Najveći australijski kantautor je početnu evoluciju i stabilizaciju svog „Lošeg semena“ krunisao tamo gde dolikuje – u Berlinu. Tada glavno stanište benda, Berlin s kraja osamdesetih sigurno nije bio najsvetlije mesto na svetu. Biblija, melanholija, religioznost, razočarenja, narkotici i sivilo Berlina svuda su u ovim albumima i to je evidentno uticalo da imamo Nicka Cavea ovakvog kakav je danas – maestralan. Pod velikim uticajem heroina i sveopšte melanholije, Cave je napisao svoju najmračniju muziku do tada, izdavši dva albuma – jedan koji mu je i dan danas omiljeni i drugi za koji tvrdi da je trebalo da bude mnogo bolji. I pored autorovog mišljenja, oba albuma, poslednja dva koja su kompletno snimili u Berlinu, danas se smatraju kultnim i ključnim za dalje profilisanje mraka Nicka Cavea i The Bad Seedsa.

Your Funeral… My Trial (1986)

Potpuno obojen melanholijom, „Your Funeral… My Trial“ od samog starta isijava crnilo koje postepeno raste tokom trajanja albuma. Počevši od umereno grandioznog klavira naslovne numere koji vas ušuška u melanholičan san kroz koji Kejv otvara dušu pa do epskog pripovedanja u „The Carney“, četvrti izdanak nepokolebljivog kantautora steže vašu pažnju toliko čvrsto i drži vas u maglovitoj introspekciji, za koju niste sigurni da li je vaša ili Caveova. Veličanstveni momenti muzičkog razrešenja u „Jack’s Shadow“ koji prekidaju sveopštu napetost pesme kao da su nagovestili rad benda tokom devedesetih godina. Poput ukrotitelja lavova koji je svakim pokušajem sve bolji, Nikolas i kompanija svoj inicijalni muzički haos na albumu sve sigurnije drže za uzde, ne uskraćujući mu slobodu, ali usmeravajući ga tamo gde treba. Možda najveći biser albuma „Stranger Than Kindness“ sve ovo pakuje u svojih skoro pet minuta i jedna je od onih pesama koje su do dana današnjeg favoriti obožavatelja. U numeri se jasno čuju sva originalnost The Bad Seedsa, poetičnost njihovog vođe i besprekornost produkcije. Anita Louise Lane i Blixa Bargeld potpisani su kao autori, a pesma, kao i ostatak opusa benda nešto kasnije, uživa pravu besmrtnost.

Tender Prey (1988)

„Nežni plen“ ima deset pesama. Poslednji je album koji su The Bad Seeds snimili u celosti u Berlinu, autor je album opisao kao relativno besciljno pisanje pesama, ne umirijući svoj preki sud čak ni zbog činjenice da su te pesme zaista odlične. Deset pesama od kojih je devet u jednoj od najtežih pozicija u koju možete da stavite pesmu. Naime, album počinje sa „The Mercy Seat„. Nakon te, svaka pesma zvuči za nijansu slabije nego što bi smela. Pesma o čoveku osuđenom na smrt, koga čeka „stolica milosti“ bila to električna stolica sa kojom ima randevu sutradan ili poklopac Zavetnog kovčega, na nama je da odlučimo. Ako Cavea danas znamo kao pesnika koji i najdublje i najcrnje emocije može da iznese kroz pesmu, ovde je iskristalisao taj svoj talenat. Svaka od ovih deset pesama nosi svoje kvalitete, ali nijedna kao „The Mercy Seat“. Uostalom, kada vam pesmu obradi Johnny Cash (što je pomalo i simpatično s obzirom na to da je Cave obrađivao Casha), znate da je u pitanju vanserijski dobra pesma. Poštovanje je uzvraćeno time što bend danas pesmu izvodi u aranžmanu koji je proslavio Cash. Biblijski motivi rasuti su i po „Tender Preyu“, muzika je za dlaku šarenija od prethodnog albuma, više je energije u sviranju, tempo je brži, a bend agresivniji („Deanna„). Čak se i početna dramatičnost benda ovde dalje kalila („Mercy„, „Up Jumped The Devil„). Usled haotičnog i neorganizovanog snimanja albuma, Kejv nije preterano zadovoljan ishodom, mada se nikako ne može reći da je u pitanju album nezadovoljavajućeg kvaliteta, šta god autor o njemu mislio. Ovo je, naprotiv, album i po i to album i po koji je nagovestio sledeću eru u stvaralaštvu Nicka Cavea i njegovog The Bad Seedsa.