Ian Curtis, za samo 23 godine života, definisao je post-punk. Bio je pevač, tekstopisac i neslužbeni vođa kultnog britanskog post-punk benda Joy Division (1977-1980), čiji je „mračni“ zvuk uticao na mnoge kasnije muzičke stvaraoce, te na razvoj jednog specifičnog muzičkog i vizuelnog identiteta, odnosno žanra, gothic rocka, sa karakterističnim motivima. Joy Divison je bio bend koji je uspeo da se izdigne iz jednoličnosti i stvori mit. Muzički udžbenici kažu da je oformljen 1976. godine, ali, složićete se da se to ipak dogodilo 15. jula 1956, kada je rođen Ian Curtis.

Svoje detinjstvo Ian je proveo u Hardsfieldu, predgrađu Manchestera, da bi se sa porodicom, krajem šezdesetih godina, preselio u Macclesfield. Kao dete se divio starim Grcima i dedi Ircu koji je preživeo Drugi svetski rat. Voleo je pažnju drugih i zbog toga je želeo da bude kaskader. Jednom prilikom je podesio drvene sanke kao mesto na koje će “sleteti”. Nakon podrške uz bubnjeve od strane lokalnih dečaka, stavio je kacigu i skočio sa krova garaže. Ovo prvo kaskadersko iskustvo ostavilo ga je u prelomima i modricama. 

Po svom fizičkom izgledu i buntovništvu, počeo je da se izdvaja u srednjoj školi „Kings“, koju je pohađao. Naglašenih i nespretnih udova, ovaj dugokosi mladić, uvek je skrivao lice sa nebo plavim očima i snažnu vilicu. Njegov stil oblačenja bio je neobičan. Poznanici su ga opisivali kao jednu od onih osoba zbog koje se prelazi na drugu stranu ulice. Još u detinjstvu je bio opčinjen muzikom. Njegovi muzički idoli su bili Lou Reed, MC5, Roxy Music, Iggy Pop, Velvet Underground, Jim Morrison, Bob Marley. Skupljao je ploče i muzičke časopise, među kojima i psihodelični hipi časopis „Oz“. Često se dešavalo da nije bio u mogućnosti da sebi priušti albume koje je želio, kao ni cigarete ni piće, pa je često odlazio u market u centru Macclesfielda i krao ploče, krijući ih ispod velikog sivog kaputa, po kojem je bio prepoznatljiv. Pesnici koji su imali uticaj na njegovo stvaralaštvo bili su William S. Burroughs od koga je preuzeo naslov pesme „Interzone“ i James G. Ballard od koga je preuzeo naslov pesme „Atrocity exibition“.

Pitanje je kada je počeo da gubi kontrolu nad svojim životom. Verovatno je to bio period posle srednje škole, jer je još kao učenik prvi put došao u kontakt sa narkoticima. Jedna od društveno korisnih aktivnosti učenika je bila poseta staračkim domovima, u kojima je Ian, radi zabave, krao i koristio antipsihotike. Koristio je i maramice natopljene u tečnost za hemijsko čišćenje, udisao plin, uzimao valijum, te prekomerno „uživao“ u leku za kašalj… Nakon takvih „tura“ često je završavao u bolnici.

Ovakvo „kreativno shvatanje života“ prikrilo je rane pokazatelje epilepsije koja je eskalirala par godina kasnije. Obavljao je razne poslove, od baby-sittingovanja, do toga da je jednom slučajno završio na intervjuu za posao žigola u Londonu. Bio je fasciniran smrću i fizičkim bolom, išlo je čak dotle, da je sebe, pod uticajem narkotika, povređivao žarom cigarete i udarcima kopačkom, ispitujući svoju izdržljivost i gornji prag bola. Pesma „My death“, u izvođenju Davida Bowieja, čiji je bio veliki fan, bila je njegova himna.

U ovom periodu, Ian se upoznao sa Deborahom Woodruff, koju je kasnije oženio (1975). Deborah je bila fan benda Creedence Clearwater Revival i pravila je sama svoju odeću. Imala je strahopoštovanje prema Ianu, njegovoj kolekciji ploča i činjenici da je pisao poeziju. Ian je voleo da ima kontrolu nad njom. Po njenom priznanju, odanost Ianu se sastojala u spremnosti da bude u skladu sa njegovim strogim kodom ponašanja, koji je bio ekstreman. Brak između njih dvoje je bio daleko od srećnog, jer se Ian nije dobro snašao u ulozi „porodičnog čoveka i kasnije oca“. On tom svetu zapravo nikada nije ni pripadao. Bio je previše mlad, slobodan, osoben i svoj. Bio je nespreman da nekom pripada. Muzika i poezija su činile njegov svet i jedinu prostoriju u kojoj je istinski voleo da boravi. Deborah je kasnije napisala Ianovu biografiju pod nazivom „Touching from a Distance: Ian Curtis i Joy Division“ (1995) u kojoj objašnjava: „Govorio bi: ‘Ostavi školu, neće ti trebati baš A-nivo. Nećeš morati raditi, ja ću imati dovoljno novca, a onda možemo početi naš stvarni život.’ Slušala sam ga, bila sam potpuno ošamućena.“

U julu 1976. godine, posle svirke Sex Pistolsa u Manchesteru, Ian upoznaje ljude sa kojima osniva bend Warsaw, koji je dobio ime po istoimenoj pesmi sa Bowievog albuma „Low“ (1977), uzet iz pripovetke „House of Dolls“ (1955) poljskog pisca Yehiel De-Nura. Novi zvuk koji je ovaj bend doneo je bio poseban. Uvlačio je slušatelje u svoj svet i stvarao posebnu atmosferu tokom slušanja. Punk-rock časopis „NME“ je prvi pisao o njemu:

________________________________________________________________

„Postoji neki prikriveni tračak različitosti od drugih novih bendova koji govori da imaju mnogo toga da ponude…“

_________________________________________________________________

Krajem 1977. godine, Ian je od banke dobio kredit u iznosu od 400 funti, za „nameštaj u trpezariji“, koji je odlučio da uloži u snimanje prve ploče pod imenom „An ideal of living“ (EP u trajanju od petnaest minuta). Nakon izlaska ove ploče, bend je promenio ime u Joy Division. Razlog tome bio je taj što je u Londonu već postojao bend pod nazivom Warsaw Pakt. Joy Division je, pak, dobio naziv po posebnom odeljenju koncentracionih logora u Drugom svetskom ratu, u kojima su nacisti držali određene grupe žena, odnosno logorašica, sa kojima su se prostituisali. One su bile simbol za prosečnog čoveka moderne civilizacije. Zaboravljen, ponižen, onemogućen da se pobuni, koji nemo prihvata svoju realnost i ponizno proživljava ostatak svog života. Bend je zapažen u toku jedne „Battle of the Bands„, kada ih je zapazio Rob Gretton, koji će kasnije postati njihov menadžer. U bendu su pored Iana, koji je pevao i svirao gitaru, bili i Bernard Sumner (gitara i klavijature), Peter Hook (bas gitara), Stephen Morris (bubnjevi). Rock novinar Paul Morley imao je dvočasovni intervju sa bendom, od kojeg je kasnije napravio senzaciju, jer neverovatno stidljivi članovi benda jedva da su tada izustili koju reč. Neki, poput Bono Voxa, frontmena benda U2, muziku Joy Divisiona su smatrali „svetom“, a bilo je i onih koji su ovaj bend smatrali tinejdž bendom koji je bio beg za nesnađene adolescente sa džointom u ruci i Heseovim delima na policama. Kako god, Joy Division ostaće zasigurno upamćen kao skroman bend, a njihova muzika bez ikakvih nepravilnosti i nedostataka. Jednostavno mračno savršenstvo.

Punk je za britansku omladinu sedamdesetih godina bio sredstvo izražavanja nezadovoljstva. Scenom su u to vreme „vladali“ The Clash, Sex Pistols, Iggy Pop i drugi. Konkretno, punk scena Manchestera je bila toliko krcata da je grad dobio nadimak Маdchester. Mnogi bendovi su sanjali „velike“ snove, tj. ugovore sa velikim diskografskim kućama, istovremeno radeći na stihovim punim besa, agresije, sopstvene nemoći i otuđenosti od društvenih centara moći, dok su se pred svirke koje su se odrađavale u nekadašnjim skloništima od nacističkih bombi, međusobno žickali za instrumente kako bi uopšte mogli da sviraju.

Krajem 1978. godine, Deborah je ostala trudna sa ćerkom Natalie, a Ianu je dijagnostikovana epilepsija. Iako je imao ozbiljne zdravstvene probleme, nikad nije odustajao od ideje da nastupa sa bendom, koji je postajao sve poznatiji, a svirke sve češće. Bio je majstor gestikulacije i ekspresije te publika nije mogla da odgonetne da li su njegovi pokreti tela i lica bili samo akt dobre glume ili je na nastupima doživljavao epileptične napade. Na jednom od nastupa počupao je drvene daske sa bine i bacio ih u publiku, valjao se u polomljenom staklu, ozledivši pritom butinu i zadobivši duboku posekotinu od 20 centimetara. Patio je i od posebne vrste alergije na sunčevu svetlost. Ako bi mu suviše dugo bio izložen, ruke bi mu postajale crvene i otečene. Na naslovnici časopisa „NME“, pojavio se 1979. godine, sa cigaretom u ustima i u dugom zelenom kaputu. Iako je od tog trenutka njegova popularnost rasla, on je zbog bolesti i nezadovoljstva ličnim životom potonuo u depresiju i melanholiju, što se odrazilo na tekstove njegovih pesama.

Iste 1979. godine, izašao je debi album „Unknown pleasures“, sa čuvenom ilustracijom radio talasa umiruće zvezde koji je brojao deset pesama. Na njima su zvuci bubnjeva ispisali biografiju i ostavili autogram benda. Smatra se da je većina Ianovih pesama sa ovog albuma inspirisana upravo njegovim životom i problemima koji su ga okruživali. To nije bio karakterističan punk album tog doba. Posedovao je sebi svojstven stil i atmosferu i nije se mogao klasifikovati ni u jedan do tada stvoreni muzički pravac. Tekstovi su bili poziv na bunt, ali ne socijalni, već bunt protiv čamotinje koja je u nama. Album je bio težnja za buđenjem čoveka iz sna, ali istinskog, unutrašnjeg buđenja, što možda najbolje opisuje deo pesme „Disorder“: „I’ve got the spirit, lose the feeling, let it out somehow“, koji govori o ljudima koji, iako jasno vide svet oko sebe, oni ipak ništa ne preduzimaju, jer su se umorili i „izgubili osećaj“ za promene.

Sa dubokom tugom i melanholijom, u poslednjoj pesmi na albumu, „I Remember Nothing“ Ian ponavlja „We were strangers, we were strangers
for way too long“, i upozorava na razdor između pojedinaca. Duboko ga je potresao individualizam i otuđenost, koju su i u decenijama nakon njegove smrti ljudi samo još više unapredili. Jedan muzički kritičar o ovom albumu je rekao: „Ako neko razmišlja o samoubistvu, Joy Division će ga sigurno gurnuti preko ivice.“ Upravo je ova kritika ono što jasno oslikava Ianov um. To je bio on. Čovek koji je stajao na ivici i čekao da ga neko gurne. Melanholija je bila okrutna i imala je tešku ruku. Njena parna mašina ga je samlela. Pesma koja govori o problemu sa epilepsijom je „She ‘s lost Control“. Muzički kritičar Jon Savage, opisao je to ovako:

________________________________________________________________

„Njegov hipnotičan scenski nastup – mlataranje rukama, stakleni pogled i nekontrolisan, grčevit ples – bili su odraz njegovih epileptičkih napada koje je doživljavao kod kuće i od kojih bi njegove bližnje prožimala jeza. Da li su se ljudi divili Ianu Curtisu zbog onoga što ga je u biti uništavalo?“

___________________________________________________________________

Ian je, iako u jednom momentu vrlo uspešan, uvek bio kratak sa kešom. Često je morao da čisti zgradu studija nakon snimanja da bi zaradio dodatni novac. Kada je izdavačka kuća Factory Records objavila prvi album benda The Durutti Column pod imenom “Return Of The Durutti Column”, Ian je  lepio šmirgl papir na omote, kako bi zaradio novac za cigarete.

Interesantan je i podatak da je napisao uvredljivo pismo Tonyju Wilsonu, radijskom i televizijskom prezenteru Granada Television, kako bi pokušao da ga isprovocira da bendu da medijski prostor. Pismo mu je uručio lično, pritom ga nazvavši kopiletom. Ovakav potez je upalio, pa su dobili prostor da izvedu “Shadowplay”, a kasnije i “She’s Lost Control”.

U avgustu 1979. Ian je počeo aferu sa Belgijankom Annik Honoré, koja je imala imidž Siouxsie Sioux, i koja je radila kao sekretarica u belgijskoj ambasadi u Londonu. Sa njom je bio u paralelnoj vezi sve do svoje smrti. Iako je Annik prikazana tokom godina kao Ianova ljubavnica – Deborah je u jednom intervjuu insistirala da je odnos njenog muža i Annik bio „potpuno čist platonski odnos, vrlo detinjast i vrlo čedan“. Isto je potvrdila i Annik u intervjuu 2010. godine.

Tokom 1980. godine, Ian sa bendom odlazi na evropsku turneju. Međutim, zbog njegovog lošeg zdravstvenog stanja, niz koncerata je bio otkazan. Drugi studijski album Joy Divisona pod imenom „Closer“, sa prikazom kipa na nekom renesansnom grobu na omotu, bio je zapravo poslednji Ianov poziv u pomoć. Na njemu se našlo devet pesama i on se smatra jednim od najvećih dostignoća alternativne kulture. Za razliku od prvog albuma, ovde više nema poziva za buđenje. ”Closer” je slika poraženog sveta i poraženog čoveka u njemu, slika očaja, praznine, nemoći. On je slika čoveka koga je svet doterao do krajnjih granica izdržljivosti. ”Closer” je ona poslednja sekunda pre nego što skloni žar sa ruke i vrisne od bola.

„This is the way, step inside” deo je iz pesme ”Atrocity Exhibition”, koja otvara ovaj mračni i melanholični album. Ianov privatni život se u tom periodu raspadao, depresija je bila sve jača, a kontrolu nad svojim životom je u potpunosti izgubio. Trudio se, pokušavao, pisao, sve da bi pronašao svrhu svoje egzistencije. Ali, nije uspeo, nije našao odgovor koji je tražio.

Naime, 18. maja 1980. godine, mučen svojom bolešću i podeljenim osećajima između svoje žene i ljubavnice, te teška depresivna raspoloženja kojima nije godila droga koju je uzimao u kombinaciji s alkoholom, Ian je izvršio samoubistvo vešanjem u kuhinji svoga stana. Učinio je to nakon gledanja jednog od svojih omiljenih filmova „Stroszek“ (1977), Wernera Herzoga, o čoveku iz Berlina koji je pušten iz zatvora i odlazi u Ameriku u nadi da će pronaći novi život, pre nego što je počinio samoubistvo; i preslušavanja albuma „The Idiot“ Iggyja Popa. Samo dva dana kasnije bilo je planirano otpočinjanje američke turneje, što znači da je Ian oduzeo sebi život baš u trenutku kada je bend imao ogromne šanse da se probije na američko tržište i da popularizuje svoju muziku. U pesmi ”Colony”, on očajnički ponavlja ”God in his wisdom made you understand“, i verovatno je ova pesma ta koja je najjasnije ukazivala na njegovu želju da ode sa sveta kome ne pripada. U pesmi „Eternal“, on čak peva i o posmrtnoj povorci: „Procession moves on, the shouting is over, praise to the glory of loved ones now gone“.

Album „Closer“ objavljen je dva meseca nakon Ianove smrti. U junu 1980. godine, izlazi singl „Love will tear us apart“ koji danas predstavlja sinonim za Joy Division. Ova pesma predstavlja sliku jednog života, sećanja, ljubavi, razdora, gubitka i smrti. Ona je lice i naličje potrošenih, izgubljenih i zauvek umrlih strasti i dobrih namera koje je pobedila ravnodušnost. Na Ianovom grobu je kao epitaf po želji njegove supruge Deborah uklesan naslov ove pesme. Bio je to kraj jednog mladog života punog potencijala, te benda koji je tek trebao doseći punu slavu. Ostali članovi Joy Divisiona objavili su singl i video za pesmu „Atmosphere“, u znak sećanja na Iana. Nastavili su sa muzičkim radom u novo oformljenom bendu New Order, čija pesma „Blue Monday“ na simboličan način predstavlja poruku i sećanje na Iana i na taj tužni ponedeljak. Ona se bavi činjenicom da je on od njih tajio svoje stanje nervnog rastrojstva, iako su bili najbolji prijatelji. New Order se smatra jednim od pionira elektronske muzike. U novinama su tada dominirali tekstovi o Ianovoj depresiji, destrukciji i fanatizmu. Međutim, pravi prijatelji nisu delili to mišljenje. Bili su zaprepašćeni i zbunjeni, jer su poznavali nekog drugog Iana, blagonaklonog, velikodušnog, iskrenog. Za njih, on je bio romantični heroj i dečak koji je plakao kada je čitao priče Oscara Wildea i „topio“ se uz svoju omiljenu „Turn The Heater On“, Keitha Hudsona.

Najveću bol koju svet zadavao Ianu bila je bezosećajnost. On je bio čovek jakih osećanja. U Ianovoj ličnosti sadržana je sva tragedija moderne civilizacije. Bio je svojevrsni primer modernog mučenika. On fizički nije bio zatvaran, kamenovan, izgladnjivan, ali njegove muke bile su mnogo teže. Bile su duhovne. Svoju pobunu izražavao je u stihovima koji razaraju ljudsku dušu. Živeo je vrlo kratko, nosivši na svojim slabašnim plećima patnju čitavog modernog sveta. Bio je žrtva. Bio je prorok čitavog jednog vremena koje dolazi, vremena u kome će se živeti u materijalnom izobilju i duhovnom siromaštvu.