-

Naslovna Autorski članci Šta umetnici slušaju Šta umetnici slušaju: Gordan Kičić

Šta umetnici slušaju: Gordan Kičić

 

Iako je odigrao veliki broj upečatljivih uloga zbog kojih je delu publike ostao u sećanju kao Cole, Sumpor ili, od skoro, Kaluđer, veći deo auditorijuma ga poznaje imenom i prezimenom ‒ Gordan Kičić ‒ glumac, producent, reditelj i televizijski voditelj. Harizmatični beogradski dasa karakterističnog osmeha ne skriva svoju sklonost ka sviranju i pevanju. Ljubav prema muzici pokazao je u predstavi „Brod plovi za Beograd”, u kojoj glumci pozorišta „Atelje 212”, čiji je Gordan stalni član od 2009. godine, pevaju dobro poznate numere. Kao voditelj, bio je deo muzičke emisije „Luda noć”, a svoje gitarsko umeće publici je predstavio u emisiji „Najbolji orkestri Srbije”. Zbog svega navedenog, umetnik Gordan Kičić savršeno odgovara formatu ove rubrike. Iako pretrpan poslom, našao je vremena da odgovori na nekoliko naših pitanja.

BR: Hvala Vam što ste se odazvali pozivu Balkanrocka iako je nedelja, dan za odmor…

Gordan Kičić: Nema veze, matori. Ako je rokenrol u pitanju, uvek imam vremena.

BR: Koliko je muzika kod Vas prisutna u privatnom, a koliko u profesionalnom životu?

GK: Sto posto je prisutna u privatnom životu. Ujutru, preko dana, sve vreme imam neki soundtrack. Celog života sam svirao po nekim bendovima. Sviram gitaru i pevam. Mada to sve držim na ljubavno-privatnoj liniji, nikako nisam tu video mogućnost profesionalnog angažmana. Svoje sviranje i pevanje nikad nisam hteo da komercijalizujem, da pretvorim u posao. Ali imao sam nekoliko profesionalnih angažmana u mjuziklima (npr. „Spamalot Monti Pajton” prim. aut). Svaki profesionalni angažman koji je imao veze sa muzikom sam držao u domenu radosti i velikog zadovoljstva, ali i poštovanja prema muzici, muzičarima i, najpre, rokenrolu.

BR: Kada kažete rokenrol, na koje bendove mislite, šta volite da slušate?

GK: To je ozbiljno i široko pitanje. Imao sam sreće kao klinac, jer su moji imali veliku kolekciju ploča. Slušao sam odmalena Stonse, Bitlse, Kridense, a onda i bluz scenu, BB Kinga, Erika Kleptona, Krim. To je muzika koju je otac slušao dok je bio mlad, a ja sam to odmalena upijao.

BR: Da li biste mogli da izdvojite omiljeni album nekog od muzičara koje ste pomenuli?

GK: Ako pričamo o Stonsima, možda je to album „Let it Bleed”. Što se Bitlsa tiče, možda je ovo iznenađenje, ali izabrao bih poslednji album „Let it Be”. Šta znam, to mi je sad palo na pamet. Ceo život sve to slušam i drljam gitare, imam razne neke gitare kući.

BR: Koje gitare imate i s kim svirate?

GK: Imam Gibsona standarda iz ’78, Fendera strata iz ’90 i jednu vrlo zanimljivu gitaru. Radi se o Fujigen Neo Classic seriji, kopiji Les Paula, ali jako je dobra. Sviram na JCM800 Marshallu. Sviram sa društvom iz osnovne škole. Do skoro smo svirali jako redovno. Sad smo već matori, imamo posla, familije, pa ne stižemo. Ali, ponavljam se, nikad nisam to hteo da popularizujem i vezujem za ovo čime se ja bavim, jer mi je sviranje bilo neka vrsta eskapizma u ono što najiskrenije volim.

BR: Da li ste nastupali u tom sastavu?

GK: Ne. Bilo je puno nekih ponuda, ali nismo nastupali. Žao mi je što ne stižemo da se spremimo. Ali kad se nađem negde, otmem mikrofon i zadovoljim potrebu da otpevam nešto. Tako se dešava da nastupim, ali nema toga u meri kojoj bih voleo, prosto ne mogu da postignem.

gordan kičić
foto: Blagoja Borislav Pešić

BR: Pomenuli ste veliku kolekciju ploča. Da li je ploča Vaš omiljeni nosač zvuka?

GK: Nažalost, nije. Nemam vremena da slušam ploče. Iskreno da ti kažem, pored tolikih ploča, ja nemam gramofon. Imam veliku kolekciju diskova i prilično dobar sound sistem kući. Mada sve slušam preko aplikacije Spotify. Preko te aplikacije mi je dostupna sva muzika, što i nije toliko gotivno. Gubi se taj momenat stavljanja diska ili spuštanja ploče. Na telefonu mi je non-stop upaljena aplikacija i nosim sluške u ušima dok pičim po gradu.

BR: Pretpostavljam da je vremenom prošarana plejlista muzike koja Vam dopire iz slušalica…

GK: Kako da ne. Nakon te prve faze upoznavanja sa rokenrolom išao sam ka tvrđem zvuku sa Led Zeppelinom i Black Sabbathom, a kasnije još tvrđi zvuk ‒ Metallica, Pantera, Guns’n’Roses, Megadeth. Vremenom sam raširio muzički ukus. Moja velika ljubav je Depeche Mode, koji je nespojiv sa ovim što do sam pominjao.

BR: Posećujte koncerte?

GK: Naravno. Bio sam na baš mnogo koncerata. Ne bih mogao da izdvojim neki posebno. Gde god da odem proverim da li ima nešto dobro da se posluša. Tako sam gledao Stroukse u Njujorku. E, to je bilo fenomenalno. Nastupali su u Hammerstien Ballroomu, poznatom koncertnom prostoru. Čini mi se da je u poslednje vreme broj koncerata kod nas opao, svetske zvezde su manje prisutne. Prošle godine sam bio sa ćaletom na Brajanu Feriju u Areni, ali kako bih gledao Pearl Jam, morao sam da odem u Rim.

BR: Imate li nekih neostvarenih koncertnih želja?

GK: Nisam gledao Prinsa i Springstina, to mi je jako krivo.

BR: Pratite li regionalnu muzičku scenu?

GK: Regionalnu ne, a domaću slabo. Malo bendova ovde živi od muzike, ne znam kako ta scena uopšte opstaje. Ali ima dobrih bendova. Meni se dopao Artan Lili. Ana Ćurčin je super. Straight Mickey and the Boyz je dobar bend. Kralj Čačka je odličan, jako mi se dopada. Međutim, nijedan od ovih bendova nisam čuo uživo.

BR: Srednju školu ste u Moskvi završili. Da li ste za to vreme uspeli da ukačite neki dobar ruski bend, da li postoji rokenrol scena na istoku?

GK: Ne znam, nisam to uspeo da ispratim. Ali sam tamo zakačio Henry Rollinsa, to je bilo nenormalno dobro, i teška srca sam otišao da čujem Michaela Jacksona, al’ bio sam u fazonu „to moram da vidim”.

BR: Da li bi od glumaca sa domaće scene mogao da se napravi rok bend i kakva bi mu postava bila?

GK: Boki Milivojević i Đuričko (Dragan Jovanović i Bogdan Diklić takođe, prim. aut) bili su muzički aktivni u Kuguarsima, a Žika je najbolji bubnjar od svih naših glumaca, tako da bi mogao da se napravi jedan solidan rok bend. Mogao bih tu sebe da zamislim na poziciji pevača ili gitarise, mada ima boljih pevača.

BR: U kakvoj se poziciji nalazi rokenrol danas?

GK: Mislim da stvar nije izgubljena. Ima dosta klinaca od po 15-16 godina koji se okreću instrumentima i druženju u bendu. Svako ko je imao priliku da bude u bendu i iskusi taj poseban, a neobjašnjiv osećaj na probi ili koncertu postane navučen i nastavi to da radi. I ja taj osećaj obožavam, gajim ga i prenosim. Deci puštam dobru muziku i tako nastavljam priču.

BR: Je l’ ćerkice imaju svog favorita među bendovima?

GK: Njima puštam sve što ja slušam, a izbor favorita se menjao s njihovim uzrastom. Kad su bile male, volele su mnogo Panteru. (smeh)

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe