Pažljivo slušaj (mart 2019)

Pažljivo slušaj je ponovo aktivan i pojačan s puno novih članova Balkanrock redakcije! Ovaj put za vas smo pripremili jedan sataraš svih muzičkih žanrova iz regiona i sveta. Od sastojaka smo stavili sve što smo imali na raspolaganju i nadamo se da će svako od vas u ovom tekstu pronaći nešto baš po svom ukusu.

Šu i Odmetnici – Javi se (Metropolis music; 22. 11. 2018)

Osnivač benda Šu i Odmetnici je Aleksandar Šuša (vokal i gitara) koji sa grupom entuzijasta započinje rad na svojim idejama 2009. godine u Beogradu. Postavu benda čine još Marko Trkulja (bas) i Nebojša Majstorović (bubnjevi). Obeležje njihovog prvog izdanja, albuma ”Javi se” jeste snažan rok zvuk pesama sa primesama bluza i hard roka. Odlike numera na albumu su čvrsti ritmovi, izvrsne gitarske solo deonice samog Šuše i tekstovi sa verodostojnim bluz porukama. Album dolazi nakon velikog iščekivanja čija je promocija obeležena i svirkom u Muzičkoj kući Metropolis krajem februara 2019 godine. Bitan doprinos zvuku novog materijala benda Šu i Odmetnici dali su i producent Stefan Rodić, kao i Elena Erdeljanović, koja peva prateće vokale kao gošća na albumu. Album sadrži 10 pesama koje se mogu preuzeti na platformama Itunes, Spotify, Deezer i Google Play. Bend je u fazi pripreme novih video izdanja i svirki.

Boris Dinić

Yawning Man – The Revolt Against Tired Noises (Heavy Psych Sounds; 6. jun, 2018.)

Postoje ljudi koji imaju čudnu veštinu, da osete kakvog ukusa je broj deset, kakva je vremenska pojava Vaše ime ili kakvog je (nojzičnog?) zvuka neka napisana reč. Ova čovekova mogućnost prvi put je “registrovana” čak 1690. godine i zove se sinestezija. Dakle, ljudi koji imaju moć “stilske figure”. Ukoliko Vašim čulima prija ova informacija, velika je šansa da vaš “surround” sistem često plovi alternativnim zvucima, a jedna od putanja broda svakako mora biti kultni Yawning Man. Prošlog leta izdali su novi album “The Revolt Against Tired Noises“, ali svakako morate “osetiti ukus” i prethodnih. Slušanjem ovog benda možete razviti “sinesteziju”, a da li je to samo mit ili ne – svakako ćete osetiti svež letnji dan i limunadu ali u vagonu, “tridesetih” prošlog veka, na putu ka Petrovgradu, recimo.

Nikola Ilić

Beirut – Gallipoli (4AD, 01. Februar 2019.)

Posle više od deset godina karijere američki velikani indie scene Beirut obradovali su nas petim studijskim albumom pod nazivom Gallipoli. Kao što se može očekivati, zvuk je poprilično sličan prethodnim izdanjima. Mešavina tužnjikavih vokala sa duvačkim i gudačkim instrumentima, koji čine ovaj bend toliko upečatljivim, i na ovom ostvarenju predvode celu priču. Melodije trube protkane su kroz zvuke krckavog klavira, akustične gitare, orijentalnih ritmova i perkusija, na vrlo prijatan način koji ima blago umirujući efekat. Čitav album deluje kao neki vid anti-stres terapije. Pesme se prijatno prelivaju iz jedne u drugu, čime daju utisak da šlušamo jednu dugačku kompoziciju. Iz tog razloga ovu celinu teško je slušati sa pažnjom, čemu doprinosi i nedostatak upečatljivih melodija koje bismo pevušuli. Iako opušta, uz malo truda može postati vrlo dosadan nekome ko nije veliki ljubitelj ovakvog zvuka. Ako ste zaljubljenik u mirnu muziku ispunjenu fuzijama žanrova, ili jednostavno želite da se opustite uz kvalitetnu, lepo isproduciranu, pozadinsku muziku ovaj album je definitivno za Vas!

Damjan Jovanović

Bob Mould – Sunshine Rock (Merge; 8.2.2019)

Ovaj skoro šezdesetogodišnji pionir koledž roka i uopšteno alternativne scene u Americi i dalje gura, plutajući, normalno, alternativnim vodama ali na potpuno mainstream nivou uzevši u obzir prvoklasnu produkciju gotovo svih njegovih dosadašnjih albuma (izuzevši period sa Hüsker Dü). Na svom tek objavljenom albumu Bob predstavlja dvanaest friških, takoreći, trominutnih radijskih hitova upakovanih u jedan posve duboki sklop. U njegovom glasu i dalje ima snage koja ga i u ovim poznim godinama još uvek ne izdaje, a glas i gitara “kod muda” se suštinski ne menjaju još od osamdeset i prve. Bob svakako ne može biti mlađi, ali se čini da je za prženje spremniji no pre trideset godina. Naslovna numera “Sunshine Rock“, te i druge na prvu loptu prijemčive stvari poput “Lost Faith“, “Send Me a Postcard“, rasturajuća “Thirty Dozen Roses” i možda najlepša poslednja pesma sa albuma svih vremena “Western Sunset” će zasigurno pogurati ovaj album unutar Billboard-ovih top 100 i na čelo brojnih zvaničnih i nezvaničnih alternativnih lista.

Đorđe Reljić

James Blake – Assume Form (Polydor; 18.1.2019)

Iako smo navikli da nas James Blake baca u bedak svojim soulful vokalom preko jezivih (i jezivo dobrih) matrica, ovog puta je posredi nešto drugo. “Assume Form” je zaista forma za sebe – zaljubljeni James Blake nije depresivan i alijenizovan, već iz skoro svakog takta izbija nada i određeni zen. Bilo bi jako jako licemerno reći da je preterano veseo, ali Blake ovde ne isijava isti onaj mrak (isijava mrak?) kao nekad. Sa dosta gostovanja (Andre 3000, Travis Scott, Rosalia), nekako se čini da je mladi autor više nego ikada spreman da eksperimentiše i sebe stavi u drugi plan. Nekada će se ta filozofija osetiti u samim aranžmanima, recimo u pesmi “Can’t Believe The Way We Flow”, gde će optimistični aranžman instrumenata nadjačati Blakeov glas u nekoliko momenata. Na čudan način udoban album koji kombinuje Blakeovu prepoznatljivu elektroniku sa toplinom R&B-a.

Miloš Cvetković

Hozier – Wasteland, baby! (Rubyworks, Island; 1.3.2019)

Ne pamtim kada me je početak nekog albuma ovako oduvao. Okej, “Nina Cried Power” se pojavila na EP-u prošle godine, ali odluka da njome otvori ovogodišnji album jedna je od boljih koje je mogao da donese. Irski (skoro) tridesetogodišnjak odavno je napravio svoj bum, ali albumom kao što je “Wasteland, baby!” dokazuje da taj bum nije nešto što bi trebalo shvatiti olako. Dok će ga dežurni cinici odbaciti kao još jednog autora muzike za tržne centre, mi ćemo se potruditi da temeljnije sagledamo ovog indie pop izvođača koji svojim vokalnim melodijama, tekstovima, ali i aranžmanima dokazuje da se sa njim nije šaliti. Moćan vokal, inteligentni tekstovi koji kontriraju ispraznim pop klišeima, pametni aranžmani i zvučna raskoš najbolje opisuju ovaj mali biser od albuma. Da li je u pitanju epski moćan vokal u “Nina Cried Power”, zavodljivi gitarski rif u “Dinner & Diatribes”, moćno aranžirana “Be” ili nešto levo, ali nešto u ovom albumu tera da mu se vraćate. Od toga bolje preporuke nema, ako ste u pop vajbu.

Miloš Cvetković

Belo u boji – Stvarnost koju stvaramo (Take It Or Leave It RECORDS; 1.2.2019)

Milanovačka (Gornji Milanovac) scena izrodila je još jedan bend specifičnog zvuka koji odiše psihodeličnim elementima, nesvakidašnjim aranžmanima i definitivno izbija iz sivila trenutno dominantnog garažnog izraza. Reč je o albumu “Stvarnost koju stvaramo” i bendu Belo u boji, koji neki u rodnom gradu već počinju da nazivaju naslednicima velikih Bjesova, mada u muzici imaju samo malo ili ama baš nikakve sličnosti, osim tih psihodeličnih elemenata koji ovde ipak kao da idu u nekom drugom smeru. Osećaju se uticaji EKV-a koji na ovom albumu najviše izbija iz vokala (ne iz boje, već iz samih melodija), čak poseduje i jednu pozajmicu (ili ako želite zovite je krađu) u pesmi “Voli me”. Album je poprilično univerzalna i kroz njega će slušalac doživeti sve osećaje počev od neke naivne radosti u prvoj pesmi “Kraj tajne osvanem” do razočaranja, nemoći i besa koju nosi pesma “Kuda ako smem”. Ono što će možda biti prepreka ovog albuma ka njegovom većem komercijalnom uspehu jesu sama trajanja pesama koje u proseku traju oko 6 minuta. Ipak, ljudima koji su spremni da se potpune užive i prepuste ovom zvuku i pesmama od 9 minuta svaka biće prekratka.

Mladen Milošević