Nakon kratke pauze, novo izdanje rubrike Pažljivo slušaj je tu. Kako to često biva, tokom ove kratke zimske dremke se pojavilo  par iznenađujuće dobrih izdanja, od kojih čak dva sa ove liste imaju maksimalnu ocenu. Ako se po januaru godina poznaje, biće podosta materijala za pažljivo preslušavanje tokom sezone koja je pred nama.

Tracey Chattaway – Secret Garden (samostalno izdanje, 5.1.2017)

Nakon dve godine od prethodnog albuma, australijska umetnica Tracey Chattaway početkom 2017. objavila je četvrto studijsko izdanje “Secret Garden“. Centralno mesto, kao i na njenim prethodnim radovima, zauzima klavir, a predivnu orkestraciju dodatno obogaćuju perkusije i žičani instrumenti. Nežna i emotivna muzika, kroz kombinaciju post-rock elemenata sa elementima klasike, vodi vas na ambijentalno putovanje koje vas čini srećnim i opuštenim i koje ispunjava vašu dušu najpozitivnijim osećanjima. Ovaj album idealan je za konzumiranje u kasnim noćnim satima i odličan je štit od hladnog, zimskog vremena od koga vas deli samo prozor sobe. Pored toga, atmosfera pesama sadrži dosta filmskog i zaista “Secret Garden“ predstavlja savršenu zvučnu podlogu za najlepše scene crno-belih kinematografskih ostvarenja i to onih srceparajućih, naravno, miljama udaljeno od patetike. Ukoliko vam se dopada ono što rade Eluvium, Brian Eno ili Nils Frahm, pružite šansu ovoj talentovanoj pijanistkinji. Verujem da nećete biti razočarani.

Ocena:  5/5

Nemanja Nešković

Porto Morto – Porto Morto (samostalno izdanje, 1.12.2016)

JeboTon ansambl je, između ostalih, izrodio i bend Porto Morto koji djeluje već niz godina, no tek je krajem prošle godine objavio album prvijenac. „Porto Morto“ može se besplatno preslušati i preuzeti s Bandcamp stranice, a ako prije slušanja želite znati što vas čeka, nije na odmet reći da je 10 pjesama koje se nalaze na njemu vrlo teško žanrovski negdje smjestiti. No neka vas to ne uplaši jer daleko je to od albuma na kojemu se štošta željelo predstaviti, a ništa od toga nije u potpunosti uspjelo. Najčešće kažu da bend svira progressive pop rock, no album itekako nudi više od toga – nudi širok spektar zvukova i pravo je čudo kako sve to zajedno predivno zvuči. Stoga bi bilo nepravedno ugurati ih u neke (pod)žanrovske ladice. Možda će o zvuku biti dovoljno reći da je u bendu osam članova, a neki od (možda manje standardnih) instrumenata koji se mogu čuti na albumu su flauta, saksofon, trombon i truba. Kada se tome dodaju oni „standardniji“ – gitare, bubnjevi, klavijature, kao i zanimljivi tekstovi (koje ne bi bilo loše interpretirati na satima književnosti), pa se još prepoznaju i neki zvukovi iz prirode, dobijemo album koji zaslužuje pažnju i veću od one koju trenutno dobija. Nije lako s takvog albuma izdvojiti nekoliko pjesama koje treba pažljivije poslušati, no evo neka to budu „Hrast“, „Ručak u podne“, „Nitko nikad ne ide sza mnom“ i „Previše kraljeva“. Ako vam je Porto Morto prošao ispod radara, sada je pravi trenutak da se ukrcate na vlak, stavite slušalice i prepustite se albumu koji vas sigurno neće ostaviti ravnodušnima.

Ocjena: 4.8/5

Dajana Lerić

David Bowie – No Plan (Columbia, 8.1.2017)

Nismo očekivali zvanično izdanje posle dana kada je veliki lider i inovator popa umro, ali eto, pred nama je zvanično novi EP Davida Bowiea. Nazvan “No Plan”, EP koji maltene predstavlja outtake pesme sa “Blackstara”, nastavlja putovanje malo dublje u prezanimljivu spiralu koju je počivši ostavio sa poslednjim albumom. EP otvara čuveni rekvijem “Lazarus”, kojem opraštamo što se reprizira ovde, ima veze sa čitavim vajbom izdanja. Tri nove numere su “Killing a little time”, “When I met you” i “No Plan”. Pesme deluju kao da ih niko “normalan” ne bi stavio zajedno na jedno izdanje, niko osim Dejvida Bouvija, naravno. Iako je nemoguće utvrditi da li je on imao u planu (hah) ovo izdanje u ovom obliku, dugogodišnji odnos sa ovim magom nam govori da se stari Robert Dejvid Džouns ne bi žalio na ovaj EP. U suštini, pesme ste mogli već da čujete krajem onog horora od prošle godine, a na meniju je još jedno pomeranje granica. “Killing a little time”, recimo, donosi ritam sekciju koju biste očekivali kod Gojire (da, kod Gojire), gitara zvuči dovoljno “bolesno” da isprati ludilo ritma, a Bouvi je… Bouvi – nikako nešto što očekujete. “No Plan” i “When I met you” dalje objašnjavaju zašto je Bouvi jedini uspevao da spoji kvalitetan pop sa kvalitetnom avangardom. Praktično update za “Blackstar”.

Ocena: 5/5

Miloš Cvetković

Nine Inch Nails – Not The Actual Events (The Null Corporation, 22.12.2016)

Posle meseci i godina spekulacija publike i fanova, Reznorovog igranja velikog filmskog kompozitora (vrlo uspešnog igranja) sa Atticusom Rossom, kraj krvave 2016. godine nam je doneo novi EP industrial projekta Nine Inch Nails. Pomenuti Ross je sada član benda, što je presedan u istoriji grupe, iako je njegova uloga mahom bila u vezi sa produkcijom. Reznor i drugar mu Atticus ovde zvuče ljuto i prljavo koliko su fanovi zahtevali sve ove godine. Pet numera, svaka mračnija od prethodne, gruba produkcija (ili barem isproducirano da zvuči grubo),  režeće gitare, pompezni industrial bubnjevi i prilično nelagodan klavir u pozadini naprosto sijaju (sijaju mrak?). Ukoliko ste želeli da dobijete čvrst, mračan i oštar industrial koji ne puca obavezno na hitičnost, pred vama je jedno od najboljih izdanja godine. Podsećajući istovremeno i na “The Fragile” i na bendove poput Godflesha, ali i na nešto što će se tek razvijati, ovaj EP vraća veru u Trenta Reznora kao underground umetnika. Izdvojili bismo “She’s Gone Away”, “The Idea of You” i “Burning Bright (Field on Fire)” kao monolite nihilizma na ovom dražesnom izdanju. Mane? Samo jedna, potpuno subjektivna – trebalo je da bude album, Reznore.

Ocena: 4.7/5

Miloš Cvetković

Deaf Radio – Alarm (samostalno izdanje, 9.1.2017)

Nakon gotovo četiri godine, Queens of the Stone Age napokon su izdali novi al… Molim? Aha… To nisu oni…? U tom slučaju, mladi grčki kvartet po imenu Deaf Radio izdao je početkom nove godine svoj debitantski album “Alarm”. Album se sastoji od devet pjesama koje sam prvih par puta preslušavala s pola uha i koje su mi tijekom tog procesa popriličan broj puta iznenadno privukle pažnju i natjerale me da otvaram player i provjeravam što zapravo slušam. Bend je prenov i nikakva istraga na internetu u vezi toga zvuče li namjerno jako slično jednom ultra-popularnom bendu nije urodila plodom, ali, na stranu sve sličnosti po pitanju vokala… i melodija… i solaža… i samog naziva benda…, album je uistinu jako dobar. Iako bendov prvijenac obiluje žeštokim rockom pogodnim za divljanje na koncertu, neke od najboljih pjesama su nešto sporije, tmurnije, mračnijih tekstova, npr. “Anytime” i “Oceanic Feeling”. Ako to ipak nije po vašem ukusu, vrijedi poslušati doslovno sve ostale pjesme: “Backseats” imaju odličan, pamtljiv refren, “Vultures & Killers” ima fantastičnu solo dionicu, “Trapped” ima najbolji beat, a “…And We Just Pressed the Alarm Button” najbolju bas melodiju, itd. Prema tome, Deaf Radio definitivno zaslužuju da im se pruži prilika, a možda na putu do slave razviju i nekakav drukčiji zvuk i svoje vlastito „ja“.

Ocjena: 4.2/5

Ana Šperkov

Tangible Rays – Seance (samostalno izdanje, 1.1.2017)

Tangible Rays je projekat jedne osobe iz Osla. “Seance”, drugi album ovog projekta objavljen prvog dana 2017. godine, poseduje lo-fi estetiku koja ovde na unikatan način pomaže pesmama i produbljuje njihovu melanholiju. U pitanju je siroviji i grublji, ali ništa manje milozvučan i lep pristup shoegaze konceptu – u pitanju je zvuk koji se nalazi negde na pola puta između poslednjeg studijskog izdanja grupe My Bloody Valentine i rada Real Estatea, kombinujući eksperimentalne gitarske deonice, kreativne prateće vokale, kao i jako lepe melodije i harmonije koje najviše dolaze do izražaja u odličnim pesmama koje uzimaju centralni deo albuma: “Mush”, “Everythings”, “Oldwave” (koja pomalo podseća na Cosmicdust) i “Slumbernaut”.

Ocena: 3.7/5

Sergej Sokolov

Chavez – Cockfighters EP (Matador Records, 13.1.2017)

Kultna i potcenjena post-hardcore grupa Chavez, koju je pomalo teško tek tako baciti u to žanrovsko obeležje s obzirom na to da je uvek imala određene aspekte koji su je držali podalje od bilo koje “scene”, vratila se sa prvim izdanjem od svog poslednjeg studijskog ostvarenja “Ride the Fader” iz ‘96., EP-om od tri pesme koji nosi naziv “Cockfighters”. Iako su i dalje prisutni kontrast između nisko naštimovanih i teških rifova i jako visokih i svetlih gitarskih melodija i Sweenyjev prepoznatljiv vokal, bend je uneo određene inovacije u svom zvuku – pre svega jednostavne i utegnute bubnjarske deonice koje se, istovremeno i zbog njihove kompozicije i načina na koji su isproducirane, razlikuju od onih iz 90ih, kao i eksperimentacija sa skoro metalskim gitarskim tercama i istočnjačkim skalama čiji se uticaj čuje u poslednjoj i najboljoj pesmi na EP-u, “The Bully Boys”. Nadamo se da je ovaj EP najava za neka buduća studijska ostvarenja Chaveza i da će dobiti malo više pažnje, ako ni zbog čega drugog, barem zbog izvrsnog serijala Guitar Moves koji vodi frontmen ovog benda.

Ocena: 3.6/5

Sergej Sokolov

Bonobo – Migration (Ninja Tune, 13.1.2017)

Početak 2017. nam donosi novi, šesti po redu, album Simona Greena, jednog od najistaknutijih downtempo producenata u ovom veku. Ova žanrovska odrednica nije baš najtačnija, pogotovu na ovom albumu, ali ako baš moramo u neki kalup da ga stavimo onda neka to bude downtempo. Bonobo nam na svakom albumu, još od „Animal Magic“, donosi mnoštvo novina, a to je slučaj i sa „Migration“. Samu produkciju albuma je podigao na novi, kvalitetniji, nivo, mada nije kao da se prethodnim albumima moglo zameriti mnogo toga. Ono što se već na prvo slušanje može zaključiti je da se album radio dosta promišljeno, ali ne na loš način sa zaradom kao primarnim ciljem. Skoro svaka pesma je drugačija od prethodne, ima klupskih hitova, laganih pesama, potencijalnih radijskih hitova… Pokrivene su sve teritorije, što je zapravo lep poklon jednog producenta i DJa svojim kolegama. Naravno, stvar koja se isto može čuti na prvo slušanje je Bonobov karakterističan zvuk, odnosno karakteristični semplovi koje provlači godinama unazad. „Migration“ je najozbiljnije izdanje u Bonobovoj dosadašnjoj karijeri, iako su „The North Borders“ i „Black Sands“ muzički kreativnija izdanja. Jedina ozbiljnija zamerka ovom albumu je njegovo trajanje od preko sat vremena. Zbog šarenolikosti pesama i samog trajanja albuma slušanje u jednom cugu nije baš uvek ostvarivo.

Ocena: 4.2/5

Uroš Kostić