-

Naslovna Intervjui Žare Batinović: "Ludilo iz glave je važnije od svih sredstava"

Žare Batinović: “Ludilo iz glave je važnije od svih sredstava”

 

 

Žarko Žare Batinović

Žare Batinović je splitski režiser muzičkih spotova najpoznatiji po radovima sa Bajagom (“Daljina dim i prašina”) Oliverom Dragojevićem (“Trag u beskraju”), Gibonnijem (“Tempera”), Goranom Baretom i Majkama (“Teške boje”), ali i Thompsonom za pesmu “Bojna Čavoglave” s kojom je ušao u ovaj posao, kao zaposleni na televiziji. Ne vodi evidenciju o svojim radovima, ali tvrdi da sigurno ima preko 200 snimljenih spotova i preko 200 miliona gledanja na Youtubeu.

Kada sve stavi na papir, čini mu se da je celu svoju karijeru odsanjao, i da uopšte ne zna odakle njemu mozak i kapacitet da sve to napravi. Sebe vidi kao potpuni anti-slučaj od onoga kakve su njegove kolege u Hrvatskoj – gde su svi pošišani, ispeglani i pričaju tako da ih niko ne razume bar 30 posto od onoga što izgovaraju.

Ja pričam jezikom ulice tako da me svi razumiju, tako da se osećaju kao da su slični meni, dok kad čuje ove druge misle da su glupi. Daj da ne pravimo ljude glupima, to niko ne voli, pa ni ja prvi. Imam jedan dobar odnos s publikom i ona mi je sve u ovome čime se bavim, sve ostalo je za kurac. Ja sam jedan običan lik iz ulice, sa zidića, to bi bila najbolja definicija mene u jednoj rečenici.

Teško mu je da izdvoji svoj najbolji spot, jer kako kaže, taman sebe ubedi da je to jedan, onda ga to drži 20 dana pa se pojavi neki drugi. Smatra da radi u najgorim uslovima u regiji i da je suludo očekivati da može nešto dovesti do savršenstva.

Nisam zadovoljan ni sa čim, iskreno. Ima koji su blizu toga, ali svakome fali neko zrno nečega. Trudim se na sve moguće načine da to sve ne izgleda tako jadno i jeftino kao što je, u smislu budžeta. Nekada može izgledati skupo, ali u pitanju su onolike sume koliko npr. košta katering u Zagrebu na snimanju nekog ozbiljnijeg spota. Rijetko za koji svoj spot mogu reć da je wow. Ustvari, šta ja znam, možda mi je najbliži tome “Trag u beskraju“ od Olivera Dragojevića. Možda to i jest tip top, nemam pojma, možda bih makao neki kadar gore ili dolje, ali to je nebitno, to samo ja vidim.

Svaki projekat na kom je radio vidi kao veoma zahtevan. Iz prostog razloga jer su u 80 posto njegovih spotova u ekipi bila samo dva čoveka – njegov snimatelj i on, dok je u sedam posto, u beogradskoj fazi karijere, bio samo on.

Radio sam sve – bio sam organizator, asistent sam sebi, bio sam nosač, bio sam pizde materine, sve živo što postoji od zanimanja u jednom spotu. Samo nisam bio šminker, niti sam ikada u životu imao šminkera i kostimografa. Ne poznajem ta zanimanja, šta mogu js uradim sam, šta ne mogu toga ni nema. Samo jedan put sam radio k’o gospodin čovek, a tada sam imao organizatora kad sam u Zagrebu snimao Parni Valjak. Prvi put sam na set došao poslednji i prvi put otišao prvi. Kad sve radiš sam onda ti nema lakoga.

Karijeru je napravio na kameri Bolex, koju ima i dan danas i nikada je neće prodati. To je kamera na navijanje, na federe, koja nema motor, a cela propaganda hitera je radila s tom kamerom:

Kad dođem pevaču s tom kamerom i pustim da snima, pa se čuju onaj feder i klapa, pomislim da svi u selu padnu u depresiju. Kamera tako radi, a film na koji snima vredi više nego 700 miliona video kamera, ali oni to ne znaju. I meni je bio mali problem raditi sa njom na početku, ali kad sam nabio količinu, da ljudi znaju moje radove, poslije me je nije bilo briga i da sam sa upaljačem došao snimat, jer su ljudi znali šta snimam i šta dajem. Više se niko nije tresa.

Pre nego što se bavio spotovima muzika mu je značila puno. Kad je ušao u svet spotova, onda je bio više prisiljen da se kljuka muzikom, jer su ga muzičari njom bombardovali. Danas, na muziku gleda dosta nostalgično:

Žarko Žare Batinović

Juga je imala scenu, bendove, jake turneje i koncerte, a kad je otišla Jugoslavija sve se poremetilo. Treća liga iz Jugoslavije je postala ovde turboprva liga. Bendovi su očajni, nemaju ideja i kradu. Tako da mi se generalno sve zgadilo. Iskreno, ja više ništa i ne slušam, nema šanse. Koncerti kod nas su postali pljačke. Volim gledati koncerte, ali tek kad odeš vanka vidiš za šta si platio kartu. Tad stvarno doživiš muziku. Ovde doživim napad na mozak i sve mi se zgadi. Hrvatsku muziku više ne slušam, dok u Srbiji otkrivam tu i tamo neke bendove koji postoje možda milion godina i ugodno sam iznenađen. Kod nas toga nema. Kod nas je jako tužno stanje, tužno za popizdit. Čak i ovi koji su bili perjanice nekog zvuka, tipa Urban i Majke već 30 godina ne mogu napravit pjesmu, šta se onda od ovih drugih može očekivati.

Kao najzaslužnijeg čoveka za svoju karijeru vidi Gibonnija, jer je na njemu sve lomija. Cela njegova magija je počela sa spotom za pesmu “Tempera“:

Dopizdilo mi je da radim spotove gde netko svira gitare, hteo sam nešto drugo. Kad me Gibo pitao što bih radio rekao sam: „Nemam pojma, radio bih nešto gde znam da niko neće razumeti ništa, a da ni ja koji to budem radio neću razumeti šta radim. Niko neće razumeti, ali će dobro proć.“ Na moju veliku radost, tako je i bilo. Koja je poenta tu? Da na 5-10 miliona gledanja na Youtubeu ima isto toliko različitih tumačenja tog spota. To je moja pobeda, to ja hoću. Svi zaključci su različiti i svi su u pravu, a ja nisam krenuo sa zaključkom, već prosto sa osjećajem iz mene koji su oni primili u sebe i tumačili.

Ponavljam, meni je publika sve. Ne mogu ih tretirati kao ovce. Ja im volim dati neki mali zadatak da oni tu mogu malo mozgati. Meni je bitno da publika sudjeluje, a da bi to radila ona mora počet kopat. Baš me briga za izvođače. Oni su mi potpuno nebitni. Sa njihovim parama gradim komunikaciju mene i publike. Neko je posvetio ko zna koliko dana, možda i godina, gledajući moje spotove i proživljavajući ih i ja sam mu zahvalan do groba, ma do 4 groba. Moraš biti kurvin sin da to ne primetiš. Niko od mojih kolega to ne primeti. Svi oni vole samo sebe. Oni su jedni egotripaši. Nikada ne kažu kad nešto ne valja, a ja prvi kritikujem svoje spotove. Onda se pevači dignu “kako mogu to radit?”, pa ovo je moje mogu radit šta god hoću.

U srednjoj školi je probao da svira gitaru. Nabavio je akustaru, ali je posle dva dana video da nema pojma ništa da svira, pa je odmah sklonio od sebe i zamenio za vokmen:

Nisam imao talenta za instrument, iako imam dobar sluh. To mi je žao jer fantastičan je osećaj kad si na bini, a pred tobom gomila ljudi. Ja sam bio na binama pred 15- 100 hiljada ljudi dok sam snimao. Mnogo dobar je to osećaj, ali šta ću nisam ni ja supermen.

Za svoja iskustva u radu s muzičarima iskreno kaže da su grozna i da ga je samo to što je “lud” održalo kroz sve decenije u toku kojih je bio okružen estradom:

95% njih su teški negativci, glazbenici su jedna posebna sorta ljudi. Od dilera do ambasadora znam sve živo i mrtvo, a glazbenici su daleko najjadnija i najnemoralnija populacija koju sam upoznao. To su egotripaši, škrtice. Novac je motiv, sve te njihove pesme su fejk. Oni pevaju jedno, a žive sasvim druge živote. Nema tu istine. Pričam o 90 % njih. Ovi što su najjači, oni su i najbolji i najzahvalniji. Užitak mi je bio raditi s Oliverom, Bajagom, Čolićem i  Bregovićem. Ovi koji su muzički bogovi, oni su bogovi i životno i svakako. Ima tih par glazbenika koji su stvarno dobri ljudi, a od ostalih sam umoran. Umoran sam od ove domaće glazbe. Idem da gledam neke koncerte vani, da me održe u glazbenom životu. Da je samo sudeći po regiji, ja bih bio davno mrtav. Dve godine za redom sam gledao Guns and Roses, na povratničkoj turneji, oba puta u Madridu. Ako se to zove glazba, onda je ovo na području Balkana čist cirkus. Uvjeti u kojima se nama serviraju svirke, pa to je prejadno. Arene su sve ređe i ređe, a ovi zadimljeni klubići bez tehničkih uvjeta su sramota za glazbu. Jebem ti svakog muzičara koji pristane svirati u takvim uvjetima. Oni s osmehom idu tamo za par stotina evra jer su jadni. Baš ih briga što blamiraju sebe i varaju publiku. Jedino od velikih dvoranskih koncerata kod nas mogu da izdvojim Gibonnija. Njega sam pratio dva ili tri albuma na svim velikim koncertima. To je već doživljaj, kad si gore na bini, a ispod tebe masa, oko tebe vrhuski razglas i rasveta. To su momenti za pamćenje.

Žarko Žare BatinovićBatinovića mnogo nervira što se spotovi nalaze na margini, za šta krivi egotripove i ljubomoru muzičara. Kao primer toga koliko je spot značajan za neku pesmu, naveo je Michaela Jacksona i spot za “Thriller” koji je režirao Martin Scorsese:

Prvi put u povjesti glazbe se desilo da niko nije pričao o pismi svi su pričali o spotu i tad je spot izgura pismu. To je postalo svakim danom sve prisutnije i prisutnije. Ja odavno pričam da se muzika gleda, a ne sluša. Da nije tako, ne bi YouTube bio jedan od glavnih parametara nečijeg uspeha. Youtube je slika, a ne ton. Ton je tu da šuška, ali je primarna slika. Ima i ovih muzičkih kanala i bez slike, ali to nikoga ne zanima dva posto, niti itko zna koji su to kanali.

Marginalizaciju spotova i njihovih režisera prikazao je na primeru dodela nagrada, na kojima ga nigde nije bilo, jer su za njegove radove većinski muzičari preuzimali zasluge:

Pa ja sam to radio, a mene nema nigde! Nigde, ni u medijima me nema kad osvojim nagradu. Ja ne postojim. Netko mi je snimio kad je bila dodela nagrade spota 21. veka, iako do kraja istog ima još 80 godina. Pazi, voditeljica nema pojma tko sam ja, ali zato me baš briga. A sad na binu dolazi Goran Bare da preuzme nagradu za “Teške Boje” i umesto da kaže ovo nije moje ovo je Žareta Batinovića, on se tad zahvaljuje ko da je on “kopa”. E to je taj jad.
A “Teške boje” su pesma koja mi se gadi i dao bih sve u životu da to nikada nisam radija, jer sam oko te pesme treba živit bajku, a dočekao me je tiški haos. Oteli su mi dete, oteli su mi bajku, a to nikako nisam zaslužija. Ta pesma je bila 10 meseci u eteru, a niko je nije ni primetia. Ni na jednoj top listi nije stigla dalje od 15. mesta. Kad je izašao spot nije se makla s prvog mesta tri godine. To sam napravio sa spotom koji košta 800 eura i bio je ljuta improvizacija. Ništa nisam znao šta hoću, osim Bareta u Isusovim ranama i vrane. Išao sam od kadra do kadra svake tri sekunde smišljajući šta ću. Improvizacije sam doktorira mogu ih predavati na Kembridžu.
S takvim spotom dobili su slavu kakvu nisu mogli da zamisle, a meni je time poništeno sve u životu što sam radio do tada. Ostah zapamćen ko režiser “Teških boja”, a mogu napravit bolji spot sto puta.

Žarko Žare BatinovićKaže da je u toku snimanja tog spota bio glavna tema sprdanja po Zagrebu, jer je snimao na green screenu sa Canon aparatom. Posle se sve to ipak pokazalo više nego uspešno:

Posle sam im svima pokazao i šta se može i šta se ne može. Oni bre koji imaju sredstva i sve, su se meni smejali, ali ja imam ludilo u glavi koje eliminira sve te tehničke minuse. Ludilo iz glave je važnije od svih sredstava. Nijedna pisma u zadnjih 30 godina u regiji nije napravila haos  ka šta je napravija spot za pismu “Teške boje”. 800 evra za haos. Ništa nije bitno osim koliko si lud. Ta pisma je tom bendu mogla da posluži da izađe iz svih rupa i da počne da svira dvorane ka svi veliki bendovi, ali oni ka da to nisu umeli iskoristit. Ka da nisu imali hrabrosti.

Iako je prvu knjigu pročitao sa 25 godina i knjige nikada nije voleo, sada od njega traže da napiše svoju. Priče piše uz kafu – jedna kafa, jedna priča. U knjizi će se naći sve ono zbog čega je on patio da drugi ne bi morali da pate:

Knjiga mora biti hit! Akteri moje knjige su sve najveće zvezde regionalne estrade, a ono o čemu su pričam spotovi koji su svi gledali 200 miliona puta. Svi sve znaju o njima, ali ja pišem making of – ono iza kamere što niko nije vidija. To će biti kao Borat samo puta 15. Izdvojiću se negde na 15 dana i napisati knjigu i pokupiti svu književnu slavu (smeh). Jedva čekam da izađe knjiga pa da napravimo jedan razgovor oko toga, da se malo i tu promovišem.