sam odrastao i počeo da odlazim na radne akcije, tamo su se pevale pesme o radnim akcijama, a počeli su da dolaze i prvi radio-aparati, sa kojih su se emitovali festivali, francuske šansone i San Remo. Ja sam, zahvaljujući tim prvim radio-aparatima, pronašao Radio Luksemburg i spoznao da postoji rokenrol. Tada su pevali Cliff Richard i Shadows, kao i Tommy Steele.

Iako se priča da smo živeli iza gvozdene zavese, mi smo sve filmove onoga vremena gledali apsolutno slobodno i prikazivali su se širom Jugoslavije. Kao i sve knjige. Apsolutno svaku knjigu si mogao da kupiš, te sam ja u to vreme mnogo gledao filmove i mnogo čitao. Pedeset i šeste sam gledao engleskog rokera Tommija Steela u nekom muzičkom filmu. Tada sam bio osnovac. Odemo u Beograd i u komisionu na Slaviji vidim njegovu ploču i kupim je, iako nisam imao gramofon. Kasnije sam i ploču Shadowsa kupio i imali smo te prve singlove, bez gramofona. Stavimo ih na prst, vrtimo i kao slušamo, a tada nismo znali uopšte koje su to pesme niti smo znali engleski; u školama smo učili francuski.

Ploče su bile veoma skupe. Mika Antić mi je pomagao oko nabavljanja novih. U njegovom časopisu „Ritam” i u njemu oglasi, a Milić od Mačve me upozna sa njim i on mi, pre pojavljivanja broja, unapred da oglase. Ali to je tada bilo preskupo, singl je bio 3.000, trećina moje plate, a „long plej” 6.000. Ja sam tada mlad, sa osamnaest, počeo da radim. Jednom Mika Antić meni kaže: „Imaš novu mogućnost. Šta, recimo, rade diskofili iz Novog Sada? ‒ Šta? ‒ Uzmu pismo, stave naših dvadeset dinara između dva indiga i direktno engleskoj kompaniji pošalju.” Dam spisak ploča, uradim i ja tako i zaista dobijem tri longplejke: The Who ‒ „My Generation” (jedva da se znalo u Engleskoj za njih), The Kinks  – „You Really Got Me” i prvi album grupe The Pretty Things. Još mi odgovore: „Imate kusur!” Ali u prvo vreme ti paketi su stizali u poštu, odakle idu u MUP. Oni otvore paket i gledaju, onda te pozovu tamo i pitaju te za taj rokenrol. To je bilo nepodobno, ali te na kraju puste da nosiš kući. Zašto me nisu proganjali kasnije sam saznao, i to skoro, da su svi rokeri tada bili deca vojnih lica. Svojoj deci su gledali kroz prste, usput i nama, deci zanatlija. Tako sam i uspeo šezdeset i sedme u Sarajevu da pobedim na takmičenju diskofila, pošto sam prvi put u Jugoslaviji pustio Janis Joplin, Jimija Hendrixa („Hey Joe”) i Moody Blues („Nights in White Satin”).

ULICA JORGOVANA

Sve sam vanredno završavao, i srpski i engleski, pošto sam morao (sirotinja smo bili) da se zaposlim sa osamnaest godina. Tražili su se prosvetni radnici i bilo je bitno da diplomiraš u roku. U školi nisu ni znali za sve to. Recimo, pustim bitlsicu, ali kad idem na časove začešljam se. Ali se pročulo. Bukvalno šabački rokeri kvare omladinu! Šabac je imao tada mnogo bendova, dolazili su kod mene, imao sam gramofon, skidali smo prepeve… Čak sam i pisao tekstove, jer nismo znali engleski. Na osnovu melodije izmislim tekst, pa sam na pesmu Spencer Davis grupe „I’m a Man”, koja ima socijalni tekst, napisao ljubavni. Tako sam ušao u svet rokenrola kao tekstopisac za naše poznate grupe i pevače koji su tada bili početnici. Sarađivao sam sa Daliborom Brunom, Josipom Lisac, Tajmom, Darkom Domijanom… Dobijem nagradu kultne emisije „Veče uz radio”: komponovaće muziku na moj tekst Miša Aleksić i Laza Ristovski, a pevati grupa Zajedno, koju su činili Bora Čorba (koji je tek došao u Beograd iz Čačka, bio je student), Gorica Popović (glumica) i Bilja Krstić (koja sad ima Balkaniku). Tako je i počelo, dok ubrzo nisam sa Rajmondom Ruićem i Darkom Domijanom napravio veliki hit „Ulica jorgovana”, sa kojim smo bili na mnogim festivalima, ali sam na kraju napustio taj svet. Nisam mogao da se uklopim. Bilo je mnogo podmetanja, zavist tada čuvenih pevača, kantautora… Ne možeš novu proču da snimiš, jer se ova još prodaje. Posle tek tri godine smo snimili novu, jer se stara stalno doštampavala. Sva sreća, sedamdeset i četvrte prvi put odem u London, zatim sledeće godine ponovo i tada upoznam pankere u Londonu i kažem: „To je moj svet, ja više sa rokerima i estradom nikakve veze nemam, prelazim u pank!”

PANK

Bio sam sa svojim učenicima iz škole na ekskurziji u Londonu. Sasvim slučajno upoznam pankere u jednoj ulici, nisam imao pojma ko su, mislio sam da snimaju filmove Čarlija Čaplina. U Hajd Parku sede svi u robijaškim crno-belim odelima, čirokijima, lancima i okovima od plastike, zihernadlama, kožnjacima, martinkama, mladi i stari. Pitam ih šta je to, oni meni kažu pank. Pitaju me odakle sam, iz Srbije, Jugoslavije, šta slušam, kažem The Who, Kinks, Pretty Things i oni meni kažu: „Gud, gud.” Odvedu mene i moje učenike preko Temze u napuštene fabrike u Čelsiju i sviraju oni meni od Kinksa „You Really Got Me” i „All Day and All of the Night”. Ja se zaprepastio! Ali su, zapravo, na osnovu toga, tog anarho-roka, i započeli pank. Pričali su mi o progonima, nema ih u novinama, ne piše se o njima, ali oni imaju svoje novine, fanzine. Pitam ih šta su fanzini, a oni kažu da rukom pišu, kopiraju. I tako se, kad sam se vratio, ubacim i u svet fanzina.

U početku smo to rukom pisali. Nismo imali fotokopir mašine, nego na pisaćoj mašini kucam, pa pod indigo. Jedni drugima smo slali dok se nisu pojavile fotokopirnice. Isečcima iz novina smo stavljali naslove.

Prvi radovi su bili na temu pojave panka i ukazivali smo na negativne pojave u društvu, korupciju, crvenu buržoaziju, protiv koje smo se digli i šezdeset osme, neuspešno. Nije bila bitna diploma, već politička podobnost. Kada je od te sedamdeset pete krenulo, pank je imao takvu tematiku socijalne nepravde, zbog čega su nas proganjali, bili smo društveno i politički nepodobni. Iako smatram i dan-danas da smo baš bili podobni, nismo bili crni talas, nego beli talas, i da su oni zlo i beda i da su uništili federaciju i socijalizam, koji je tako lepo bio zamišljen. Na kraju smo bili u pravu, kao da smo bili neki nostradamusi, proroci.

PANK ‒ PRISNA PORODICA

Iz škole sam bio prebačen u RTV Šabac, bio sam urednik noćnog programa. Prvi smo u Jugoslaviji imali cele noći emisiju o panku. Bilo je dosta pankera koji su služili vojsku u Šapcu. Dođu u moju emisiju „Da se bolje upoznamo” i po sat-dva pričaju o svom mestu, kulturi, panku…

Mi, pankeri, smo se okupljali u Rumi od 1975. do 1990. Ruma je bilo stecište svih vozova. Svake subote se tu, iz cele Srbije, nađemo. Uđemo u voz, siđemo gde nam dune, pitamo gde su pankeri, nađemo ih i sklopimo poznanstva. Tako smo s Vinkovcima, najpre. Posle je bilo: „Hajde da vidimo i tu Rumu.” A Ruma prepuna pankera! U Šapcu to nekako krene i stane, dok se Ruma i dalje drži. Ali i Šabac je imao svoje odlične grupe, recimo Afekt i Speedball. Moj učenik Miša je devedesetih imao grupu Ništa ali logopedi koja je bila fenomenalna.

Ja tada nisam govorio slovenački, znao sam jednu pesmicu, ali odem u Sloveniju, svi čitaju moje knjige, znaju i hrvatski i srpski, u Makedoniji isto, Mađari u Vojvodini… Mi nismo znali njihove jezike, ali to nikome nije smetalo. Pre rođenja nismo imali katalog da biramo svoje roditelje, izgled, jezik, veroispovest, ali smo posle rođenja imali mogućnost da biramo jednu stvar: da budemo ljudi ili neljudi. Pank je odabrao da budemo ljudi, a ovi drugi neka budu neljudi, nek se svađaju, nek ratuju, ali ti koji zagovaraju rat ne poslaše svoju decu u rat. Pank scena je tokom rata desetkovana i istorija se ponavlja: da uvek plaća sirotinja koja ne razmišlja o ratu.

Suština panka je ona koju rokenrol nije imao – razviti svest o samom sebi i drugima. Pank nikada nije smeo biti destruktivan, nego kreativan. Zato su me roditelji mladih pankera kod kojih odem na zimovanje, letovanje, cenili i cene me. Dočekaju me i zajedno crtamo, slikamo, komponujemo, pravimo fanzine… Dopisivali smo se. Imam na hijade pisama, stotine fanzine. Kroz saradnju sa različitim generacijama i pank prisna porodica je sve preživela.

Mali panker iz Pule i pisac Danijel Radočaj imao je 13 godina devedeset treće ili četvrte, a ja to nisam znao. Dopisivali smo se, stizala su pisma i preko Crvenog krsta… Možemo dobiti Nobelovu nagradu za mir koliko smo uticali na to da nema mržnje među narodima i da budemo ljudi.

Skupljali smo, takođe, pare mi šabački pankeri Afekt i Speedball i pomagali da se snime dva singla vinkovačke grupe Pokvarena mašta i beogradske Robna kuća. Oni su samo taj singl i snimili, ali eto, bili smo prava pank prisna porodica.

NOVO VREME

Nažalost, kao da više nema te izvorne, sirove scene. Malo se sada o tome piše, malo je bunta, malo otpora u samoj književnosti, u samoj muzici, a u to doba je toga najviše bilo. Mi kao pankeri bili smo pokret za sebe, religija za sebe, politika za sebe, kultura za sebe. Današnji mladi pisci, muzičari, glumci prilaze strankama i prestaju da budu deo sebe. Tu je ta suština, ali valjda je to sada borba za opstanak, druga vremena i gleda se udomljenje, uhlebljenje radno mesto, pa ću biti poslušnik. Zato sada vlada ta pseudokultura, za šta su pank smatrali. Ali, gledajući unazad, vidi se da smo kao pokret bili progresivni, dobronamerni i svi smo se družili.

Oduševila me je Slavina ljubavi, jer klinci sviraju super. Više nekako padam na te početničke bendove i njima treba pomagati. Super sam bio i sa Hladnim pivom. Oni su sada nešto potpuno drugo, a kada su bili nepoznati početnici, gde god su gostovali, slali su mi razglednice. Na kraju je to postalo biznis. Za sat vremena nastupa na festivalu dobiju novca koliko ja ličnog dohotka za dve godine. I tu mislim da je greška i da je zato rokenrol propao. Zato što su svi ti slavni rokeri zaboravili na svoje početke, ne forsiraju mlade rokenrol bendove. Predstavi ih, neka ti budu predgrupa. Ili slavni pankeri koji su nekad bili nepoznati. Pa imaš koncert, pozovi pet-šest mladih grupa, kaži: „Ovo je naš podmladak.” Mislim da to više ne postoji, oni idu sami od festivala do festivala, lepo se plati. U početku su njihove pesme bile progresivne, pesme bunta i otpora, ali ako sada lepo živiš, imaš silne automobile, kuću sa bazenom, a pevaš i dalje ‒ to više nije to. Nedopustivo je.

Ne znam zbog čega festivali ne forsiraju mlade. Pa ni ovaj naš (Šabački letnji festival, prim. aut.). A svaki grad ima neki festival. Jedni te isti iz bivše Jugoslavije se vrte u krug. Tu je, donekle, i krivica i tih mladih bendova. Sada ti je tehnika dostupna. Pa snimi sam CD, to je čas posla. Kad smo mi mogli u ono vreme, kad nije bilo ni kasetofona, da pravimo demo-snimke na diktafonima. Odštampaj sebi buklet, uradi to, štampanje nije skupo. Jer ti niko neće dati, osim ako si član neke jače organizacije ili stranke. Ne treba se obezvoljiti i obeshrabriti, jer ima toliko talentovanih umetnika koji sada mogu na internetu ispoljiti svoju kreativnost.

Danas je sve dostupno na Jutjubu. Imam ogromnu kolekciju ploča, ali šta to sada vredi. Recimo, grupa Termiti, koju sam obožavao, pa na kraju i Kud Idijoti. Dopisivao sam se sa Tustom, bio sam prisutan u Puli kada se otvarao skver Branka Črnca. Oni su, dok nisu otišli na subotički festival osamdesetih, bili nepoznati. Razmenjivali smo materijale; pošaljem mu knjigu „Jer znala je mama mene će skrckati levi elementi”, a on meni pošalje: „Bolje izdati ploču nego prijatelja”. Ali bio je samo jedan od stotine ljudi sa kojima sam svašta razmenjivao.

U svakoj od svojih knjiga imam bonus ‒ pesme, stripove, ilustracije mladih pankera. Svim svojim omiljenim pank grupama posvećivao sam dela, GBH sam mnogo voleo i moj roman „Ponoćni očajnik” posvećen je njima, a unutar nje je i poema posvećena Sid Viciousu. Moja omiljena pesma iz tog perioda je „Pogo in Togo” nemačke grupe United Balls i na svaki svoj rođendan (i ne samo tad) sebi čestitam uz tu pesmu i iskačem se koliko mogu.