Gospodari pesme: Rapidni pokreti Majkla Stajpa


Želim da Vitman bude ponosan
Da Peti Li* bude ponosna.
Da mi braća budu ponosna.
Da mi sestre budu ponosne.
Želim sebe.
Želim sve.
Želim senzacionalno.
Neodoljivo.

*Peti Li Smit, prateći vokal na pesmi

(„Blue“, Collapse Into Now, 2011, slobodan prevod autora)

Kao što je to najbolji autor Balkanrocka rekao kada je opisivao muziku Džordžije, Majkl Stajp sigurno nije ni sanjao do kojih će daljina da dopre R.E.M. kada je po prvi put pevao „Radio Free Europe“ početkom osamdesetih. Iako većim delom tih osamdesetih niko nije ni razumeo šta mrmlja u mikrofon, Stajp je munjevito ostvario odnos sa tadašnjim otpadnicima i tzv. normcore alternativcima širom „domovine hrabrih i zemlje slobodnih“ i verovatno slučajno pripremio teren za sve ono što je predstavljao u naredne dve decenije.

Ma koliko to nekome bilo čudno, R.E.M. su bili mnogo više od one nekolicine hitova koje je slušala svaka generacija ove planete od 1991. godine pa do danas. Čak ni planetarna slava ni taj talas uspeha „Losing My Religion“ i „Everybody Hurts“ nisu uspeli da degradiraju umetnički domet Majkla Stajpa i njegovog benda. Kao da nastavlja tradiciju koju su započeli američki književnici par vekova ranije, Stajp spaja društveno sa ličnim kao retko koji roker pre ili posle njega (izvini, Bono). Ipak, ne okreće se potpuno ka tradicionalnoj američkoj poeziji, svesno ili nesvesno pozajmljujući slobodan stih, motive demokratije, bratstva, američkog života i, naravno, Njujorka od Volta Vitmana od koga je pozajmio slobodan stih.

It’s the poison that it measures
Brings illuminating vision
It’s the knowing with a wink
That we expect in Southern women
It’s the wolf that knows which sheep to dip to save itself
It’s the octopus that crawled back to the sea.

(„Chorus and The Ring“, Reveal, 2001)

Uz sve te uzore i motive, Majkl Stajp je nekako uspevao da zvuči iskreno, kako u glasu tako i u samim stihovima. Za ovo drugo mu je najviše pomogla činjenica da ume da izvuče najfiniji detalj iz nečeg neprimetnog ili da, s druge strane, od nečega što niko živi ne bi smatrao poezijom, pretvori u stih od kog se dižu dlake na rukama.


A hotline, a wanted ad
It’s crazy what you could’ve had

(„Country Feedback“, Out of Time, 1991)

Svoje omiljeno delo, „Country Feedback“, snimio je iz prvog puta, držeći skicu teksta koji je maestralno improvizovao u studiju. Kada se u obzir uzme količina iskrenosti uneta u pesmu, postaje jasno zašto od celog svog opusa Stajp favorizuje baš nju. Ako je negde primetan njegov stil u punom sjaju, to je definitivno „Country Feedback“. Bez suvišnih reči, bez trunke ukrašavanja i bez preterivanja, Stajp opisuje prekid jednog emotivnog ali toksičnog odnosa ponavljajući „It’s crazy what you could’ve had“ kao mantru i pritom ni na trenutak ne bežeći u patetiku. „Country Feedback“ ističe prazninu i hladnoću. U toj praznini se vidi i naslućuje veličina poete koja se krije iza blago uznemirenog ćelavog lica.

Consider this
Consider this, the hint of the century
Consider this, the slip
That brought me to my knees, failed
What if all these fantasies come
Flailing around
Now I’ve said too much

(„Losing My Religion“, Out of Time, 1991)

Mada bi to većina trebalo da zna do sada, najveći hit ovog benda nema nikakve veze sa verom ili religijom, već sa južnjačkim izrazom za gubljenje volje za nečim. Najpoznatiji hit R.E.M.-a nam donosi Stajpa koji hrabro gazi po američkom stereotipu hladnog, strpljivog muškarca koji osećanja niti ima niti pojmi. Fenomen Majklove sposobnosti da zvuči iskreno šta god pevao ovde dostiže svoj vrhunac, budući da je javno priznao da je tekst pesme potpuno fabrikovan kako bi bend imao „hit ljubavnu pesmu“. To samo učvršćuje činjenicu da je Majkl Stajp definitivno najelegantniji liričar svoje generacije. Taj trik mu je omogućio da se približi slušaocu do te mere da je vrlo lako saživeti se sa stihom čiji sadržaj često i ne razumemo iskreno pa kad nam kaže da „napuštanje Njujorka nije lako“ svojim oproštajnim setnim glasom, nekako počnemo da osećamo to, iako smo Novi Amsterdam videli tek na ekranu. Ne bi to bilo tako lako da prepredeni majstor pre toga ne kaže da je lakše ostaviti nego biti ostavljen i bam! – odjednom smo svi videli Njujork kroz prozor aviona razmišljajući o tome kako se nećemo vratiti. To ni mnoge turističke agencije ne mogu.

Stajpovo insistiranje na teranju kontre standardnom muškom stereotipu mačoizma i poetska veština mu omogućavaju da iskazuje sve emocije od besa i frustracije do razočaranosti, a da pritom ne zvuči melodramatično. Štaviše, često zvuči potpuno samouvereno i pored sve melanholije. Ako je neko uspeo da kanališe pasivnu agresiju tako da ne ispadne patetičan, to je definitvno Stajp.

If you could see yourself now, baby,
The tables have turned, the whole world hinges on your swings,
Your secret life of indiscreet discretions.
I’d turn the screw and leave the screen,
Don’t point your finger,
You know that’s not my thing.

(„Bang and Blame“, Monster, 1994)

Pod stare dane je postao, ako ne srećan, onda barem optimističan. Doduše, pesme poput „Houston“, „Accelerate“ i „Oh My Heart“ ne nude mnogo optimizma, ali one su reakcija na poprilično jadno stanje politike u Sjedinjenim Državama, gde je svaki iole misleći levo usmereni čovek u stanju blage panike oko svoje budućnosti. Kao da vidi nadu u mlađima, Stajp se nekako oseća srećnije nego kad se svet privodio kraju, a njemu je bilo super. „Supernatural Superserious“ sa albuma „Accelerate“ i „Uberlin“ sa poslednjeg „Collapse Into Now“ vode nas u prilično realističnu sliku XXI veka u kojoj Stajp ipak naginje ka optimizmu.


Ne bi bilo fer reći da je potpuno odbacio svoju divnu melanholiju. Na tom poslednjem albumu nalazi mesta i za „Walk it back“, pesmu koja može da posluži kao antipod hladnoj i razočaranoj „Country Feedback“. Stajp nam ovde servira mogućnost hepienda, ali ne prestaje da gubi iz vida činjenicu da nije baš sve ružičasto.

Time, time, time it cannot revive
You, you can’t turn away
You asked me to stay
but something needs to change

(„Walk it back“, Collapse Into Now, 2011)

R.E.M. je svoju karijeru okončao 2011. godine, tačno 31 godinu nakon osnivanja. Poslednji studijski album je (ovde često citiran) „Collapse Into Now“, koji se može smatrati svojevrsnom metaforom za karijeru benda. Tempo i raspoloženje pesama služe kao precizan presek te jedne karijere američkog bunta koji nije bio dovoljno pop, a nikada nije uspeo ni nameravao da bude dovoljno tvrd kao grandž. I taman kada pomislite da je poslednjim stihovima nostalgične „Me, Marlon Brando, Marlon Brando and I“, ostareli Stajp rekao sve što je hteo za kraj, presretne vas „Blue“, kraj benda R.E.M. Pesma koju pedesetogodišnji Majkl Stajp peva devetogodišnjem sebi:

Ovo je moje vreme i ushićen sam što sam živ
Živ. Blagosloven. Razumem.
Dvadeset prvi vek:
Uruši se u sadašnjost

(„Blue“, Collapse Into Now, 2011, slobodan prevod autora)

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.