-

Naslovna Autorski članci Album po album Album po album: The Cure - Potpuna dezintegracija (1984 - 1989)

Album po album: The Cure – Potpuna dezintegracija (1984 – 1989)

Miloš Cvetković
Funkcija: Recenzent/Kolumnista Sebe vidi kao: Kroz kaleidoskop Moto: Push the sky away

The Cure su svojim četvrtim albumom „Pornography“ stekli nekoliko stvari, od kojih su dve glavne naklonost kritike i velika popularnost. Serija albuma koja je usledila pratila je taj zalet po pitanju kvaliteta sve albuma kojim su zatvorili deceniju osamdesetih i sa kojim su u foto-finišu uzeli titulu najkvalitetnijeg dela rok muzike te decenije. Od „Vrha“ do „Dezintegracije“ prošlo je tek pet godina, ali je količina muzike u tom periodu dovoljna da zaseni 90 odsto bendova sa kojim su delili scenu. U međuvremenu, Smith je svirao gitaru u svom starom bendu Siouxie and the Banshees i projektu The Glove, a popularnost The Curea je u Evropi bila na vrhuncu, dok je u Americi sve više rasla. Kad su već uhvatili kritiku na prepad sa „Pornografijom“, red je bio da pokažu da je u pitanju bend koji će nadživeti mnoge velikane te decenije. No, tu deceniju su prvo morali da dezintegrišu.

„The Top“ (1984)

Nažalost, ovaj album se, iako mu je ime doslovno „vrh“, nije pokazao kao neki poseban vrh, mada se njegova eklektičnost ne može poreći. Razni uticaji na stil ovog albuma učinili su da The Cure zvuči potpuno psihodelično. Uprkos eklektizmu, ono što je ovde manjkalo bili su pop hitovi. No, relativno naklonjena kritika i Smitova sposobnost da i u najgorem stanju (album nastao pod velikim uticajem stresa, narkotika i alkohola) prenese ljudskost u same pesme učinili su „The Top“ sasvim solidnim artiklom u ovoj bogatoj diskografiji. Iako je album imao samo jedan singl, „The Caterpillar“, prošao je prilično dobro kod publike. Ovo je ujedno i poslednji studijski album gde bas nije svirao Sajmon Galap. Robert je, s druge strane, svirao gotovo sve osim bubnjeva. Sve u svemu, „The Top“ je zanimljiva kolekcija pesama kojima fali ona „kjurovština“, ali i dalje imaju neki nepatvoreni kvalitet.

„The Head on the Door“ (1985)

Album koji su kolege hipsteri iz Pitchforka nazvali najfokusiranijim pop albumom The Curea. Ako je The Cure čuven po kombinovanju savršene tame i još savršenije pop forme, to se iskristalisalo na ovom albumu. Hitovi „Push“, „In between days“, „Close to me“ i ostalih sedam pesama na ovom albumu precizan su pokazatelj koliko je Robert Smit veliki autor. Sve pesme na ovom albumu je, inače, u celini napisao sam. Mnogi kultni bendovi poput U2-a, Duran Durana ili INXS-a sigurno su do iznemoglosti vrteli ovo. U tada prezasićenoj post-punk/goth sceni, ovakav album bio je dobitnička ruka u pokeru. The Cure su 1985. godine pokazali da ne postoji šansa da ih istorija ne upamti. Ovim albumom su zaista pokazali da nema mesta neuspehu i da je mučeni mladić iz Kroulija u stanju da napravi i te kakav hit.

„Kiss me, kiss me, kiss me“ (1987)

Da raščistimo jednu stvar odmah na početku – ovo je album sa jednim od najboljih uvoda u istoriji muzike. Ako nekome nije bila jasna Smitova kreativnost na gitari, sve sumnje su pale u vodu u prva dva minuta uvodne „The Kiss“. Taj zvuk gitare naprosto je definisao The Cure za sva naredna vremena, taj Robertov vapaj postao je simbol goth rocka i ostao je na tom počasnom mestu do dan danas. Usavršena pop forma sa prethodnog albuma počela je da dobija mračniji ton na ovom albumu, što postaje jedinstveni prepoznatljivi detalj The Curea. „Kiss me, kiss me, kiss me“ nam donosi i planetarni hit „Just like Heaven“. The Cure postaje popularan i u SAD-u, a čak četiri singla sa albuma imaju odličan prolaz kod publike. Ovaj dupli album preterao je sa dužinom pa je „Hey you!!!“ uklonjena sa originalnog CD izdanja. Slušajući album, čini se da je svaka pesma mogla biti hit. Ta jedinstvena kombinacija klavijatura i revolucionarnih gotskih gitara u aranžmanima, propraćena grmećim basom i intenzivnim Smitovim vokalom bez sumnje će u istoriji ostati upisana kao jedan od najvrednijih relikata osamdesetih.

„Disintegration“ (1989)

A kad smo kod vrednosti te decenije, teško da postoji album koji je, kada se sagleda kao celina, vredniji od „Disintegrationa“. Svaki koncept i detalj koji su The Cure činili The Cureom, na ovom izdanju doveden je do potpunog savršenstva pa onda gurnut još nekih hiljadu milja napred. Ovo remek-delo nastalo je kao posledica Smitove zasićenosti (blaga reč) statusom pop zvezde. U međuvremenu, kada je 1985. godine Boris Vilijams preuzeo bubnjarske dužnosti, Lol Tolherst postao je klavijaturista benda, često odgovoran za muzičke ideje u saradnji sa Smitom. Usled popularnosti i slave, Tolherst se odao alkoholu pa je ovo poslednji album na kome se može čuti njegov doprinos, istina u tragovima. Od samog starta sa „Plainsong“, u pitanju je mračnija dekonstrukcija svega što je The Cure bio u očima javnosti u prethodnih nekoliko godina. U samom foto-finišu, „Disintegration“ je stigao da postane epitom gothic rocka. Izraženiji Galapov bas, Smitova pop struktura dovedena do savršenstva kakvim tada nisu vladali ni Bouvi ni Duran Duran, gitarske teksture i apsolutno savršena produkcija čine ovaj album najboljom kolekcijom pesama osamdesetih godina XX veka. Uticaj ovog albuma čujete u gotovo svakom post-punk bendu današnjice, od Interpola do Editorsa. Još jedan album koji je iznedrio četiri megauspešna singla od kojih su, po mišljenju autora ovog teksta, najbolji „Lovesong“ i besmrtni „Fascinantion Street“, mada je „Lullaby“ druga pratilja. No, bisera ima i van odabira za singlove pa ćete teško izbaciti rif za „Last Dance“ili sablasnu atmosferu „Prayers for rain“ iz glave. Ipak, najveći biser ovog albuma leži u samoj naslovnoj numeri. Po strukturi, tekstu i atmosferi, „Disintegration“ (pesma) predstavlja pravu sliku Smitovog drogom nafilovanog uma i konačnog raspada ideje benda kao složne porodice. No, daleko od toga da se bend raspao, dezintegracija je samo na albumu i u Smitovoj mučenoj glavi. Nakon što se prašina oko albuma slegla, bend je napustio Perl Tompson, a The Cure je nastavio svojim putem, o čemu ćemo sledećeg meseca, taman pred nastup na Exitu.

Izdvajamo

Još zanimljivih tekstova
Odabrano samo za tebe