Gospodari Pesme: Dejmon Albarn – Optimistični melanholik

Damon Albarn

Pre nego što se upustimo u novi tekst o jednom od najvećih autora svoje generacije, želim da napomenem da je za autora teksta lirika kasnijeg perioda Dejmona Albarna imala ključnu ulogu u sazrevanju i borbi sa nekim nedaćama koje život istrese pred nas. Ovaj neočekivani heroj (Albarn, ne autor teksta, daleko bilo) najčistiji je primer dobrog sazrevanja u istoriji popularne muzike.

Albarnova priča ne počinje u siromaštvu ili nekakvom siromašnom domaćinstvu kao većina biografija iz rokenrol miljea. Dejmon je odrastao u prilično liberalnom, relativno bogatom okruženju. Putovanja po Orijentu i umetnički afiniteti Albarnovih roditelja rezultovali su vrlo bistrim i informisanim mladićem. Kao što to obično biva, britansko obrazovanje donosi poznanstva koja dovode do stvaranja bendova i do kraja osamdesetih godina, sada već legendarna četvorka Blur kreće na put čiji domet ni ne sluti.

No, iako je sam zvuk bio dovoljan da istakne ovaj bend iz gomile u tadašnjoj najezdi muzike, šarmantni frontmen Albarn nesvesno je postajao glas jednog dela populacije koji će kasnije pokoriti svet. Dok je njegovom glavnom „rivalu“ devedesetih, Noelu Galageru, kao od šale polazilo za rukom da zauzda široku narodnu masu univerzalnom pesmom, Albarnov lirski izraz rezonirao je najviše sa intelektualnijim mladim čovekom. Albarn se nekako uvek bolje snalazio sa ličnim borbama, ali ličnim borbama ljudi koji su Weltschmerz doživljavali lično. Lako ćemo priklanjanjem sociološkim klišeima buntovne subkulture odbaciti jade mladog pripadnika srednje klase koji tu nešto kuka o alijenaciji, ali ako ih javnost ne zamera Rodžeru Votersu, Bouviju ili pak Tomu Jorku, nema prava da ih zamera ni melanholičnom Albarnu.

„So what’s the worth
In all of this
If the child in your head
If the child is dead“

(„Sing“, Leisure, 1991)

Pesma obesmrćena pojavljivanjem u kultnom „Trainspottingu“, bez previše komplikovanja slušaocu daje izrazito melanholični nalet osećanja koji bez premca vodi nazad u detinjstvo. Čuveno pitanje „Da li bi osmogodišnji ti bio ponosan na tebe sada?“ kao da je pretočenu u alternativnu rok pesmu. Nakon obraćanja pažnje na trenutnu ponudu bendova u Velikoj Britaniji, Albarnovo stvarlaštvo pravi nagli zaokret pa se sva ta preispitivačka melanholija lokalizuje na London i život u njemu. Dok stvari nisu poprimile izuzetno lični oblik na čuvenom albumu „13“, Albarn je nepogrešivo jezikom populacije kojoj se obraća uspevao da ubode u srž mladog stanovnika Britanije. Uz neizbežan humor, poigravanje sa stereotipima, britanskim zadrtim tradicionalizmom i ostalim jedinstvenim karakteristikama „Ostrva“, Dejmon uspeva da izgradi gotovo nadmen sarkastični stav koji mnogima služi kao svojevrsno oružje protiv britanske učmalosti.

„Jim stops and gets out the car,
goes to a house in Emperor’s gate,
Through the door and to his room,
Then he puts the TV on,
Turns it off and makes some tea,
Says Modern Life Is Rubbish I’m
Holding on for tomorrow“

(„For Tomorrow“, Modern Life is Rubbish, 1993)

Kao Morisi pre njega, Albarn se ne odriče britanskog u svom ličnom izrazu, ali ujedno uspeva i da bude kritičar zatečenog stanja. Za razliku od svojih savremenika, Dejmon nikada ni ne pomišlja da se dotakne univerzalnog glasa (osim kasnije na prigodno nazvanoj „The Universal“). Alijenacijom i nezadovoljstvom nastavlja da se bavi i u „Parklife“, „Charmless Man“, „He Thought of Cars“. Zanimljivo je da je nekoliko promišljenih stihova našlo svoje mesto i u disko hitu „Girls & Boys“. „Avoiding all work, cause there’s none available“ ostaće jedan od najbolje sakrivenih stihova u pesmi koja prosto zove na igranje.

Kasniji period Blura predstavlja nam Albarna koji mnogo dublje zadire u intimniju tematiku, posebno kada je u pitanju njegov odnos sa narkoticima. Ovaj tužni detalj je deo prošlosti, ali ostavlja trag na svemu što radi i dan danas. Čak i kada je Blur napravio pauzu sa radom, Albarn nije mirovao. Naravno tu je čuveni Gorillaz, u kome lirika ne zauzima toliko centralnu poziciju, ali se vremenom sve više ističe. Od genijalnog konceptualnog albuma „Demon Days“ koji predviđa ekološku apokalipsu pa sve do „Fire Flies“ sa poslednjeg albuma „The Now Now“, Dejmon zadržava svoj prepoznatljivi izraz optimističnog čoveka potopljenog u okean melanholije.

„And if you say goodbye too many times
The sentinels will find me and switch me off this time“

(„Fire Flies“, The Now Now, 2018)

Ove reči imaju dodatnu težinu kada ih izgovara večno melanholični Albarn sa svojim dečačkim pogledom koji ne mari za godine. Kao neko se borio za zavisnošću i depresijom, Dejmon čini da ove reči deluju malo zastrašujuće, čak i kada ih peva kroz fiktivni lik Stua Pota, poznatijeg kao 2D. Sam lik je vremenom evoluirao u ekstremnu verziju njegove ličnosti – večni dečak u svetu koji čini da se oseća deprisivnim.

Vrhunac otvaranja i poezije Dejmona Albarna nalazi se na njegovom maestralnom solo izdanju „Everyday Robots“. Bez previše uvijenih metafora i dilema, na svom za sada jedinom solo albumu otvara dušu preko pesama čije bi se melodije najlakše mogle opisati kao vrhunac melanholije u popularnoj muzici.

„Changed into lakeside
In January (Hollow Ponds)
Modern life was sprayed onto a wall in 1993“
(„Hollow Ponds“, Everyday Robots, 2014)

Pominjući ovaj prelomni trenutak u svom životu, Albarn uverava o tačnosti ostatka ove neobično autobiografske pesme, inače vrhunca albuma. Grafit „Modern Life is Rubbish“ inspirisao je istoimeni album Blura 1993. godine i lansirao im karijeru do neslućenih visina.

Bilo da se bavi ličnim demonima (album Blura „13“) , opraštanjem sebi i drugima ili problemima alijenacije u 21. veku (poslednji album Blura, „The Magic Whip“), društveno-političkim temama (solo projekat The Good, The Bad & The Queen i pomenuti Gorillaz), Dejmon Albarn ostaje glas jedne čitave populacije. Populacije koju je lako prevideti jer bi po opšteprihvaćenom konsenzusu sve trebalo da joj bude potaman. I dok slušamo, i same reči i način na koji ih autor iznosi nude tu preko potrebnu utehu bolje od svih alternativa. Dejmon Albarn ne samo da je jedan od gospodara pesme, on je nešto najbliže bratu što će vam rokenrol ikada podariti.