Izgleda da ovog meseca baš i nismo imali izdanje koje je potpuno oduvalo nekoga od članova naše redakcije, pa smo stoga dobili 5 tekstova koji su više objektivne kritike, nego iskrene i tople preporuke za slušanje. Ipak, na vama je, kao slušaocima, da preslušate ova izdanja koja su „ni tu, ni tamo“ i pronađete ono što možda nije potpuno po našem, ali zato jeste po vašem ukusu.

Stereophonics – Kind (Parlophone, 25. Oktobar 2019.)

Treći pokušaj velških velikana da ponove kvalitet svog osmog studijskog izdanja iz 2013. godine (“Graffiti On The Train”) prošao je jednako kao i prethodna dva – više neuspešno nego uspešno. To ne znači da je ovo loš album, kao što to nisu bili ni prethodni “Keep The Village Alive” i “Scream Above The Sound”, ali mu fali upečatljivosti. Stereophonics i dalje najbolje plivaju u baladama dok ih na bržim i pesmama srednjeg tempa hvataju generički vrtlozi. Najjače oružje benda i dalje ostaje “whiskey” vokal Kelly Jonesa koji ipak jedva uspeva da izdigne tekstove iz opštih mesta kojih ima za izvoz. Nije čudno da bend sa tolikim stažom zapadne u kreativnu krizu. Slična stvar se dešava i sa njihovim zemljacima iz Feedera i Manic Street Preachersa, s tim što ovi potonji barataju mnogo širim arsenalom društvenih tema iz kojih ipak izvlače pesme koje zavređuju više slušanja. “Kind” zapravo odlično opisuje naziv ove rubrike, mada više u onom “thread carefully” smislu. Ovo nije album s kojim biste trebali da početne da slušate Stereophonics, niti mislim da će se dopasti fanovima prve polovine karijere benda. Više je sigurni prosek za hard-core fanove i nadam se da će na sledećem albumu probiti ovaj mali začarani krug u koji su upali.

Aleksandar Nikolić

Stella Donnelly – Beware of the Dogs (Secretly Canadian, 8. Mart 2019)

Debitantsko ostvarenje simpatične indi Australijanke definitivno je osvežavajuć za slušanje. Ceo album upakovan je u standardnu traljavo melanholičnu estetiku i očekivanu produkciju za ovaj žanr u 2019. godini, ali nosi sa sobom nešto interesantno. Čak su i spotovi urađeni u “super 8 home video” fazonzu, ali su u kombinaciji sa muzikom autentični, nasuprot onome što se može očekivati. Od početne numere pod nazivom “Old man” vidimo da Stella obrađuje teže teme od prosečnog indi benda u svojim tekstovima. Čak i naslovna numera “Beware of the Dogs” prepliće lične i društvene elemente u tekstu. Ukoliko ste fan ovakvog zvuka pesma “Die” iste sekunde će vas uvući u melanholični vrtlog i shvatićete da je ovo glavni hit ovog albuma koji kombinuje romantiku i morbidnost. Iako je svaki delić ovog ostvarenja već viđen i može se smatrati “hipsterskim klišeom” pokazuje da kada se svi delovi sklope kako treba uvek dobijemo kvalitetan proizvod.

Damjan Jovanović

Suffering’s The Price – Misanthropic Manifest (samostalno izdanje, 7. Novembar 2019.)

Hardcore ume da bude veoma nezahvalan žanr. Počevši od toga da većina slušalaca preskoči činjenicu da se iza ovih silnih grolova ipak kriju tekstovi o kojima može samo da sanja veći deo domaće scene, pa sve do onih kojima je ovo previše agresivno za kućnu varijantu. E pa, obratite pažnju na ovo. Niški beatdown/hardcore (mada je veoma teško svesti ih na samo ta dva) sastav Suffering’s The Price predstavio je ovih dana svoje drugo studijsko izdanje nazvano, pazi sad, „Misanthropic Manifest“ na kome se bend poigrava sa mnogim žanrovima koji u sebi sadrže reč metal, dok u srži ostaju srčani hardcore. Produkcija je odrađena na veoma zavidnom nivou, tako da nećete imati problema da razumete šta i o čemu se peva, dok dupla pedala ili drop štim bas gitare u vama bude poriv za šutku i headbanging, makar ovaj album slušali i kod kuće, nedeljom popodne, uz čaj.

Uroš Matović

Pixies – Beneath the Eyrie (BMG/Infectuous, 13. Septembar 2019.)

Sedmo izdanje legendarnih Pixies u isto vreme ne donosi nešto revolucionarno i daje sve ono što ste hteli od legendarnih rokera. Ovog puta pomalo gotičarski raspoloženi, nekako vraćajući svoju prikrivenu jezivost u odnosu na prethodni album pa se tematski oslanjaju na pripovedanje i neiscrpnu temu života i smrti i onog što ta dva spaja. Fascinanto je kako Džoi Santjago uspeva i pod stare dane da zvuči prljavo i iskreno na gitari kao da je mladić željan rokenrola (slušajte samo to režanje u “St. Nazaire”). Na to dodajte činjenicu da se nova basistkinja Paz Lenčantin sada uklapa još bolje nego prošli put, a da Frenk Blek još uvek ume da piše pesme bolje od svojih savremenika i imat gotovo školski primer kvaliteta Pixiesa. Teško da možete da zamislite neki drugi bend danas da snima pesmu kao što je “This is my fate” ili “On Graveyard Hill”. Budući da kletva Pixiesa nalaže da se njihova dela više cene kad prođe neko vreme, ako vam album ne legne “na keca”, dajte mu malo vremena. Mada je dobar i odmah iz rerne.

Miloš Cvetković

Foals – Everything Not Saved Will Be Lost – Part 2 ( Warner/Transgressive Records, 8. oktobar 2019)

Već svima poznati Folsi nedavno izdali su svoj šesti studijski album. Nakon ne preterano neophodnog instrumentalnog uvoda pod nazivom “Red Desert” sledi numera “The Runner” koja zvuči kao jedan od prosečnih neupadljivih hitova alternativne moderne muzike koju možete čuti na nekoj indi žurci. Bend je obećao nešto agresivniji album pre objavljivanja i u pesmi “Black Bull”, koja je i bila prvi singl sa ovog albuma, se to apsolutno i može videti. Tvrđe gitare, kao i svima poznatov besni Janisov vokal umuljan u distorziju, na blago klinački način ulivaju osećaj besa u ovu celinu. Jedina stvar koja se posebno izdvaja sa albuma jeste “Wash Off” koja najviše i liči na najkvalitetnije i najpopularnije numere iz opusa ovog benda. Preklapajuće gitarske melodije, odsečan ritam i prodoran vokal čine ovu stvar najprepoznatljvijom.

Damjan Jovanović