„Osoba sam koja voli da kod kuće pozove svoje najbliže društvo, da neko donese gitaru ili napravimo karaoke veče, da puštamo muziku koju mi hoćemo, da pevamo šta i do kad hoćemo, a da uzgred i pričamo”, rekao je mladi glumac Ammar Mešić za naš portal.
Njegove glasovne mogućnosti mogli smo čuti još pre nekoliko godina u mjuziklu „Braća bluzeri”, kada je tumačio lik komunalca koji se pridružuje ekipi bluzera, a potom i u dosta dečjih predstava. Publici je poznatiji i interesantan po tome što je nakratko bio deo serije „Igra prestola”, u kojoj je igrao jednog od Vrabaca, a odnedavno ga gledamo i u novoj telenoveli TV Prva „Igra sudbine” kao Strahinju, Lukinog druga koji se vratio iz Nemačke.
Balkanrock: Koliko je muzika prisutna u tvom životu?
Ammar Mešić: Muzika je previše prisutna u mom životu ‒ počev od prve jutarnje kafe, preko nekog opuštanja, do izlazaka i obavezno kada se kupam, tuširam, uvek nosim zvučnik sa sobom. Muzika mi pomaže.
BR: Šta je to što slušaš?
AM: Razmišljao sam o tome šta zapravo slušam i shvatio sam da slušam muziku, ali najviše od svega slušam reči. Tako da mi apsolutno nije bitno da li je to narodna muzika, zabavna, pop, rok, da li je strana, nego su mi bitne reči i emocija. I često slušam, na primer, prepeve i oni mi nekad imaju više emocije nego original. Ne slušam nijedan žanr posebno. Bitne su mi reči i emocija koju pevač ili pevačica želi da iznese i šta želi da kaže.
BR: Koliko si upoznat s domaćom scenom?
AM: Iskreno, da mi ne zamere mnogi, ne nešto preterano. Žao mi je što se neki mladi bendovi i rok muzičari više ne pojavljuju na TV-u i što je nekim, možemo reći drugorazrednim, pevačima dat veći prostor nego nekima koji su se možda i školovali za to. Ja imam dosta drugova koji su završili razne muzičke akademije, koji su se školovali što u Srbiji što u inostranstvu, od solo pevanja do klavira, koji su svirali u nekim stranim bendovima, ali im u njihovoj državi nije data šansa.
BR: Šta trenutno čini tvoju plejlistu?
AM: Može se naći muzika koju slušam u teretani, a to je klasika. Kada kažem nekom da slušam klasičnu muziku u teretani, ljudi mi se smeju. Onda im ja kažem: „Dobro, ali meni to prija.” Nekako mi je opuštajuće i volim da treniram uz nju. Često i kada legnem, pustim klasičnu muziku da mi svira celu noć. Pustim na tiho, jer me to nekako opušta. Što se tiće ostatka plejliste, volim Zdravka Čolića, mislim da je on jedan on najpopularnijih naših pevača, pritom je i šmeker koji odoleva silnim iskušenjima. Mogu se naći i pesme iz raznih muzičkih predstava, muzika iz filmova, muzika iz serija i ponekad skidam plejlistu koja je bila prethodne nedelje u top 40. Ništa nije određeno. Recimo, sad ja volim Bob Marley-a i slušam samo njega. Ne. Sve zavisi od perioda, od dana do dana. Nekad hoću da slušam rok, pa je rok ceo dan, pa pređem na nešto lagano. Sve je kod mene vrlo promenljivo. Iz dana u dan, iz nedelje u nedelju. Jedino što ostaje je klasična muzika. Ne bežim ni od kafanske muzike. Ona je za mene najbolji provod. Pogotovo su lepe reči pesama, ako neko obrati pažnju na to.
BR: U kojim sve projektima si ti morao da izvodiš neku pesmu?
AM: Što se tiče dečjih predstava u kojima igram, a igram ih poprilično, svaka mora da sadrži songove. Tako da igram u sedam-osam predstava i u njima pevam. Ali definitvno najveće iskustvo u tom smislu jeste predstava „Braća bluzeri” od pre pet godina. Žao mi je samo što se ona završila i što nije imala neki svoj put. I žao mi je što se posle tog mjuzikla nisu otvorila neka druga vrata. Ne samo meni, već bilo kome od kolega iz predstave.
BR: Kako komentarišeš uključivanje svojih kolega glumaca u muzički svet?
AM: Jako podržavam. Ne vidim nikakav problem. Nadovezaću se na raniju priču i reći da sigurno glumci svojim tekstovima i pesmama žele nešto da kažu. Ponavljam, ne pratim preterano muzičku scenu u Srbiji, ali video sam da je kolega Viktor Savić počeo da se bavi muzikom i mislim da je jaka poruka i pouka njegovih pesama. Svako radi ono što želi i u čemu uživa. Na nama je da kažemo samo da li nam se sviđa nešto ili ne, ali to nije do njih, već samo do našeg ukusa.
BR: Da li bi voleo da učestvuješ u snimanju nekog spota?
AM: Bih. Ali bih, isto tako, i birao za koga snimam. I ponavljam, reči pesme su jako bitne i ako taj pevač ili glumac koji se bavi pevanjem ima scenario spota koji mi se svidi i ako je to neka lepa priča, zašto da ne. Nemam taj problem. Imam problem samo s rečima i tekstovima koje apsolutno ništa ne znače i kada se koriste neke reči koje ne postoje u srpskom jeziku.
BR: Koga bi mogao da izdvojiš kao kvalitetne pevače?
AM: Marka Luisa i Boža Vreća.
