fbpx

-

Naslovna Autorski članci Gospodari pesme Gospodari pesme: Frank Zappa - Najupečtatljiviji mizantrop muzičke scene

Gospodari pesme: Frank Zappa – Najupečtatljiviji mizantrop muzičke scene

Mothers of Invention-Frank Zappa: 1967-171-005-012
Manhattan, New York, USA 1967

Ovo ime smo svi čuli, bilo da je u nazivu splava, prvoj strofi Smoke on the Water, domaćem filmu ili kroz neku muzičku anegdotu. Beše to jedan od možda najzanimljivih i najupečatljivijih mizantropa muzičke scene šezdesetih, a rođen je na današnji dan. Možda ga volite, mrzite, ili volite da ga mrzite, (ili možda on mrzi vas i vaše muzičko opredeljenje), ali Frank Zappa je zaista bio revolucionar svoga vremena koji je nepovratno promenio pop i rok muziku sa svoja 62 objavljena albuma.

Otac mu je bio hemičar i matematičar koji je radio za američku vojsku. Svom sinu je donosio razne hemikalije i sprave za igranje, kao što su živa i gas maske. Zapa je često bio bolestan kao dete, između ostalog je obolevao od hroničnih upala sinusa. Lekar u jednoj od vojnih baza u kojoj je porodica Zapa živela je lečio tu boljku grumenima radijuma koje je stavio Frenku u nos, što ga je začudo i izlečilo. Takvo detinjstvo i odrastanje je imalo ogroman uticaj na kasniju tematiku pesama, pa se često susrećemo s tekstovima o smradu, nosevima, otrovnim gasovima, ratovanju i vojsci.

Kada su njegovi roditelji nabavili gramofon, Frenk je slušao isključivo klasiku. Kroz celu karijeru će primenjivati uticaje Stravinskog, Varezea i Pučinija. U kasnijim, tinejdžerskim godinama je otkrio R&B zahvaljujući crnačkim kvartovima i klubovima.  U srednjoj školi je imao rasno mešoviti bend The Blackouts, s kojima je svirao prvenstveno R&B. Strast prema ovom žanru je delio sa drugom iz škole, Rodom van Vlietom, koji će kasnije proslaviti pod pseudonimom Captain Beefhart. Zapa je u svom čuvenom intervjuu za Rolling Stone 1971. pričao kako su on i Rod satima slušali muziku, do te mere da su znali svaku notu napamet, pa su jedan drugog i preslišavali o muzičarima, njihovim albumima, imenima pesama… Isto je rekao da bi u tim slučajevima ostajali budni do kasno u noć i zbog toga sutradan izostajali iz škole. Zapa je smatrao da je američko školstvo besmisleno, što čujemo, na primer, odmah na početku pesme Hungry freaks, daddy: Mister America, walk on by your schools that do not teach / Mister America, walk on by the minds that won’t be reached. S druge strane se oseti nostalgija za svojim srednjoškolskim godinama. U intervjuu dalje navodi kako mnoge ploče koje on ima u tom trenutku čuva baš jer ga podsećaju na taj period života. Ako nije satira, onda pesma Status back baby upravo i nosi, kako melodijom, tako i tekstom, taj osećaj idilične američke srednje škole iz filmova. Gotovo deluje da je Zapa bio u nekakvom raskolu između apsolutne kritike i osude društva i neke prikrivene želje da i on bude kao taj prezreni rod, jednostavan, nonšalantan i Apsolutno slobodan.

Bio je samouki muzičar. Prvo je hteo da nauči da svira bubnjeve, a kasnije je prešao na gitaru. Prvu gitaru koju je imao, kupio je na aukciji za dolar i po, za koju kaže da je bila toliko loša i nezgodna za sviranje, da je sve morao ponovo da uči s 22 godine, kada je nabavio pristojniji primerak . Njegova muzika je odstupala od norme pop i rok muzike toga vremena, ali je bila izuzetno inspirativna i za najobičnije pop autore, i ubrzo su mnogi prisvojili bar neke  ostavila traga na generacijama i generacijama muzičara. Ono što je možda i najupečatljiviji aspekat njegovog stvaralaštva jeste humor i satira u tekstovima, prvi semplovi i zvučni efekti. Često je koristio i promene ritma i improvizacije u pesmama, zbog kojih, kako je on rekao nije moglo da se pleše uz muziku, već da se predano sluša.

za njega nijedna pesma nije bila nije bilo dovoljno dobra. Ako je dobro tehnički izvedena, nije mu se sviđala tekstualno, ako je dobra poruka, loša je muzika i slično. Često je to bio i uzrok sukoba sa produkcijskim kućama, prvenstveno MGM-om, koji je i bez odobrenja benda puštao svoje verzije albuma u prodaju, zbog čega se Zapa s njima rastao i nastavio da drži ceo proces stvaranja i izdavanja muzike pod svojom kontrolom. Za njega je njegov čitav opus predstavljao jednu celinu, jedno kontinuirano delo. Tvrdio je da postoji na desetine načina da se to delo isecka i preraspodeli a da i dalje ima smisla i da se sve pesme jedna s drugom savršeno uklope. Organizovao razne performanse i dovodio članove publike na binu u periodu nastupa po njujorškim go-go klubovima, koji su umeli da eskaliraju u poprilične skandale, kao kad su, na primer, vojnici raskomadali pile na bini dok je Zapa vikao: Ajde ajde, pravite se da su Vijetnamci.

Zapa je bio bez dlake na jeziku i otvoreno je iskaziovao svoje stavove, kao pobornik slobodnog govora i otvoreno je zamerao zakonsku cenzuru eksplicitnog sadržaja u muzici i filmovima. Iz sličnih razloga je i religija za njega bila besmislica i redovno je obasipao oštrim kritikama. Još jedna pojava koju nije voleo u društvu svog vremena bili su hipici. Iako je i sam bio nekonformista i buntovnik, za njega su hipici bili nadrogirana derišta čiji je bunt previše komercijalizovan, moral nepostojeći, a osećaj sopstvene bitnosti za tadašnje društvo je bio na granici arogancije.  Bio je protiv upotrebe droge, ali i za njenu dekriminalizaciju u državi i osuđivao je borbu protiv narkotika koja se sprovodila tada u SAD, smatrajući je neefikasnom poput prohibicije alkohola dvadesetih i tridesetih godina, a da su odrasli ljudi sasvim sposobni da donose sami svoje odluke i snose njihove posledice.

Aphostrophe (na kojem je pesma Father O’Blivion) je bio njegov osamnaesti album po redu, ali prvi koji je imao veliki komercijalni uspeh i dobio zlatni tiraž.

Čuveni incident koji je Deep Purple opevao u Smoke on the Water govori o požaru u u Montreu, kada je 4. decembra 1971. izgoreo klub u kom su nastupali Frank Zappa and the Mothers of Invention. Neko od fanova je zapalio baklju unutra i zajedno s hotelskim klubom, izgoreo je velik deo muzičke opreme. Nakon toga, Zappa je prihvatio saradnju s bendom Pink Floyd, kako bi zaradio da nadoknadi štetu. Tom prilikom je s njima džemovao u klubu u Belgiji za tadašnjih 10.000 funti.

Umro je 1993. godine od raka prostate, a za sobom ostavio brojne skandale, dela, i četvoro dece, ćerke Divu i Moon Unit i sinove Dweezila i Ahmeta. Dweezil i danas izvodi očeve pesme s bendom pod nazivom Zappa plays Zappa, Diva je s ocem snimila pesmu Valley Girl, zbog koje je ostala najzapamćenija od četvoro dece i dan danas se pojavljuje u raznim serijama i emisijama i čuva očevu reputaciju. Nakon smrti majke Gail, dvoje mlađe dece, Diva i Ahmet, vode sav biznis i imanja izgrađena na očevom imenu i stvaralaštvu. Nalik na Frenka, i deca su ostala dosta upečatljiva po porodičim kontroverzama, na primer, da Dweezil mora da plaća autorska prava na korišćenje očevog meterijala i imena za svoj bend. Moon najavljuje da će u budućnosti izdati knjigu o životu u porodici Zapa. Na nama je da čekamo i vidimo kako će nas još iznenaditi i se ti ekscentrični geni dalje prenositi.