Postoje muzička izdanja koja postižu uspeh odmah nakon objavljivanja, ali brzo padnu u zaborav, dok druga zadržavaju energiju i svežinu kao u trenutku kada su stvorena. To su ti vanvremenski albumi koji postanu više od samog izdanja. U doba lako dostupne muzike, neka stara izdanja lako nadmašuju ere u kojima su nastala i i dalje privlače pažnju svojom jedinstvenošću. U vreme kada fizički medijumi postaju retkost, objavljivanje starih i popularnih izdanja, lepo upakovanih, pažljivo remasterovanih, čini reizdanja još posebnijim. Ove godine „Croatia records“, naslednik legendarnog izdavačkog doma „Jugoton“, reizdao je album „Kao kakao“ benda „Leb i sol“ povodom 35. godišnjice od objavljivanja. Album je postigao veliki uspeh zahvaljujući mnogim faktorima, ali pre svega odličnim pesmama, produkciji, dizajnu, otvarajući tako novo poglavlje u karijeri benda. Samo reizdanje brzo se popelo na vrh liste najprodavanijih albuma u Hrvatskoj i već nekoliko nedelja je na vrhu. Razgovarali smo sa Vlatkom Stefanovskim o stvaranju ovog albuma, o emocijama i idejama koje su ga pokrenule, i o novim prostorima koji su se otvorili sa uspehom albuma.

Šta doprinosi dugovečnosti nekih umetničkih dela, bez obzira da li je reč o muzici, knjigama ili filmu? Šta je to što čini neko delo da opstane, da sačuva emocije i ideje i da bude relevantno mnogo vremena i u različitim okolnostima u kojima je stvoreno?

Vlatko: Mislim da je vrednost dela proporcionalna energiji i vremenu koje u njih ulažeš, uz strast i talenat. Bez toga nema ničega. Postoje trenuci kada čovek površno prolazi kroz život, a postoje trenuci dubokog kopanja. Verujem da će se svaka energija uložena u neko delo ili projekat na kraju isplatiti. Naravno, nemaš uvek inspiraciju i nekada nisi uvek dotaknut od Gospoda. Ponekad se i to događa. No, to obično dolazi nakon dugih i jalovih godina traganja, lutanja, gubljenja i ponovnog pronalaženja. Nakon određenog broja jalovih perioda, možeš očekivati plodan period i očekivati nešto što je „baš ono pravo“ i što u trenutku nešto znači, a i u trenucima koji dolaze ostaje da znači.

Potrebna je ogromna strast i energija da ti se dogodi nešto takvo. Evo, uzmimo „Bitlse“ na primer. Pesma „Love Me Do“, snimljena 1962. godine, i dalje zvuči tako sveže nakon 60 godina. Ona zvuči tako sveže i produkcijski je moderna, da kažem, zato što je u tom trenutku uložena ogromna energija, talenat i, naravno, trenutak inspiracije. Dakle, strast, dugogodišnji eventualni posvećeni rad i čekanje trenutka da se dogodi nešto vanvremensko.

Kakvo mesto zauzima album „Kao kakao“ u odnosu na tvoju celokupnu diskografiju ili karijeru? Nedavno je dobio vinilno reizdanje povodom 35. godišnjice od objavljivanja. Prethodno reizdanje u 1999. godini je dobilo i nagradu Porin.

Vlatko: Da, u 1999. godini je reizdat na CDu i tada smo dobili nagradu Porin za najbolje reizdanje te godine. Sada konačno doživljava luksuzno izdanje na 180-gramskom vinilu i ono što mene najviše raduje je što smo na indirektan način se približili „Bitlsima“, preko studija „Abbey Road“ gde su oni radili na njihovim albumima.

„Kao kakao“ je remasteriran na half-speed remasteringu upravo u ovom studiju od strane poznatog inženjera (Miles Showell). To je neverovatno i mnogo me raduje taj podatak i pre nekoliko dana sam preslušao moju kopiju albuma i on zvuči zaista neverovatno sveže. Kao da slušam master trake. Neverovatno je napravljen proizvod.

Da li se sećate koncepata i ideja koje ste imali u to vreme i koje su pokrenule te pesme i ovaj album? Album je preokret u odnosu na sve što je „Leb i sol“ radio prethodno.

Vlatko: Posle dosta kriznih godina, da budem iskren, početak te dekade bio je krizan – izgubio sam roditelje, svi smo bili u vojsci, bend se menjao i imali smo personalne promene. Garo je otišao, a na njegovo mesto u 1981. godini došao je Dragoljub Đuričić. Sve to je bilo mnogo na mišiće i nismo imali dovoljno koncerata. Kada jedan bend drži više sastanaka nego proba, već ukazuje na nešto. Imali smo samo sastanke razmišljajući kako dalje, šta treba da se radi, kako treba da se radi. U međuvremenu, posle nekoliko albuma za Jugoton kao „Kalabalak“ i „Tangenta“, objavili smo „Zvučni zid“, ne znajući šta tačno da radimo. Skupili smo muziku koju smo radili za film i pozorište. Ako se ne lažem, to je bilo u 1985. godini. U međuvremenu, desila se kondenzacija nekih ideja šta treba da se radi dalje.

Isto tako, počeo sam vezu sa devojkom koja je kasnije postala supruga (Gordana) i bio sam u jednom uzvišenom stanju. Dok su drugi članovi stvarali porodice i imali decu, meni se konačno desila ljubav i neka ozbiljnija veza. Bio sam mnogo inspirisan tom vezom i relacijom. Bio sam malo kao „Vljubeni Šekspir“ i počeo sam da pravim neke pesme koje su ljubavne, koje su emotivne. Čitava ta nakupljena energija iz tih prošlih sušnih godina, jalovih godina, čitava frustracija, ceo zanos nove ljubavi, sve to je počelo da se kondenzira u neki novi materijal, u neke nove pesme. Ako mi veruješ, u tom periodu pesme su izlazile same od sebe, kao da se rađaju bez mnogo da ih „bebi-situjete“.

Reći ću ti kako je napisan i tekst pesme „Kao kakao“. Tada već smo bili u studiju, bili smo u nekoj groznici, treska, kreativno da kažem. Prvi dani nisu bili dobri. Imao sam dva magnetofona, koje i dalje imam, i posle svake seanse nosio sam trake kući na mom magnetofonu da ih preslušavam. U to vreme, Braćo Zafirovski ih snimao. Prvi dani bili su mnogo jalovi. Ništa nije izlazilo. Ništa nije zvučalo kako treba i bilo je loše. Imali smo noćne termine. Na albumu u sredini ima slika od dopisa od Jugotona upućenog Radio Skopju da mi omoguće 200 časova noćnih termina. Snimali smo od 11 uveče do 4 ili 5 ujutru (dok nas je držala snaga).

Prvih nekoliko dana nisu bili dobri. Sve smo isprobavali i nije zvučalo kako treba.

Čak posle nedelju dana počeli smo da hvatamo neke forme, počelo je nešto da se dešava. Počelo nešto da zvuči. Posle kada krene to i kada uhvatiš zvuk bubnjeva, kada se dobro instaliraš, dobro kada se namestiš i kada uhvatiš zvuk benda, onda je lakše. Pesme izlaze kao na traci. Čak posle 15 dana shvatili smo da smo na dobrom putu. Garo brzo završio posao i ostali smo ja, Bodan, Kiki (Kiril Džajkovski) i Braćo da pravimo nadosnimanja. Znali smo da se nešto dobro dešava. Počelo je to da zvuči dobro.

Za vreme tih seansi još uvek nisam imao tekstove. Imao sam samo „na, na, na“. Jedne večeri legao sam i u polusnu samo sam pročitao ceo tekst pesme „Kao kakao“. U međuvremenu dolazili su Bebi Dol i Miško od D Bojs i kretali se po Skoplju i dolazili u studio. To je beogradski žargon – koristili su „kao“ i čitavo vreme bilo je „kao, kao, kao“ i meni je zazvučalo to „kao“. Ništa nije pravo, sve je „kao“ ili fake. Rekao sam, ovo je dobar lajtmotiv za pesmu. Legao sam i kao na traci mi se istovario tekst. Ustao sam, otišao u drugu sobu gde mi je bila mašina za pisanje i napisao ceo tekst. U to vreme, moja devojka je radila i stajala ispred mene i samo sam joj ostavio na mašini tekst da ga pročita. Kasnije smo se čuli i rekla je da je ovo „mrak“. I znao sam da je pogođeno i ostalo je istorija.

Pesma „Kao kakao“ se nalazi na repertoaru Gibonnija.

Vlatko: On je izvodi tu pesmu kada mu gostujem, inače je ne svira stalno. Ako pitaš Gibonnija za album „Kao kakao“, reći će ti da je sve do tog trenutka što se dešavalo na jugoslovenskoj rok sceni bilo ok, ali kada je izašao „Kao kakao“, ja sam mislio da je kometa ušla u moju spavaću sobu. To je izjavio i to je tačno tako. Album je otkrovenje. Evo, neka se presluša sa današnjim standardima, taj album zvuči mnogo dobro. Pesme su pisane u ’86, a ’87. su snimljene. Reci mi koji album može da mu se približi od jugoslovenske rok muzike? Gibonni se približio malo postjugoslovenski, sa produkcijama, sa gostovanjima velikih zvezda – Manu Kače, Toni Levin, Pino Paladino. On se približio do tih nivoa. Ne da mi nismo bili preterano genijalni, ali, eto, desio nam se taj album.

Govori mi o hemiji koja se desila među vama u bendu i iznedrila druge pesme na albumu, kao „Čuvam noć od budnih“.

Vlatko: U bend smo pozvali Kirila Džajkovskog. On je završio ogroman posao. Ogroman. Imao je strašno jak nerv. Imao je fokus. On je mogao satima da snima i da ponavlja istu frazu bez da se umori, bez da pogreši. To je bilo mnogo dobro od njega. On ima veliki doprinos, naravno, ali i Goce Micanov, koga ima na rečici svake pesme. Goce je izvanredan muzičar i njega poznajem još od vremena dok sam služio vojsku u Štipu. Znam da je ceo dan bio sa saksofonom, ceo dan vežbao i bio je fanatik i to se čuje na albumu. Njegovi soloi su fenomenalni. Desila se jedna lepa energija u tom bendu, u tom periodu. Inače, ne bi moglo to tako da zvuči. Bili smo dobro podmazana mašina. Ljudi pričaju da neki od stihova su proročki na tom albumu. Već počinje da se naslućuje kraj Jugoslavije. Bio je nekakav nemir u vazduhu.

Da li možeš da mi obojiš period u kojem je bend stvarao, posebno devedesete? Kakvu osnovu je pružala tadašnja država za napredak kreativnih industrija u tom periodu? To podrazumeva i muziku, i vizuelne umetnosti, i za filmove, i za sve.

Vlatko: U devedesetim je bilo mnogo važnije dočekati novi album Johnnyja Štulića, „Azre“, nego dočekati ko će biti novi premijer ili ko će biti poslanik iz Makedonije u Beogradu. Politika nas nije interesovala. Nikoga nije zanimala politika. Možda naše očeve, ali mi smo se bavili popularnom kulturom. To nam je bilo važno. Meni je bilo važno da napravim novi album, da napravim nešto dobro i da krenem na put, da sviram. Danas su stvari potpuno okrenute naopako. Danas je važno koja partija izlazi iz vlasti a koja ulazi, ko je napravio koaliciju sa kim, što su potpuno neinteresantne stvari. To su potpuno nepotrebne stvari. A mi se time bavimo sada. U to vreme, popularna kultura, bar u mom životu i u životu moje generacije, imala je veoma važnu ulogu. Bilo je veoma važno koje knjige čitaš, koje filmove gledaš i koju muziku slušaš. To je bilo veoma važno. Sada ne vidim da je važno.

Mnoge od pesama još uvek se nalaze na repertoaru kada nastupaš. Kakav je osećaj izvoditi ih posle toliko vremena?

Vlatko: Sviram ih zato što su dobre pesme. „Skopje“, „Čuvam noć od budnih“ i „Mamurni ljudi“, „Kao kakao“ – to su dobre pesme. Ne možeš ih preskočiti. Ljudi očekuju da ih čuju. „Čuvam noć od budnih“ je najgledaniji video. Ja nisam neko ko privlači milionski broj posetilaca na YouTube, ali „Čuvam noć od budnih“ ima 5 miliona pregleda. To je verovatno najpopularnija pesma koju sam napisao, pored „Gypsy Song“ i „Čukni vo drvo“. Ona je najgledanija, a i najtraženija.

Nekoliko pesama uopšte nisu bile zamišljene kao hitovi. Ti ne možeš da predvidiš šta će postati hit, a šta ne. „Čuvam noć od budnih“ bila je na A-strani, međutim četvrta numera. Na nju smo gledali kao na baladu i toliko. Ali vidiš, pesme same za sebe se izbore ili odu u zaborav. Same od sebe se bore da postanu hitovi ili odu u zaborav. I nema tu lutanja. To je tako.

Kakvu uporedbu bi napravio između Skoplja iz pesme i Skoplja danas?

Vlatko: Pesma je Skoplje iz osamdesetih godina kada je bilo pristojno, urbano mesto za življenje. Sada je Skoplje hiper urbano i veoma nepristojno mesto za življenje zbog zagađenog vazduha, zbog pretrpanog saobraćaja i zbog kratkog fitilja njegovih stanovnika. Više niko nema strpljenja za nikoga. Niko nema nerve za nikoga, posebno u saobraćaju. Nema poređenja. Pogledajte spot, videćete koliko su nasmejane sestre koje rade u ginekološko-pedijatrijskoj akušerskoj klinici ili kuvari u jednom od skopskih hotela. To je delimično režija Stole Popova, međutim i pored režije ti ne možeš režirati veselost i radost. Ipak, ljudi su bili za nijansu veseliji i smireniji. Ovo su druga vremena i nije samo Skoplje. Na globalnom nivou mnoge stvari su poremećene i izmeštene iz svog koloseka. Nije samo Skoplje, već ceo svet je malo u jednom čudnom metežu.

Kako se desilo da Goran Stefanovski napiše tekst za pesmu?

Vlatko: Otišao sam kod njega na Aerodromu gde je imao stan. Otišao sam i rekao mu: „Gorane, moramo da napravimo tekst.“ Seli smo i tekst je brzo izašao. Hajde da posvetimo pesmu gradu Skoplju – i počeli smo. Verovatno sam i ja dodao neki stih, ali Goran je bio glavni kreator tog teksta. Ima mnogo pesama o Skoplju, ali mislim da je ova jedna od boljih. Ona pravi presek grada iz tog perioda, ali neverovatno tačan presek.

Kako je nastao spot? Tada se mnogo pričalo o spotu među nama dvanaestogodišnjacima u to vreme. Tada još uvek nije bilo MTV-a sa njihovim skupim produkcijama, ali spot je sigurno bio najimpresivniji u tadašnjoj Jugoslaviji.

To je u velikoj meri zasluga tadašnjeg urednika TV Skoplje Dimitra Masevskog, koji je sada preminuo. Masevski je bio producent i strašan tip. Imao je izvanredan smisao za humor, talentovan muzičar i kompozitor. Izvanredan čovek. Veoma nas je voleo. Zajedno s njim napravili smo nekoliko šou emisija, uključujući i emisiju za drugi album „Leb i sol“ kod Darka Markovića „Muzička crtanja“. Kasnije smo, nekoliko godina kasnije, napravili „Poln pansion“ sa Unkovskim, a u međuvremenu smo napravili i spot za „Skopje“. To je sve bilo zahvaljujući energiji i dobroj volji Dimitra Masevskog, koji je angažovao Stole Popova, koji je tada već bio nagrađivani režiser sa nekoliko Pulskih Arena. On je bio veliki režiser.

Stole se uhvatio tog posla i snimanje je trajalo možda nedelju dana. U mom stanu je snimljen enterijer – dimili su i smućkali su ga. Došle su ekipe sa televizije i kod mene je bilo ludilo. Međutim, pesma „Skopje“ je kratka. Masevski je bio dovoljno iskusan i pametan da uzme početak pesme „Čekam kišu“ i da ga stavi na početak „Skopja“ i da ubaci neke kadrove iz Skoplja. Pesma „Skopje“ traje dva minuta, ali je on napravio da traje tri minuta. Nismo imali kontrolu nad svim, ali neke stvari kada krenu dobro, sve ide dobro. Kada napraviš dobar proizvod, onda i spotovi postaju dobri uključujući i odnos diskografa i odnos publike.

Piko Stanchić je napravio dizajn omota. Zašto je korišćena slika Gogena? Znam da si ljubitelj umetnosti, a i fotografija ti je strast.

Vlatko: Piko se inspirisao odmah sa prvom asocijacijom, bojom kakaoa. Tahićanke sa slika Gogena imaju boju kakaoa. Fotografiju je napravio Fedor Đamonja, koji ju je slikao u nekoj galeriji. On je sin Dušana Đamonje i imao je svoj atelje u Vrsaru. Fedor je fotograf i živeo je u Zagrebu i zajedno sa Pikoom je napravio omot. Ja nisam imao ništa protiv i to je bila prva asocijacija, prvi instinkt. Piko je bio dizajner i svirao je bubnjeve u grupi „Film“, ali se bavio i dizajnom omota albuma. Piko je slikar kao i njegov otac. Njegov otac je bio poznat slikar iz te postavljene generacije, Miljenko Stanchić, i ima ozbiljan umetnički opus.

Kakve nove prostore vam je otvorio uspeh albuma?

Vlatko: Mi smo sa tim albumom spasili bend. Nakon toga smo napravili mnogo uspešnih turneja. Imali smo mnogo publike na koncertima. Svirali smo u Hali sportova u Beogradu, koja je bila puna. Kod sportskog Kale su razvalili vrata. Sve je bilo rasprodato. Svuda su bile pune dvorane. Jedan bend kad krene, onda ide. Ali, moraju se preživeti teška i sušna razdoblja. Teško je preživeti to, a da se bend ne raspadne. Posle toga smo dobili kredit – imali smo šta da sviramo i imali smo šta da promovišemo.

Iz tvoje perspektive, da li današnje strukture mogu iznedriti takve ljude, takve vrednosti i takva iskustva kao što su bila iznedrena u proteklim decenijama i donela uspešne projekte?

Vlatko: Problem današnjih generacija je što žive pod ogromnim pritiskom medija uključujući i društvene mreže. Svi mladi ljudi i mladi umetnici, uz poštene izuzetke, su pod ogromnim pritiskom da postanu popularni i važni. Ali, popularan i važan ne postaješ zato što želiš da budeš popularan. Postaješ popularan i važan ako zagrizeš iz svog srca i ako pokažeš nešto od svog srca javno. Znači, da otvoriš grudi i pokažeš srce javno i iskreno. Da pokažeš šta ti znači i pokažeš nešto od svojih razmišljanja i svojih osećanja. Nažalost, veliki broj pitanja koja dobijam od mladih muzičara se odnosi na to kako postati popularan. Ne pitaju me kako odsvirati neki rif ili kako komponovati pesmu ili kako naučiti nešto. Dobro, ima i takvih pitanja. Nedavno sam bio da preslušam jedno mlado dete kako svira gitaru i izuzetno je talentovano. Jedno od pitanja je kako da budem uspešan. Na to pitanje nemam odgovor. Brat moj Goran je govorio: „Pisanje je veoma laka stvar. Staviš list hartije ili staneš ispred računara i stojiš pred njim dok ti čelo ne prokrvari“. Baš to. To je odgovor na pitanje kako se pišu drame ili kako se piše knjiga. Nema lakog puta do uspeha. Treba da si veoma srećan da dobiješ 10 miliona dolara na lotou, ali to je jedan u milijardu.

Mislim da su stvari previše lako dostupne danas. Telefoni su preuzeli našu pažnju. Nemamo više vremena, želje i discipline da pustimo ploču i čekamo da se završi A-strana, pa da je okrenemo i čekamo da se završi B-strana, a u međuvremenu da ne pogledamo 10 puta u telefon da li neko nešto traži na nekoj od aplikacija. To je druga kultura življenja. Da bi se desila ozbiljna umetnost ili ozbiljna ponuda ili ozbiljna ploča, oni koji planiraju tu ploču zaista moraju da uđu u duboko kopanje.

Nenad Georgievski