-

Naslovna Autorski članci Šta umetnici slušaju Šta umetnici slušaju: Darko Perić

Šta umetnici slušaju: Darko Perić

Fotografija: James Minchin

Ove godine imali smo priliku da gledamo nove epizode Netfliksove megapopularne serije „La casa de papel”. Deo primarne glumačke ekipe čini i Darko Perić, glumac poreklom iz Srbije, koji tumači lik ratnog veterana i „dobrog mede” Helsinkija. „Slušam muziku kad god mogu, kad god sam u prilici… Pre par dana sam pričao s prijateljicom koja mi je rekla da smo nekada birali prijatelje prema muzici koju slušamo i da je shvatila da taj kriterijum i dalje važi. Bukvalno je tako nekako”, kaže Darko za naš portal. Ovog puta redakcija nije dobila klasičan intervju, već je bila deo jednog pravog razgovora o muzici sa sagovornikom koji je i više nego upoznat s temom naše rubrike „Šta umetnici slušaju”.

Balkanrock: Koliko ste upoznati sa našom rokenrol scenom?

Darko Perić: Sa scenom do dvehiljaditih sam dosta dobro upoznat. Mlade bendove ne znam, ali svi stari bendovi su dosta dobri. Sad sam bio na Adi Bojani i baš me je neka yu nostalgija pukla. To je bilo tako romantično da sam u jednom danu skinuo Đavole, Bombaj štampu, par albuma Atomskog skloništa, Kud idijote, Opus, KBO… Takođe, grupa za koju sam čuo prošle godine – Društvo skrivenih talenata iz Nikšića. Od trinaeste godine sam u panku i hardkoru. Dok sam živeo u Temišvaru, imao sam bend. Svirali smo hc isto. Što se tiče muzike i rokenrola, bio sam na ekstremnijem delu.

BR: Kako se zvao Vaš bend?

DP: Imao sam različite bendove tamo. To su uglavnom bili projekti. Jedan od njih je bio Nuka kuka. Nismo snimali, već su to bili lokalni koncerti u Temišvaru dok sam bio tamo.

BR: Pevali ste ili svirali?

DP: Pevao uvek.

BR: Svirate li neki instrument?

DP: Ja se nešto drndam s usnom harmonikom. To je jedini instrument za koji mogu da kažem da mogu da odsviram nešto na njemu.

BR: Videla sam neke fotografije na kojima svirate gitaru.

DP: Ma to je zajebancija.

BR: Jeste li ikada puštali neku našu numeru glumačkoj ekipi serije „La casa de papel”?

DP: Kako da ne. Kad su nam, recimo, rekli da ćemo imati „Bella ciao”, niko je nije znao. Niko nikad nije bio čuo za tu pesmu, zato što je to specifična pesma italijanskih partizana. Ali zahvaljujući tome što sam slušao pank i Kud idijote, znao sam pesmu i puštao im njih.

BR: Ima li među njima muzičkih talenata?

DP: Kad malo bolje razmislim, Palermo (Rodrigo De la Serna). On je fenomenalan lik, Argentinac iz Buenos Ajresa, svira gitaru i ima svoj akustični bend. Eto, on je muzičar. Albina baba Lola Flores je veoma poznata. Jedna je od najčuvenijih pevačica. Nešto kao Esma Redžepova ovde u Španiji. Alba je dosta talentovana, u pozorištu je pevala, ali nema ovako projekte. Ovi ostali… Ništa konkretno, ali ko zna… Možda će ti talenti da se razvijaju dalje. Ja imam neki projekat koji se razvija. Imam prijatelja muzičara u Madridu koji radi muziku za filmove i eksperimentalnu muziku, a meni je jedna od omiljenih ta eksperimentalna, pa planiramo da napravimo nešto zajedno.

Fotografija: Mark Schardan

BR: Volite film „Kako je propao rokenrol”. Kako komentarišete muziku njemu?

DP: Kako može da se komentariše muzika koja je pravljena bukvalno od genija. Dušan Kojić Koja je jedan od ljudi koji su već četrdeset godina na sceni, a četrdeset godina biti na sceni u Srbiji i ne odstupati… Muzika za taj film je nešto fenomenalno. Takođe, Đura u filmu. Bombaj štampa uopšte nije zajebancija od benda. Pokušavam da premotam sada priče u glavi. Treća priča je sa Đurom i Vesnom Trivalić…

BR: Prva sa Žikom Todorovićem i Batom Živojinovićem, a druga s Nebojšom Bakočevićem i Anicom Dobrom.

DP: Anica Dobra je takva glumica… Ona je i u „Crnom bombarderu” s Draganom Bjelogrlićem. To je isto filmčina i za njega je Gile takođe radio muziku. Ali u to vreme je film „Mi nismo anđeli” bio hit. S druge strane, „Crnog bombardera” su videli, ali im je bio i čudan malo, bio je alternativniji. Onamo su bili Vampiri i ljubavne fore, a ovo je bio subverzivan film. Scena Dragana Maksimovića na Adi Bojani je nešto fenomenalno. To je poslednji trzaj stare ex yu kinematografije. I muzički gledano i po scenariju. Tu je i Danilo Bata Stojković i Petar Božović… Ju, kakva filmčina. Moraću ponovo da ga pogledam. To je to neko vreme kad si se ti rodila. Ne možeš da zamisliš šta je to značilo. Nije bilo ni interneta ni rijalitija, ničeg od toga. Ljudi su i dalje gledali filmove.

BR: To je moj omiljeni film.

DP: Stvarno? „Dečko koji obećava” je moj omiljeni film. A jedan od mojih omiljenih glumaca iz ex yu je Bekim Fehmiju. On, Ljuba Tadić, Rade Šerbedžija, Aligrudić, Šovagović ‒ to je neki rang naših glumaca. Posle, normalno, tu je Mija Aleksić, Bora Todorović, Bata Živojinović, Pavle Vujisić, Zoran Radmilović. „Specijalno vaspitanje” je takođe filmčina i još jedna filmčina vezana za muziku ‒ „Šmeker”. Taj film i muzika Vlatka Stefanovskog… Meni je skoro neko pustio „Mali budo”, tu se pojavljuje neka muzika, ma hajde… Poslednji trzaj pri kraju mojih dvadesetih je bio film „Munje”. To je bio pokušaj, ali ne možeš da ga porediš s filmom „Kako je propao rokenrol”. Druga su i vremena i priča i sve.

BR: Sada je uglavnom „popularnija” muzika zastupljena u filmovima, folk ili narodna, kako god da je zovu.

DP: Pogledaj film „Teret”. I tu je isto samo narodna muzika, ali baš ona prava autentična narodna muzika koja se slušala tih godina u Srbiji.

BR: Da, to je sasvim drugačije od „narodne” koju sada prave.

DP: Ovo što sada prave ne znam toliko. Da li sam sada u Crnoj Gori zakačio, prebacujući s kanala na kanal. Mene dosta zanima folk muzika, ali prava folk muzika. Recimo, Toma Zdravković, koga bih mogao da poredim i s Gensburom i bez ikakvog stida mogu da kažem da ga slušam. Obožavam i Vasiliju Radojčić isto. Sva ta muzika je od srca. Kao i stare narodne od Cuneta Gojkovića ili sevdalinke Himze Polovine, koje ozbiljno znaju da me bace u sevdah. Prestao sam bio da pratim modu. Mislim, nikad nisam ni pratio, jer sam bio panker. Ne mogu da propratim šta je sad novo. Recimo, prošle godine, kad sam bio u Srbiji, bio sam u Novom Sadu na Exitu posle petnaest godina i tu sam provalio jedan od najboljih bendova koji se pojavio u poslednjih petnaest godina ‒ Idles. Ujedno je svirao Madball na drugom stejdžu i to je bilo tako glasno da ja nisam mogao da izdržim i onda sam se popeo na onaj mali stejdž gde je nekad bila, kako se sećam, samo domaća muzika i video taj bend i nisam mogao da verujem. Mešavina Minutemen i The fall, ali to je bilo jako eksplozivno. Kao kad sam prvi put slušao bend Šarlo akrobata. Imam nekoliko prijatelja koji su melomani kao ja. Jedan je kolekcionar u Temišvaru i ima preko 50.000 ploča, prijatelj Baneta Loknera, i on mi tako pošalje neke raritete da ne mogu da verujem. Pank u Jugoslaviji šezdesetih godina i neki bendovi iz Beograda, Zagreba… Tako provalim neke bendove starije. A sad baš razmišljam šta mi je novo doletelo iz Srbije a da je rokenrol.

BR: Jeste li čuli nešto novije od Gileta, Bajage, bendova koji su pripadali i staroj sceni?

DP: Od Bajage sam video samo ono što je uradio sa Divnom Ljubojević. Od svih starijih, mada, da li mogu da ga stavim u tu grupu, Rambo Amadeus, prema kome imam maksimalno poštovanje, jer čovek je svetski megacar, što je radio i što radi. Dole kapa. Sećam se, pre jedno deset godina Goribor je bio prijatno iznenađenje. Takođe, pesma „Samo bluz” od Kristala, Lost Propelleros… Živim u Barseloni i dolazili su ovde bendovi, ali iz andergraund pank scene. Imam prijatelje iz Pule, Slovenije, Zagreba koji dolaze. Bernays propaganda iz Skoplja, takođe, s Balkana jedan od boljih bendova. Jedan od bendova koji mi se dosta sviđao devedesetih je Love hunters. Ja sam veliki ljubitelj i hiphopa, pored panka i rokenrola. To je ono što mi iz Beograda dosta stiže. Gvana i Prti Bee Gee su mi okej, pogotovo što su obožavatelji basketa. Davnih devedesetih je bio opasan bend, zvali su se Badvajzer, i ja sam od tad počeo da se ložim na hiphop. U Rumuniji su se tad isto bili zarazili hiphopom posle onog filma „Mržnja”. Skoro mi je neko poslao Dobre dečke, to je dosta interesantno isto. Sad je dosta popularna Dubioza kolektiv, to je ok. A ono što je nešto sasvim novo za mene jeste Božo Vrećo, koji mi je super.

Darko Perić
foto: Damia Plensa

BR: Šta slušate od strane muzike?

DP: Od hiphopa obožavam KRS-One. On je čovek koji je izmislio termin hiphop. Pre toga je bio rep. Volim isto Public enemy, prvake repa, jer to su poruke. Okej je da ti imaš svoje i da poštuješ, ali poštuj i tuđe. Obožavam i bluz, pored hiphopa. Takođe, u jednom trenutku slušaš bendove poput Pistolsa i The Exploited i onda ti se pojavi The Clash, koji je imao dosta politički angažovanu poruku u svojim pesmama. S bendom Joy division sam provalio da muzika ne mora da bude agresivna, a da ipak ima angažovanu poruku. Njih i Smiths su slušali i pankeri i ljudi koji slušaju mejnstrim.

Želiš li da ti kažem omiljene bendove iz ex yu?

BR: Naravno.

DP: Od pank bendova Kud idijoti i Pekinška patka. U godinama kada su oni radili, pogotovo Pekinška patka, malo ko je tako radio u Evropi. Dug period mog života bili prisutni Luna i La strada iz Novog Sada. Atomsko sklonište je definitivno jedan od favorita. Laboratorija zvuka, Paraf, Talas, Rok mašina… Dva od mojih najomiljenijih bendova iz ex yu su i Azra i Laibach. Iz Kragujevca sam za KBO. Ima dobar bend iz Novog Sada ‒ Proleće. Kao klinci smo dosta voleli dobar bend iz Beograda ‒ Rotten sausage, hc bend s tekstovima na srpskom. A ako odem skroz na drugu krajnjost ‒ Leb i sol. Prvi albumi Yu grupe su mi isto fenomenalni. Korni grupa, Indeksi, Film, pa čak i Bjelo dugme s Bebekom, dok je to ličilo na nešto. Tako pošaljem prijatelju hard-disk, on ga napuni i ti ne možeš da veruješ čega sve tu ima. Na primer, prvi albumi Josipe Lisac ‒ to je tako fanki, tako ludo. Par pesama na koje možeš da se naježiš uvek ima i Đorđe Marjanović. „Dok čekaš sabah sa šejtanom” Zabranjenog pušenja mi je isto jedan od boljih albuma. Prvi album Bombaj štampe, Bjesovi, Idoli, Opus… Nešto čudno što sam dobio, a svidelo mi se bio je Valentino Bošković.

BR: Koliko se u Španiji zna o našoj muzici?

DP: Ovde ljudi znaju za Bregovića, Kusturicu i No smoking orchestra, Dubiozu. Imaš ljude koji su muzičari i koji ne mogu da veruju šta se sviralo osamdesetih u Jugoslaviji kada čuju. Ali uglavnom ljudi znaju za ova tri.

BR: Nadam ste da ste zadovoljni pitanjima i da nije bilo nečeg što Vam je zasmetalo.

DP: Meni je sve u redu. Pročitao sam da si jednom pitala nekog glumca šta sluša pred predstavu. Kad imam neku tešku scenu, kad je nešto napeto kao kad sam Osla morao da davim, tu je od Bore Dugića „Tren”. Ona je tako emotivna da me uvek baca u „suze krenu same”. Eto, postavio sam pitanje i odgovorio.

BR: Meni je jako drago da ste pogledali naš portal. A sada znamo i šta se desilo pred tu scenu i zašto je ona tako emotivna.

DP: Ja se uvek šalim kada me pitaju koja je muzika tog Helsinkija. Kako koja, Toma Zdravković, Šaban Šaulić, Džej, Zdravko Čolić. Šta sluša Helsinki u slobodno vreme? Zdravko Čolić.

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe