Ako imate slobodnog vremena i ne znate šta ćete s njim, a nekim čudom znamo da ga imate, obratite pažnju na 6 svežih albuma koje ovog meseca izdvajamo za vas. Germani, bez nekog posebnog razloga, dominiraju u ovomesečnom izboru, ali vam predstavljamo i albume australijskog sastava i jednog američkog kantautora, koji je usled okolonosti izazvanih korona virusom, nažalost, morao da otkaže koncert u Domu omladine Beograda. Ostanite kod kuće i uživajte u ovim novitetima, ionako do ponedeljka ujutru baš i nemate nekog izbora.

Viagra Boys – Common Sense (YEAR0001, 6.3.2020)

Viagra Boys nastali su 2015. u Švedskoj i za tri godine sklopili album “Street Worms”. Prljavo, brzo i zarazno kao da je Tom Waits poželeo da svira punk. Vokali razoreni od alkohola, nekontrolisano škripanje gitare, saksofon kao da je pod vodom, sve u vezi ovog benda na prvu loptu deluje na jednu grupu raspalih bitangi.

Njihovo novo izdanje „Common Sense“ ima četiri pesme i malo ih vraća na zemlju (ali samo malo), pa s prvom pesmom koja nosi ime albuma pokazuju i nešto mirniji zvuk. Sporije, čistije, razumnije ali i dalje stvara male đavole u ušima koji ti govore “pusti ponovo, pusti ponovo, pusti ponovo”. Viagra Boys se drugom pesmom „Lick a Bag„, pak,  vraćaju zvuku prvog albuma kojeg nam nije bilo dosta, a momci iz Stokholma prosto ispunjavaju želje svojih fanova. Treća pesma „Sentinel Island“ predstavlja neki vid pripreme pred poslednju. Zatvaranje ovog puta od četiri pesme pripada pesmi „Blue“ koja je tek svet za sebe, usporena je maksimalno i idealna za slušanje u ćošku mračne sobe. Depresivno i pomalo jezivo, gotovo kao scena u Eraserhead-u i devojkom iz radijatora sa rečenicom “in heaven everything is fine….”. Na kraju šta god da izbacili, bilo to sporo ili brzo, jedno je sigurno, Viagra Boys čine da želiš da ih slušaš iznova i iznova. 

Filip Pavlović

H.E.A.T. – H.E.A.T. II (AVALON LABEL, 19.02.2020)

Da je Švedska među najplodonosnijim zemljama kada su rock i metal žanr u pitanju, poznato je od davnina. Često deluje da ova skandinavska lepotica štanca kvalitetne grupe kao na traci, a jedna od njih, H.E.A.T., to je iznova potvrdila svojim novim čedom, „H.E.A.T. II„. Nakon male krize koju su doživeli sa pretposlednjim izdanjem, „Into The Great Unknown„, bend se sada vratio na velika vrata i u velikom stilu. H.E.A.T. II predstavlja izobilje zaraznih i pevljivih melodija koje se istog časa zavlače pod kožu, jedan niz udarnih hard rock standarda u kojima dozirano uplivavaju i blues i glam metal i prljavi rokenrol. Isto tako, nailazi se i na lagane momente, balade, koje više nego uspešno doprinose tome da ovaj album bude heterogen i celovit, te da mu baš ničeg ne manjka – a ni pretiče. Idealno upakovan, otvoren straight-to-your-face rokačinom „Rock Your Body„, u samom startu daje do znanja slušaocima kakva vožnja ih očekuje – i u toku nje nema nikakvih većih zastoja, nailaženja na rupe ili skretanja sa postavljenog pravca, naprotiv. Kao favoriti se, pored pomenute prve numere, nameću i „One By One„, „Dangerous Ground„, „Heaven Must Have Won An Angel„, „Adrenaline„, ali činjenica je da slab momenat ovde jednostavno – ne postoji. Savršen poklon svim okorelim ljubiteljima neuništivog zvuka osamdesetih, umereno obojenog modernim tonovima i primesama.

Darija Đumić

Turbostaat – Uthlande ([PIAS] Germany, 17.1.2020)

Nije zlato sve što sija, nije nemački sve što Rammstein kaže stara poslovica. I zaista, kada rešite da preskočite dobro poznate štihove poput Rammsteina ili Die Toten Hosen, otvoriće vam se sasvim nova muzička dimenzija nemačkog govornog područja. Turbostaat, konkretno, dolaze iz cenjenog punk-rock miljea koji su naširoko proslavili (pomenuti) DTH i Die Arzte. To nikako ne znači da je u pitanju njihov klon. Turbostaat su još sa svojim prvim albumom iz 2001. smućkali jedan izuzetno kvalitetan koktel pank energije sa emocijama iz spektra alternativnog roka. Ova kombinacija odlično radi i na njihovom osmom studijskom izdanju „Uthlande„ koje je u nemačkim medijima proglašeno remek-delom. Prvi singl „Rattenlinie Nord“ obećavao je možda malo više udarnički album, sličniji ranijim radovima. Ipak, kada je album u celosti izašao dobili smo logičnog naslednika prethodnog albuma „Abalonia„, pametnu muzičku klackalicu sa prepoznatljivim polu-narativnim, polu-vriskavim vokalom Jana Windmeiera. Ovde valja napomenuti i da je storytelling najjače oružje ovog benda. Pesme nisu samo pesme već i priče. A da bi se te priče razumele neophodno je, pored jezika, pomalo poznavati kako savremenu Nemačku tako i njenu istoriju. Rattenlinie Nord je, na primer, naziv za rutu kojom su nacisti bežali ka severu zemlje spašavajući živu glavu. Sama ta činjenica je dovoljna da pesmu slušate drugačije iako možda ne razumete ni reč. Ceo album vrvi od sličnih referenci. Ali čak iako vas mrzi da se cimate i jurite ih sve po netu ne brinite, Turbostaat je već dovoljno iskusan bend da će vam i bez toga tačno pogoditi emocije koje treba.

                                                          Aleksandar Nikolić

Tame Impala – The Slow Rush (Modular Recordings, 14.2.2020)

Dugo se čekao novi album australijskog projekta Kevina Parkera pod imenom Tame Impala. U međuvremenu su se pojedine gotove pesme pojavile kao singlovi dok je izlazak albuma odlagan i dok je Kevin verovatno prepravljao svaki bit. Zajedno sa albumom objavljen je i peti singl, „Breathe Deeper„, a kuriozitet je taj da su svih 12 pesama nakon izlaska dospeli u top 20 US Rock liste. Da li ta činjenica ukazuje da nas očekuje jedan fantastičan rok album? Fantastičan – možda; rok – ne baš. Svakako ne onaj psihodelični rok sa S/T EP-a ili albuma „Innerspeaker“. Jasan je put Tame Impala još od prethodnog albuma „Currents“ i želja Parkera da napravi pop ploču. Iako je, pretpostavljamo, sve ovo  relativno izvodljivo uživo, sve je manje gitare i sve je više elektronike i taj kurs se očigledno ne menja. Mnogima se „The Slow Rush„ neće činiti mnogo različitim od „Currents“, neki neće možda ni pretpostaviti hit kako je to bilo iole moguće ranije, ali novi album nudi pregršt pop hitova spremnih da zatresu podijum za ples, pesama punih atmosferičnih utisaka od kućne stoner žurke, preko tame disko kluba, do jutarnjeg afterpartija na plaži, pa kome je šta draže. A kada smo već kod plaže, pesak je na omotu ploče pretrpao inače prepoznatljivi vizuelni pečat Tame Impala, ali i daleko jasniji prateći godine i sazrevanje Parkera u svemuzičkom smislu. Više nema kaleidoskopskih slika, pogleda iz trećeg lica, nestao je swirl i nagrizajuće boje i uz pomoć sunčevog zraka sve je jasno kao dan. Tame Impala nije više bend koji je vratio rokenrol na top-liste i sa vrha drži baklju rokenrola. Ne, mnogo više od toga je u pitanju i ako pitate Parkera, odgovor se nalazi u svakom malom bitu i zvučnom talasu koji je mesecima polirao.

Đorđe Reljić

King Dude – Full Virgo Moon (Van Records, 13.3.2020)

Koncert neo-folk kantautora King Dudea u Domu omladine je samo jedan u nizu događaja koji je zbog epidemije koronavirusa odložen. Ipak, dok se nadamo novom datumu, možemo prekratiti vreme preslušavajući njegov novi album „Full Virgo Moon„. Ovo izdanje je još jedna kolekcija poezije ovog izvođača u kojoj je religija centralni motiv i u kojoj se, u njegovom stilu, sve vreme prepliću Bog i Satana, a prilično mračni i mistični tekstovi, otpevani njegovim dubokim glasom, u pratnji akustične gitare, postaju još jeziviji. Iako se čini da King Dude želi da preplaši svoje slušaoce, na one kojima tama nije strana i koji joj se rado prepuštaju ovaj album neće imati takav efekat, već im može poslužiti kao savršena uspavanka. U nekim trenucima, ovaj album se može učiniti i veoma nežnim, kao kada u refrenu naslovne numere peva I’m just like you / Full Virgo moon / Stripped to the bone / Never alone. Ukoliko ste među onima koji uživaju u melanholiji i noć vam je uvek bila draža od dana, onda je ovo pravi album za vas.

Jovana Vučković

MYRKUR – Folkesange (Relapse Records, 20.3.2020)

Danska multitalentovana umetnica Amalie Bruun, poznatija pod umetničkim imenom Myrkur, svojim novim ostvarenjem otišla je u tradicionalne skandinavske folk vode, ostavivši avangardni blek metal po strani, makar za sada. “Folkesange”, čiji je producent, nimalo čudno, bio Christopher Juul (Heilung, ko je ispratio ovo čudo od benda, jasno mu je šta može da očekuje od ovog albuma), nam nudi 12 folk numera, i to starih skandinavskih u Myrkur aranžmanu, kao i potpuno novih autorskih. Dankinja nikada nije krila muzički uticaj koji su skandinavsko poreklo, narodna muzika i mitologija ostavili na njeno stvaralaštvo, ali je po prvi put kao Myrkur izbacila potpuno folk album. Ovaj masterpiece od 47 minuta je pravi odmor za uši i mozak za sve one koji vole lagani, bajkovit glas, harfu, klavir i stare vikinške instrumente. S obzirom na situaciju u kojoj se trenutno nalazimo, ovakva muzika pruža savršen izlet u neku potpuno drugu dimenziju, i vremensku i prostornu, u kojoj se peva i svira uz vatru, u olistaloj šumi, na nekoj planini bogu iza tregera, gde niko nema pojma šta je koronavirus i izolacija. Savršen album za beg iz realnosti, topla preporuka svima vama koje ova situacija pritiska jače od ostalih. Odmoriće vam vijuge.

Tatjana Kostić