Gospodari pesme: John Lydon – nestalan, i potpuno spreman da se odbrani

Pank je večito promenljiv univerzum koji se stalno širi. Nije smišljen sa namerom da bude uskogrud i ograničen. U stvari, veoma je širokogrud i u sebi nosi ljubav prema ljudskom životu.

John Joseph Lydon, poznatiji kao Johnny Rotten, engleski je muzičar i kompozitor, najpoznatiji kao suosnivač, pevač i tekstopisac jednog od prvih pank rok bendova, britanskog Sex Pistols, a kasnije benda Public Image Ltd., sa kojim nastupa i danas. Po Lydonu je apsolutno neprikladno nazivati taj bend post-pank, jer nema potrebe za kategorijama, nema potrebe za oznakama, one te trpaju u pregradak i sužavaju ti život. 

Ovaj kontroverzni muzičar je zaštitni znak pank rok pokreta, koji se svojim stavovima borio protiv muzičkog establišmenta, religije i hrišćanstva te klasnog sistema i britanske monarhije. Po njegovim rečima, pank je bio konstantna promena koja se adaptirala u okruženje i videla dobro u drugim ljudima. Pank je prihvatao sve otvorene umove. Svoj život i karijeru Lydon je opisao u dve autobiografije: “Rotten: No Irish, No Blacks, No Dogs” (1993) i “Anger is an Energy” (2014) Nazivaju ga “kraljem panka”, što se njemu nimalo ne dopada. Na govoru povodom objavljivanja svoje knjige pesama “Mr Rotten’s Scrapbook” (2017), objasnio je i zašto:

Nikada nisam voleo nadimak “Kralj panka”, jer sam saznao da mnogi reč “pank” povezuju sa momcima u američkim zatvorima… Kada ste “panker” morate da usvojite određen stil oblačenja – kožna jakna, pocepana odeća, nitnama i iglama ukrašene stvari i slično, a da sam hteo da se “uniformišem”, u tom slučaju pridružio bih se vojsci.

John Lydon je rođen 31. januara 1956. godine u Londonu. Njegovi roditelji (Eileen Lydia i John Christopher) bili su emigranti iz Irske i pored njega su imali još troje dece. Živeli su u radničkom distriktu Holloway u severnom Londonu, dok je na raspuste odlazio u rodni grad svoje majke County Cork u Irskoj. Za pesmu “Human” (PiL, “This Is PiL), Lydon je jednom prilikom izjavio da upravo ona govori o njegovim sećanjima na detinjstvo i na Britaniju koju je nekad lišavao budućnosti: Ako želite da shvatite gospodina Johna Lydona, morate shvatiti odakle potičem. Pesme objašnjavaju moju prošlost. Mnogi novinari to ne shvataju, ali ja sam bio ljudsko biće pre grupe Sex Pistols.

Često je učestvovao u tučama suprotstavljenih dečačkih bandi, koje su se odigravale u fabrikama kada nisu radile. Kao najstariji od trojice braće, bio je stidljivo i tiho dete koje je u sedmoj godini obolelo od meningitisa, zbog čega je pola godine proveo u komi nakon koje je doživeo amneziju. Meningitis mu je gotovo potpuno uništio memoriju, tako da je, uz veliku pomoć svoje majke, morao da uči sve iz početka. Lydon sebe kao klinca opisuje kao “vrlo sramežljivog “i “vrlo penzionisanog”, koji je bio “pakleno nervozan” i koji je mrzeo odlazak u školu. Jednom prilikom na pitanje novinara da u jednoj rečenici opiše sebe, izjavio je: nestalan, i potpuno spreman da se odbrani.

Od pojedinih učitelja dobio je etiketu „glupan“ pa je ubrzo postao razočaran i otuđen. Shvatio je da ga bolna stidljivost neće nikuda odvesti pa je pažljivo birao prijatelje. Dok je stigao do srednje škole, već je počeo da formira svoje jake ideje i stavove o životu i svojim školskim aktivnostima. Zbog teške životne situacije bio je prinuđen da radi, prve godine kao dispečer u taksi udruženju. Iako je bio bistar i pažljiv đak, nije prošlo mnogo dok, zbog hrabrog iznošenja svojih mišljenja, nije uzet „na zub škole“ i oko 15. godine „zamoljen da ode“. Zbog buntovnog ponašanja, sa ocem se često svađao. Zatražio je da se ošiša, “dovede u red”, što naravno nije poslušao, već se revoltiran ofarbao u zeleno. U pesmi “Seventeen” (“Never Mind The Bollocks, Here’s The Sex Pistols”), Lydon upravo peva o tome:”We like noise, it’s our choise, it’s what wanna do”.

Što se muzike tiče, veliki uticaj na njega je ostavila majka koja je bila veliki fan Alicea Coopera i The Stooges, a voleo je i Hawkwind, Captain BeefheartT. Rex i Gary Glitter. Na Hackney Collegeu u Londonu odmah se “prepoznao” sa Johnom Simonom Ritchiejem, kojem je dao nadimak Sid Vicious (eng. vicious – opasan, zloban, žestok), nakon što ga njegov hrčak Sid ujeo za prst. U međuvremenu, počeo je raditi na gradilištima tokom leta, a neko vreme i u dečijem centru u Finsbury Parku, gde nije mogao biti prihvaćen zbog svog upadljivog izgleda.

Jedne avgustovske subote 1975. godine u londonskoj četvrti Chelsea, u muzičko-modnom butiku “SEX”  našle su se dve grupe momaka: prvu su činili članovi grupe The Strand (jedno vreme The Swankers), a drugu, nešto bučniju, severnolondonski momci među kojima je bio i Lydon. Malcolm McLaren, propali student umetnosti i vlasnik butika, tada ga je prvi put video. Nosio je majicu sa natpisom “Mrzim Pink Floyd”. Nakon par piva u obližnjem pabu, dopao mu se njegov svojevrsni performans ispred džuboksa, dok je išla pesma “I’m Eighteen” Alice Coopera te ga je pozvao da bude član benda, samoproglasivši se njegovim menadžerom i kumovavši novom imenu Sex Pistols (eng. pistol – pištolj, ali u žargonu i penis). Tako je rođen najpoznatiji pank bend svih vremena, a Lydon je dobio nadimak Rotten (engl. truo, pokvaren), zbog pokvarenih zuba. Bend je svirao jednostavni rok, a Lydon je odmah po dolasku arogantno počeo da peva o anarhiji, nasilju, fašizmu i apatiji. Na taj način dao je bendu novi koncept – što više suprotstavljanja britanskoj kraljevskoj porodici i vlasti. Nakon serije energičnih i destruktivnih nastupa po londonskim koledžima i pabovima i više nego zapaženom nastupu na pank-festivalu koji je organizovao poznati londonski klub 100, Sex Pistols u oktobru 1976. godine potpisali ugovor sa kompanijom EMI. Posle nekoliko dana, objavljen je njihov debi singl “Anarchy In The U.K.“.

Svojim prvencom šokirali su uglađenu Englesku provokativnim rečima i veoma agresivnom muzikom. Iako je Lydon na koncertima vikao da je anarhista, jednom je izjavio da anarhizam nije zaista želeo.

Biću iskren: anarhija u bukvalnom smislu te reči je zabava uma za srednju klasu. Ako potičeš iz očajno siromašne sredine, kakva je upravo bila moja, jasno ti je da se besmislice ne tolerišu. Nisam siguran ko je zapravo na dobitku u stanju haosa, ali znam da to nisu oni sirotani u opštinskim zgradama. Osvetoljubiva politika ne može biti rešenje, niti je ikad bila.

Jedna zanimljivost vezana je za 4. jul 1976. godine, kada su Sex Pistols po prvi put nastupali u Mančesteru pred samo 42 ljudi. Ta svirka je jedna od najvažnijih i najlegendarnijih u rok istoriji, zato što su u publici bili Anthony H. Wilson, Bernard Sumner, Ian Curtis, Peter Hook, Adam Ant, Morrissey, Mick Hucknall

Nakon skandaloznog nastupa u popularnoj emisiji Today show, usledila je zabrana velikog broja koncerata Sex Pistolsa, kao i raskid saradnje sa EMIjem. U međuvremenu, bend napušta basista Glen Matlock, a na njegovo mesto, po preporuci Lydona, dolazi Sid Vicious, kojem su uoči svirki pokazivali u backstageu kako da svira. Trenutak njegovog dolaska u bend bitno je uticao na njegov dalji razvoj, jer on kasnije i nije bio toliko loš basista, koliko se ekscentrično i ekstremno ponašao. Sve je to doprinelo podeli na tabore – Vicious & Rotten i Jones & Cook. McLaren je tvrdio: Ako je Roten glas panka, Sid je njegov stav. 

U martu 1977. godine sa etiketom A and M Records, Sex Pistolsi su u malom tiražu objavili skandaloznu “God Save The Queen“, a posle dva meseca za Virgin. Reč je o jednoj od dve pesme koju su snimili sa Viciousem. Prvobitno se  zvala “No Future”, ali joj je Lydon promenio ime, kada je odlučio da se njome ruga Monarhiji. Objavljivanje se (slučajno) poklopilo sa proslavom 25-godišnje vladavine britanske kraljice Elizabete II. Ideja Sex Pistolsa je bila da obeleže ovu svečanost tako što će pesmu izvesti na jednom brodu koji bi bio usidren na Temzi, neposredno ispred Bakingemske palate. Plan nije realizovan, a cela ekipa je završila u zatvoru.

U oktobru 1977. objavljen je jedini album Sex Pistolsa “Never Mind the Bollocks, Here’s the Sex Pistols”, koji je izazvao mnoge kontroverze, najpre zbog samog naziva, budući da je reč bollocks pogrdan žargonizam za testise. Da stvar bude gora, i crkva se oglasila primetivši da bollocks na starom engleskom jeziku znači sveštenik (u tom slučaju naziv albuma bi glasio ”Zaboravite na sveštenike, stižu Sex Pistolsi”). Sex Pistolsi su sjajnom svirkom provocirali konzervativnu javnost pevajući o globalizaciji i korporativnoj pohlepi, o abortusu, nevernosti, malodušnosti, neprestano peckajući britanski establišment. Iako je album u početku bojkotovan na gotovo svim radio i TV stanicama našao je svoj put do publike koju je mahom činila unesrećena radnička klasa i socijalno nezbrinuta adolescencija.

U januaru 1978. godine su imali turneju po Americi, koju je obeležila nepodnošljiva atmosfera stvorena neprestanim razmiricama potpomognutom basnoslovnom količinom alkohola i droga, što je kulminiralo odlaskom Lydona iz benda, nakon koncerta u Winterlandu, San Francisko. Iste godine, nakon što je propao pokušaj Richarda Bransona, vlasnika Virgina da ga postavi za pevača grupe Devo, odlučio je da osnuje novi bend Public Image Limited, u čijoj su prvoj postavi bili basista Jah Wobble i nekadašnji gitarista Clasha, Keith Levene.

Njihov prvi album “Public Image: First Issue” predstavio ih je kao bend duboko uronjen u dub reggae, s reskim zvukom gitare (kojeg je kasnije „ukrao“ David “The Edge” i tako stvorio U2 zvuk), koji je pratio prepoznatljivi nervozno-paranoidni Lydonov vokal. Na pitanje šta zapravo znači naziv ovog benda, Lydon je odgovorio: Sloboda. Oslobodi svoj um i tvoja guzica će poći za tobom. Njegova inspiracija za muziku i tekstove bila je sve što ljudsko biće može da percipira. Smrt Sida Vicousa 1979. godine, koja je usledila od prevelike doze heroina, zatvorila je veliko poglavlje u istoriji panka i ostavila veliki trag na Lydona. Pesma koja govori o tome je “Low Life“. U dokumentarcu “The Filth And The Fury” (2000), Lydon je otkro koliko je žalio za njim i koliko ga je voleo.

Izgubio sam prijatelja. Nisam to mogao promeniti. Bio sam previše mlad. Mogu sada misliti kako sam nešto mogao učiniti. Vicious, koja si budala…

Nakon drugog albuma„Metal Box“ Lydon se medijski uspešno odmaknuo od tereta prošlosti zvanog Sex Pistols, a samim tim dobio je novu publiku i velik broj kritičara. Već na prvoj američkoj turneji izazivao je verbalne i fizičke sukobe sa fanovima, muzičarima i novinarima. Nova karijera je službeno otpočela, a kulminirala je 1984. hitom „This is Not a Love Song sa četvrtog albuma PiLa “This Is What You Want… This Is What You Get“. Ova, kao i pesme “Rise” sa “Album” (1986), duboko su urezane u podsvest svakoga koje osamdesetih izlazio u disko klubove. Ovaj album sniman je u mitskom studiju The Power Station u New Yorku. Na njemu je sarađivao sa velikim muzičkim imenima poput Steve Vai, Ginger Baker, Tony Williams, Ryuichi Sakamoto, Bernie Worrell, a jednu trubačku deonicu odradio i Miles Davis, ali je ona ipak izbačena u finalnom miksu. Bilo je manje avangarde, a više teških riffova; manje dub bas linija, a više čvrste bubnjarske kičme. To je album na koji sam danas najponosniji, izjavio je Steve Vai jednom prilikom. Na omotu „Albuma“ nije napisano sa kim je bend sarađivao. Istina se otkrila tek godinama kasnije, a činjenica je da se u studiju niko od njih nije sreo.

Nakon ove krune alternativne rok scene osamdesetih, usledili su albumi “Happy?” (1987), “9” (1989) i “That What Is Not” (1992). PiL su u Beogradu nastupili 2012. na Belgrade Calling festivalu, promovišući deveti album “This Is PiL“, prvi nakon 20-godišnje pauze. Naredne godine nastupili su u bašti SKC-a. Povratnički album dobio je različita tumačenja i kritike od hvalospeva do totalnog prezira, kakva je uostalom i Lydonova javna karma – “da ga mrze, a da mu se dive”. U pesmi “One Drop“sa tog albuma, postoji stih “We come from chaos, you cannot change us, cannot explain us”, u kojoj Lydon poručuje da možemo da prihvatimo gluposti koje nam se nameću ili da odbijemo. On odbija!

Odbio je i da dođe na ceremoniju uvođenja Sex Pistolsa u Rock and Roll Hall of Fame, a odbio je i da učestvuje u obeležavanju 40 godina od rađanja panka. Na “This Is PiL” su se našle i “Deeper Water“ i „Reggie Song“ , koje spadaju u neke od boljih pesama koje je bend ikada napravio, dok „Out of the Woods“ sa svojim hipnotičkim disko ritmom i Lydonovim disciplinovanim napevanjem predstavlja možda i najbolji završetak albuma u istoriji benda. Poslednji, deseti album koji je do sada PiL objavio, “What the World Needs Now” (2015), samim naslovom “puca” na svetski poredak 21. veka. Lydonov vokal i ovde u nekim pesmam arogantno “grize”, besan, iznoseći nezadovoljne i ogorčene stavove. U vrlo laganoj “C’est la vie” i nešto bržoj “Corporate“, tematski se dodiruje sa korporacijama i društvenim razaračima globalnog sela, pomalo distoiski, psihodelično. U techno trance pesmi “Shoom“, Lydon šalje podrugljivo seksističku poriku What the world needs now, is another fuck off. Deo albuma je čak i zabavan i bezbrižan. U prilog tome svedoči pesma “I’m not satisfied“, u kojoj se on drsko obraća samom sebi ispred ogledala vrišteći I’m not satisfied.

John Lydon danas živi sa suprugom u Los Angelesu. Iz Engleske je pobegao zbog policijskih maltretiranja. Kroz šalu kaže da nikada nije razvio sposobnost autocenzure, te da je poslednji put imao muke sa organima reda na utakmici Arsenal – Birmingem.

Ove godine PiL je proslavio 40 godina od objavljivanja prvog albuma svetskom turnejom, dokumentarcem i box setom “The Public Image Is Rotten” (Songs From The Heart)”. Postavlja se pitanje, jesu li neki novi Rotten i Lydon uopšte više mogući. Odnosno ako i jesu, zapitajmo se ko bi ih u ovom informatičkom bespuću mogao “prepoznati” i “napraviti” onim što su nekada postali i do danas u (pop) kulturi ostali Sex Pistols i pank, a za njima i Public Image Ltd. i, nećemo reći post-punk.

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.