Đorđe Živadinović Grgur je glumac mlađe generacije. Često ga možemo gledati na daskama koje život znače u predstavama Reflektor teatra, ali je popularnost stekao i u filmu “Tmina“, kao i u serijama “Ravna gora“ i “Ubice moga oca“. Muzika u njegovom životu ima veliki značaj još od detinjstva, a mi smo sa njim razgovarali o tome na koji način ga ona i danas prati.

BR: Đorđe, hvala što si pristao na intervju za naš portal. Za početak, da li si se nekada profesionalno bavio muzikom, svirao instrument/bio član benda ili si u dodiru sa njom isključivo kao slušalac?

Đorđe: Nikada se nisam ozbiljno bavio muzikom i zbog toga mi je jako žao, ali sam za potrebe predstave „Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi“ od Dragoljuba Đuričića s kolegama učio da sviram bubnjeve, što je moja davnašnja želja. Inače, nedavno sam kupio sebi usnu harmoniku i igram se pomalo.

BR: S obzirom na to da je gluma u neminovnoj vezi s muzikom, koliko je za uspeh glumca važno da poseduje talenat za pevanje/sviranje? Da li ti imaš sluha i koliko to utiče na to da budeš odabran za neke uloge?

Đ: Nije od presudnog značaja, osim ako ne želiš da se baviš mjuziklom. Međutim, pošto ja nisam neki mjuzikl-tip, to mi nije problem. Imam sluh i osećaj za ritam i muziku, ali nisam sjajan pevač. No, radim na tome i napredak se oseća. Ipak, volim muzičko pozorište i izvodim songove raznih žanrova u različitim predstavama. Koliko je to uspešno, već je pitanje ukusa.

BR: Koliko ti je muzika važna u privatnom životu? Možeš li da izdvojiš neke albume koji su imali uticaj na tebe?

Đ: Važna je bila od detinjstva i ostalo je tako. Razni izvođači su uticali na mene i moj muzički ukus: prvo su to bile zvezde ZAM produkcije, čiju sam diskografiju upoznavao kod bake i deke. U kući se svašta slušalo: od ex-Yu roka, preko starih domaćih šlagera do, npr. Balaševića, a onda su, krajem devedesetih, došli MTV i Viva i cela ta pop i r’n’b garda. Kasnije sam počeo više da istražujem na svoju ruku, a i posredstvom drugarice Jovane, koja je bila rok enciklopedija. Tako su za mene bili posebno značajni razni albumi i trake Novog talasa: EKV, Haustor, Idoli, zatim Bouvi, Kejv..

BR: Da li pratiš regionalnu muzičku scenu? Ukoliko da, koga rado slušaš?

Đ: Najradije svoju prijateljicu Bojanu Vunturišević, koja iz dana u dan demolira sve više. I Senidu. To su baš autentične i poetične žene, vrlo slojevite i izazovne u svom stvaralaštvu. Često skrolujem i po ostalim Bassivity autorima. Volim, od bendova, Bitipatibi, E-Play, a zanimljivi su mi i Buč Kesidi i Šajzerbiterlemon od najmlađe generacije. Rundek Cargo Trio, takođe, ima posebno mesto.

BR: Koga bi izdvojio sa svetske scene? Spominjao si Bouvija…

Đ: On je, kao kompletan umetnik, u svakom slučaju osoba koja je sad već i opšte mesto, ali svakako najfantastičniji umetnik dvadesetog veka. Osim što je njegova muzika nešto vanzemaljsko, njegovi eksperimenti su bili holistički. Imam utisak da je on apsolutno svaki deo svoga bića iznova transformisao i istrživao. To je sve što jedan umetnik treba da radi.

Kejveovo i Koenovo plavetnilo, pa i crnilo ponekad, kao i stvaralaštvo Nine Simon i Bili Holidej, takođe su nešto što je u talasu melanholije najdelotvorniji lek.

Ima izvođača i drugih žanrova koji su zanimljivi. Ima sjajne muzike i to je stvarno bitno. Od nešto mlađe ekipe (u odnosu na pomenute), volim Alt-J, Arctic Monkeys, Royksopp, The Knife/Fever Ray, Stromea, Sevdalizu, Džefa Baklija. Ima ih mnogo i mnogo su različiti…

BR: Kao što si pomenuo, prilikom spremanja predstave “SMRT FAŠIZMU! O Ribarima i Slobodi“, glumačka ekipa je ostvarila saradnju sa Dragoljubom Đuričićem. Koliko ti je bilo teško da savladaš časove sviranja bubnjeva? Kako je sve to izgledalo?

Đ: Bilo je lepo i ne previše teško, moram da budem iskren. Mi svakako nismo savladali sviranje na celom kompletu bubnjeva, već samo na po jednom ili dva, ali časovi su trajali oko mesec dana. Usvojili smo neke bazične stvari i onda s Dragoljubom prolazili kroz teme predstave, te je on dolazio do ritamskih ideja koje smo usvajali. Bilo je beskrajno zabavno i korisno, a mi smo bili jako entuzijastični i zato verujem da je proces bubnjanja bio lep.

BR: Posećuješ li rok koncerte i festivale? Kako gledaš na njih i postoji li neki nastup na kom si bio, a koji bi izdvojio kao najbolji?

Đ: Idem i išao sam na neke festivale i koncerte, ali, za sada, poslednji Kejvov u Areni je bio neverovatan događaj. Dobro, svestan sam da ga pominjem treći put (smeh). Neke stvari su verbalno teško opisive i to je meni sasvim u redu. Znam samo da sam posle koncerta pitao Sunčicu zašto pozorište ne može da uvek bude ovakvo, u smislu: šta se sve najdivnije aktivira u pojedincu, a onda i u zajednici koja se tu okupi.

BR: Postoje li neke posebne pesme koje slušaš pre/posle svojih nastupa ili tokom proba, priprema za izvođenja i slično?

Đ: Ne univerzalne, ali uvek imam neki soundtrack kad god nešto radim. Nekad srodan temi ili energiji teme kojom se bavim, a nekad dijametralan.

BR: Šta je to što te u muzici Novog talasa privlači? Ko je tvoj novotalasni muzički heroj?

Đ: Privlači me ideja da je takva vrsta poezija bila pretvorena u muziku koju su svi slušali, koja je bila prepoznata i vrednovana. Takva poetska i estetska vrednost, toliko raznorodna u svojim okvirima, a opet objedinjena na neki način, duboka, refleksivna, angažovana na svakom stupnju, a opet relativno masovna, čini mi se kao jedinstvena pojava na ovim prostorima.

Milan, Magi, Vlada, Darko i drugi jesu ljudi koji su toliko lepog doneli našoj muzici da mislim da će se neko toga setiti i uspešno se pozabaviti njima kao autorima i izvođačima, ali i ljudima. Postoje knjige i dokumentarci, a odnedavno i film “Nebeska tema“, koji još nisam stigao da pogledam, ali uskoro ću sigurno.

No, ja imam neki plan za koji se nadam da ću uspeti da sprovedem u bliskoj budućnosti, a tiče se upravo tih surfera Novog talasa. Verujem da nam treba nešto novo kao ono što je bilo nekad. Ne isto, ali podjednako snažno i bitno, a to dolazi iznutra, iz potrebe da se iskreno izrazi bol, nezadovljstvo i neposlušnost. Kad se sve to izbaci iz sebe, možda čoveku bude malo lakše.