Album po album: The Cure – Početak nečeg neslućeno velikog (1979 – 1982)

The Cure

Kada je prošle jeseni najavljen nastup The Curea na Exitu 2019, kao da su generacije alternativaca na ovim prostorima rekle – konačno. Dok je mlađem delu publike to delimično jasno, oni stariji čekaju taj The Cure decenijama. Pokušaćemo da se osvrnemo u mini-serijalu tekstova na to zbog čega je The Cure toliko velik u životima mnogih generacija prolazeći kroz njihovu diskografiju.

Kako je to skoro rekao Trent Reznor (Nine Inch Nails): „Izgledalo mi je kao da je njihova muzika napisana samo za mene. Ceo svoj život sam imao osećaj kao da nigde ne pripadam – i dalje se tako nekako osećam. Nakon što sam čuo njihovu muziku, odmah sam se osetio povezano, nisam više bio sam.“ Ovaj sentiment nesumnjivo je prisutan u armiji fanova ovog kultnog benda iz Kroulija, koji su ustanovili standarde goth rocka, nadograđujući tadašnje post-punk trendove. Danas gotovo da nema alternativnog ili indie benda koji može da tvrdi da The Cure nije učestvovao u oblikovanju njihovog zvuka, na ovaj ili onaj način.

1. Three Imaginary Boys/Boys Don’t Cry (1979)

Izdat tri godine nakon osnivanja benda, debi „Three Imaginary Boys“ (kasnije reizdat sa malo drugačijom listom kao „Boys Don’t Cry“) snimili su Robert Smit na gitari i vokalima, Majkl Dempsi na basu i vokalima i Lol Tolherst na bubnju. Treba napomenuti da su ovaj, većinom post-punkerski album, dečaci iz Kroulija snimili nakon brojnih promena u postavama benda, a da je generalni nedostatak direkcije u studiju doveo do toga da je glavnu reč vodila izdavačka kuća. Debi album Smita i ekipe ostaje kao svedočanstvo jednog sirovog zvuka, koji je kasnijim brušenjem izrastao u jedan od najprepoznatljivijih muzičkih izraza. Iako sve one suptilne nijanse, prisutne na kasnijim izdanjima, ovde nisu bile aktuelne, ona jedinstvena Smithova energija se na albumu i te kako nazire. Da li je to „Fire in Cairo“ ili „Killing an Arab“, ono nešto Smithovo je tu, šunja se kroz taktove i naslućuje gotski pop mrak koji dolazi.

2. Seventeen Seconds (1980)

Kada su završili sa promovisanjem debi albuma, Smit i basista Dempsi su uspeli da zahladne odnos, što je kasnije dovelo do zamene Dempsija Sajmonom Galapom, ali i pristupanju klavijaturiste Metjua Hartlija. „Seventeen Seconds“ jedan je od začetnika gothic rocka kao žanra i to izbija iz svakog takta ovog ranog remek-dela. Mnogo jače nego na prethodnom albumu, ovde čujemo određene trikove i ideje koje su kasnije odvele The Cure do neslućenih visina. Album je producirao Majk Hedžiz, koji će u istoriji biti upamćen kao jedan od najuticajnijih i najboljih producenata koji je stvarao zvuk bendova kao što su U2, Siouxsie and the Banshees, Manic Street Preachers, The La’s i naravno, The Cure. Kao dokaz o odolevanju zubu vremena ponosno stoji „A Forest“ i danas omiljena među publikom na nastupima. Nema sumnje da ćemo na Tvrđavi čuti ovaj biser od pre ravno 39 godina. Da stvar bude još lepša, tu je i Sajmon Galap, čiji je karakteristični bas, pored Smitovog vokala i gitare, verovatno najupečatljiviji element zvuka The Curea. Atmosferična gotska tmina viđena je kao znatan skok u zrelosti benda, što se dalje samo potvrđivalo.

3. Faith (1981)

Trećem albumu pristupaju kao trojka, Smit, Galap i Tolherst. Energičnija nadgradnja zvuka mračnog ambijenta stvorenog na „Seventeen Seconds“, „Faith“ je u sebi krio bisere poput „Primary“, „All cats are gray“ i čuvene „The Funeral Party“. Nema kritičara koji te 1981. nije pohvalio „Faith“. Prateći trend evolucije, ovaj album daje utisak logičnog iskoraka u odnosu na prethodni. Povlačeći uticaj iz bendova kao što je nemački Neu!, The Cure uspevaju da utanače svoj jedinstveni zvuk mraka, ambijenta i energije. Pesme sa ovog albuma obrađivali su bendovi poput The Dandy Warholsa, Nadja i Jesu, što je dovoljan pokazatelj uticaja koji je ovaj album imao.

4. Pornography (1982)

Kao vrhunac svojih ranih godina, The Cure izdaje „Pornography“. Već samim početkom albuma nas dočekuje Smitov i danas prepoznatljiv vapaj uz zvuke mračne gitare. „Pornografija“ je bila vrlo riskantan potez. Bend koji je već neko vreme uživao popularnost, shvata svoju veličinu i pravi album za koji se ispostavilo da je jedan od najbitnijih u istoriji rok kulture. Iako su ga u prvi mah kritičari iskasapili, „Pornography“ se danas smatra jednim od najključnijih momenata u začetku gothic rocka (mada se to može reći i za „Seventeen seconds“). Mnogo važnije za ovu seriju tekstova je to što je „Pornography“ bio začetak jedne trilogije koja je trajala skoro 20 godina, a čiji je drugi deo jedan od najznačajnijih albuma dekade između 1981. i 1990. godine. Mnogo narkotika i destruktivnog ponašanja dovelo je do tenzija u bendu, što se odrazilo na sam zvuk pa ova ploča predstavlja do tada najintenzivniji momenat The Curea. Sada već usavršena pop forma i hladne i mračne minimalističke melodije u sprezi sa iznenađujuće složenim harmonijama na ovom albumu predstavljaju prvi jasan znak da je The Cure jedinstven bend. Zvučna slika je prilično šira, bend se pridružio produkciji, koju po prvi put do sada nije radio Majk Hedžiz. The Cure i Hedžiz su nastavili saradnju kasnije, ali je ovo remek-delo prošlo bez njega.