fbpx

-

Naslovna Intervjui Velibor Nikolić (Brigand): "Ne volim da se slizujem sa ljudima"

Velibor Nikolić (Brigand): “Ne volim da se slizujem sa ljudima”

Brigand
Foto: Angelina Kačunković

Pančevački bend Brigand je sredinom februara objavio novi, treći po redu, album “Iza Crne Duge“. Stoga smo iskoristili priliku da popričamo s Veliborom Nikolićem, frontmenom ovog sastava, kako bismo saznali nešto više o samom albumu, ali i o raznim aspektima autorovog života, kreativnog procesa, njegovim interesovanja, ali i ličnim stavovima po pitanju stanja u muzičkom sveta, a dotakli smo se i nekih širih tema koje nisu usko vezane za muziku.

BR: Naš novinar Miloš Cvetković opisao je “Iza crne duge” kao “klasični Brigand zvuk spakovan u zaraznu gotovo pop strukturu koji ni u jednom taktu nije isprazan”. Šta rad na ovom albumu razlikuje od prethodnika i odakle izvire taj pop?

Velibor Nikolić: Od želje da se “prodam” naravno hahaha. Video sam da je Italo-disko u modi pa ko reko hajde i ja da sviram malo taj postmetal-šugejz. Šalu na stranu, rad na ovom albumu je bio izuzetno konstruktivan bez trzavica unutar benda i to je jako dobro uticalo na finalni proizvod. Takođe, nabavili smo i dosta kvalitetnije opreme koja je pomogla samom zvuku albuma. Koristili smo neke neuobičajene metode snimanja i miksanja, drago mi je što ljudi to prepoznaju. A same inspiracije je bilo dovoljno. Bila je dilema “ili ćeš se ubiti ili ćeš napraviti priču o svemu što se desilo”, jer rokenrol je muzika bola i nema smisla praviti ploče kad si srećan u ljubavi, kad ti dobro ide na poslu, kada živiš kao neka uhlebljena pederčina koja ide na golf ili tako nešto. Na radost mojih prijatelja i veliku žalost mojih neprijatelja, još sam živ i radim sa bendom.

BR: Kad ste snimali “Daleko je Vavilon” najavljivao si ga kao pitkiji album benda, a na kraju si ipak rekao da ste dobili nešto najmračnije što je bend radio. Čini se, da je kad ste snimali “Iza crne duge”, ipak sve teklo onako kako je u startu zamišljeno, da je ta ideja bila dosta stabilna…

Velibor: Što se tiče albuma “Daleko Je Vavilon”, dobro je da se taj album uopšte i desio, toliko je bilo problema. Najgore od svega, imali smo uzurpatore benda unutar samog kruga benda i neki ljudi van tog kruga su to prepoznali i dodatno zloupotrebili. Jedino rešenje je bila totalna izolacija benda od spoljnih uticaja i presecanje svih toksičnih veza, dakle neka vrsta odlaska u ilegalu. Tu nema zezanja. Ako ti meni lupiš “mentalni” šamar, ja ću tebi “mentalnu” pesnicu, spremno čekajući tvoj “mentalni” nož “mentalnim” pištoljem. Gadan je to period bio. Ali Bogu hvala, sve se dobro i mirno završilo i rad na “Iza Crne Duge” je bio veoma lagan dok smo uporedo promovisali “Vavilon” uživo. Sada je svejedno i da me neko ubije, duh tj. album je pušten iz boce. Ploča neuporedivo bolje prolazi od svih prethodnih zajedno. Ima nečeg lepog, oslobađajućeg od odjebavanja “spoljnog faktora”, mi kao narod bi mogli malo da se prisetimo toga, da ne gledamo ni na jednu stranu sveta nego samo u sebe (na neki čudan način, mislim da bi nas to vremenom učinilo boljim i po naše komšije sa kojima bi mogli malo da prestanemo da se takmičimo u mržnji i uvlačenju u dupe strancima, svaki od tih “fondova” se vraća sa kamatom). Deda mi je davno govorio: “U se i u svoje kljuse”. Ne volim da se slizujem sa ljudima. Najgori su oni koji hoće da budu dobri sa svima. Njih svi zaborave posle smrti, jer ljudi nisu nikad ni bili.

Brigand foto Nemanja Djordjevic
foto: Nemanja Đorđević

BR: Šta su novi članovi Stefan Gaćeša (bass gitara), koji i nije toliko nov jer je radio i produkciju za “Daleko je Vavilon”, i Milan Sarić (bubnjevi) doprineli zvuku benda na ovom albumu?

Velibor: Mnogo toga, Stefana poznajem jako dugo (čini mi se od 2003.) i pored neospornog sviračkog i producentskog znanja, on je vrlo uporan tip i nikada ne kasni i ne balavi o fiks idejama, znači netipičan Srbin. Takav je i Milan, koji pored vrlo talentovanog i specifičnog stila sviranja ume i da se prilagodi i doprinese pesmi a ne da presviravanjem stavlja sebe po svaku cenu u prvi plan i kvari homogenost zvuka benda (među bubnjarima ima dosta preambicioznih karijerista kojima je važnije kako će da se obuku ili pokažu tehnikom nego u stvaranju kakve muzike učestvuju). To su retke osobine za naše ljude koji hoće sad sve i odmah. Zato smo i uspeli da iznesemo ovu ploču, jer jednostavno volimo muziku bez kalkulacija.

BR: Bilo je nagoveštaja nekih socijalnih motiva u ranijim pesmama Briganda, ali sada prvi put u pesmu “Milioneri protiv milijardera” je ta tematika baš u prvom planu. Šta je dovelo do ove, može se reći, angažovane pesme s isto tako angažovanim spotom?

Velibor: Nervirali su me ti lažni borci za pravdu sa severnih obala Atlantika, koji usput kao imaju neke bendove i ne znaju šta će sa parama, i kao njima je jako teško i njima je milijarder Tramp loš (Bono Voks je školski primer ali nikada ne bih napisao tekst o njemu koliko mi je samo odvratan). Kada vidim Rodžera Votersa, bude mi žao i Bereta i Gilmura i svih njih, koliko je to daleko od suštine rokenrola. I onda sam taj neki princip u svojoj “muzičkoj menjačnici” preveo u dinare na domaću situaciju i eto “Milionera”. Radiš za 200 evra, a zamišljaš milione dok se WASP-ovac smeje nemogućnosti tvog i drugih naroda na ikakav otpor (ne mislim striktno na rat). Zato sam morao tako slatkast rif da uradim i da zovem Jasnu da pokida sa bekovima, da malo olakšamo tešku temu pesme. I ljudi su je prepoznali, to jeste neki iskorak za nas, koji ni sami nismo znali na šta će da se da. Može da se đuska uz pesmu, al može malo i da se razmišlja. Vidim da je trenutno u modi ta neka “urbana ženska dekadencija” u tekstovima rok bendova. Sve se okreće oko nekog đuskanja i opijanja. Osamdesetih su se muze makar drogirale i seksale, sada je sve neki peting, fol urbani avatar. Ne ide se do kraja. To je zapravo urbana unca-unca. Osvrnuo sam se na to u pesmi “Svetlost“.

BR: U tvojim pesmama ponekad srećemo motive iz ruskih klasika i istorije. Odakle Raspućin u tvojoj pesmi “Nekromantik”?

Velibor: Zato što je Raspućin bio veliki frajer, ko ne bi voleo da bude kraljičin ljubavnik? Ali naravno Englezi su obavili svoje i ostalo je sećanje na jednog izuzetnog čoveka koji je bio inspiracija mnogima. Bio je pun tih životnih sokova, tako netipično za taj pravoslavni isposnički svet, pravoslavni rokenrola. Kako da ga ne voliš čoveče.

BR: Naslovnu stranu albuma nacrtao je Marko Adamovic, tvoj dugogodišnji prijatelj i autor artworka za prethodne radove benda. Na slici vidimo hidru, biće iz grčke mitologije koje se pominje i u pesmi “Iza crne duge”, koja svojim glavama obavija presečeno stablo. Koga to zapravo hidra guši iza crne duge?

Velibor: Nikog, hidra je simbol kraja “ovog” sveta, psihološki Novi Zeland. U suštini to je prelazak u nepoznato, a hidra ima devet glava. Inače sam opsednut starogrčkom mitologijom i u mom životu postoje neke sitne povezanosti sa njom (već 12 godina imam tetovažu meduze, a po nekim verzijama meduza je hidrina prababa i tako, zanimljiva jedna familija). Marka takođe znam sto godina, i lakoća sa kojom ja i on radimo je veoma retka čak i u prijateljskim odnosima. Vrlo je versatilan, raspolaže sa više stilova u džepu i svaki omot mu je različite estetike, a malo ljudi na našoj slikarskoj sceni to može. Ja više ne mogu ni da zamislim nekog drugog osim njega da radi artwork benda, niti mislim da bi neko drugi mogao bolje da oseti suštinu benda jer on danima sluša pesme dok radi dizajn omota. A skrivena poruka iza tog omota naravno da postoji, ali to se nikada ne otkriva.

dve sestre Brigand Marko Adamović
by Marko Adamović

BR: U pesmi “Hobo” ti pevaš “himnu beskućnika” i stiče se dojam da si poznavao osobu o kojoj govoriš. Radi li se o nekome specifičnom, ili je ovo samo tvoj način da ispricaš priču nesnađenog i odbačenog čoveka?

Velibor: E moj prijatelju, taj hobo o koma ja pevam, snađeniji je i od mene i od tebe zajedno. On je slobodan i ne razmišlja ni o čemu. Cela hobo subkultura mi je oduvek bila fascinantna i pesma je delom inspirisana odličnim filmom “Emperor Of The North Pole”, a delom muzičkim radom Jandeka, čoveka čiju bih muziku definisao baš kao rokenrol za beskućnike. Slobodan od svega, od svakih pravila. Nažalost, još nisam upoznao takvog čoveka, bilo je par Roma sa koma sam se družio koji još uvek nisu izgubili taj duh, ali u celosti kao legenda ovo je pesma o izmišljenom čoveku. Možda jedina potpuno izmaštana pesma na albumu.

BR: Na koji način određuješ šta ćeš objaviti solo a šta s bendom, s obzirom da u oba slučaja ti pišeš i muziku i tekstove?

Velibor: Za bend ne radim svu muziku, ja nikada nisam napisao nekom bas liniju ili radio prelaz na bubnju (iako sam čuo da se i to radi), a i kada smo imali drugu gitaru ja te solaže takođe nisam komponovao. Ja sam ti ono, skulptor gitara i tekstopisac koji da neki okvirni aranžman koji se ponekad malo promeni, ali generalno to je to. Ne volim da pevam, ali sve je bolje nego da trpim nekog narcisoidnog kretena, nekog “Morisona za bogalje” koji ne zna ništa o muzici i tu je samo da pije i da dohvati nešto. Pravih frontmena u Srbiji je možda 15% među pevačima, i uvek me oduševe kad ih vidim (iako daleko žanrovski, dopada mi se kako to radi Oliver Nektarijević, on je neki svet za sebe, ili recimo Ivan Veljković iz Seljačke Bune). Otprilike naveo si ranije da bendovski radovi pored svog pakla imaju i malo tog pop senzibiliteta, e pa solo radovi su ti gde nema tog “pop-a”. A i tu sviram sve instrumente pa radim i bas linije i perkusije i tako igram se pomalo. Sad sam se toliko umorio od svega, da mi ne pada apsolutno ništa dugo, dugo da snimam jer nisam siguran da mogu bolje od ovog (pritom potpuno je legitimno da je nekom sve što radim sranje, nema tu ljutiš, samo nemoj da očekuješ da ću da te grlim po gradu i to je to). Napravio sam jednu pesmu, samo jednu otkad je “Hidra” snimljena, zove se “Radio-amater” i pojma nemam šta bih s njom. Suzbijam se da komponujem, moram da stanem i da sagledam situaciju ima li smisla raditi sve ovo dalje ili se i definitivno povući posle promocije “Hidre”. Godine me stižu, kao i zdravstveni problemi.

BR: Jedan tvoj solo album nosi naziv “Čovek peva posle rata” kao istoimena pesma Dušana Vasiljeva. Zašto baš ovaj naziv i koliko je on direktno inspirisan pomenutom pesmom?

Velibor: Pa jeste. Posle nekih ličnih tragedija, ti to uvek doživiš kao neki svoj mali rat. Otud i taj naziv. Taj album mi je bio potreban da se vratim u formu, da preživim samog sebe i tonu energetskih vampira koji su me okruživali tad i hranili se mojom nesrećom. To je stara priča koja se inače dešava ljudima kad su na kolenima, neki ti pruže ruku, neki ti ko fol pruže ruku a samo se zabavljaju, a neki su ti pošteni neprijatelji što na neki način više cenim od prethodne kategorije.

BR: Poznato je da si veliki zaljubljenik u “teške” filmove, pa često tražiš i preporuke od ljudi da ti daju neki “od kog ti neće biti dobro”. Koji je poslednji film ovakvog sadržaja koji ti je privukao pažnju?

Velibor: Ima li većeg zicera od činjenice da vodimo intervju o albumu koji se zove “Iza Crne Duge”? Gledao sam ja posle toga i Mandy i pun kufer tih modernih psiho trilera za ljude sa tim jakim dugim bradama i kučećim pogledima, ali film po kome sam nazvao album ne mogu a da ne preporučim. Moderan starogrčki film, o minotaurovom lavirintu i nimfi koja se iz njega izvlači. Prava ljubavna priča prepuna mržnje, ako me razumeš. E baš takav album sam hteo. Ma nema zezanja sa tim filmom.

Iza Crne Duge Brigand

BR: Skoro si počeo na svoj profil na Fejsbuku da kačiš i obrade poznatih pesama. Ukoliko bi radio obradu neke pesme za album koja bi to pesma bila?

Velibor: To sam počeo da radim od zezanja pre par godina, ali se nekim ljudima svidelo pa sam nastavio. Ja nikada nisam svirao obrade, meni je to čisto onako da razmrdam prste (ja sam samouk). Bili su tu ponajviše Soundgarden, Can, Sonic Youth, RHCP, Alice In Chains, ali i Jimi Hendrix ako uopšte smem da ga stavim u intervju jer kažem ti, ja ne mogu da dodirnem te veličine. To je za mene i moje prijatelje i ništa više. Što se tiče pravih obrada koje bi bile objavljene sa bendom imam jednu specifičnu želju već neko vreme, to je pesma “Ne Reci Mi Dvaput” grupe Azra, ali obzirom da bi me Džoni Štulić verovatno ubio nisam ni pokušao da ga pitam onomad kad sam boravio u Holandiji. Evo ako je neko u kontaktu sa njim, nek mu da Brigandov zadnji album i neka ga pita za dozvolu, ja ne smem. Ne mogu sve želje da ti budu ispunjene.

BR: Voliš da igraš stare video igrice i to najčešće one koje nose neku apokaliptičnu/post-apokaliptičnu ili distopijsko-utopijsku priču. Šta je ono što te privlači kod ovakvog sadržaja?

Velibor: Ceo Fallout serijal sam okrenuo uzduž i popreko više puta, i smatram da je drugi deo najbolji, a treći najgori. Pa sviđa mi se taj survivalizam, umetnost preživljavanja, treba to negovati koliko god da nam je udobno u 21. veku. Nikad ne znaš šta može da se desi (ko je rekao Korona?). A tu je i taj podsvesni duh predaka koji su pre samo 70 godina prelazili 30km samo da bi kupili kilo soli. Generalno volim RPG igre, evo preporučio bih jednu za sve retrogejmere, zove se Temple Of Elemental Evil.

BR: Koliko nam je neki takav scenario blizu i zbog čega?

Velibor: Ja to ne mogu da znam, ne bavim se globalnim prognozama. Meni se samo čini da je ova naša vodeća civilizacija (severnoatlantska) ušla u duboko dekadentnu fazu i pretpostavljam da će je kao vodeći model u jednom trenutku zameniti azijska (sa akcentom na Han narod). Možda je ta Korona i ubačena Kini da se taj proces primopredaje bar malo uspori, jer mi je teško da poverujem da te “vlažne pijace” sa raznim živuljkama koje Kinezi jedu već 5000 godina odjednom napravi ovako nešto. Ne verujem da će biti totalne “Fallout” apokalipse, okej biće nekih ratova naravno, ali život uvek nađe svoj put. Što se nas tiče, mi samo treba da polako zaboravljamo na komfor i počnemo malo više da se družimo i manje se plašimo smrti. Nije lako, ali to je jedini put.

 

foto: Bojan Bjeloš

BR: Šta je ono što te najviše živcira u muzičkom svetu Srbije. Potrudi se da se fokusiraš na ono što smatraš glavnim razlogom, iako sigurno postoji više stvari…

Velibor: Jedan moj dobar prijatelj, kultni pančevački basista koji mi je dosta pomagao prilikom preslušavanja nemiksanih snimaka “Hidre”, mi je nedavno rekao: “Osnovni problem je što danas na koncerte rok bendova uglavnom dolaze ljudi koji ne postavljaju pitanja, da slušaju bendove koji ne pružaju odgovore”. Svidela mi se ta formulacija. A što se mene lično tiče nervira me to trčanje pasa za kolima. Jednom bendu prođe određen fazon, i sad bi odmah svi to da iskopiraju. Sviđaju mi se i Repetitor i Artan Lili i Buč Kesidi, ali oni su unikati i poenta je pružiti odgovor na njih a ne otrcano ih kopirati. U takvom rasporedu zvezda i nije teško zasijati, što je šteta. Treba nam malo više originalnih bendova, da se malo “šibamo” da budemo što bolji, da imamo zdrav rivalitet bez mržnje i one jezive korporativne kompetitivnosti koja ubija viteštvo. Pogledaj Grci kakvu scenu imaju i kako su pokidali, koliko su svoji a mi uporno kao Bora Čorba tvrdimo da smo najbolji na Balkanu dok kopiramo sopstvene lokalne bendove (jedina gora stvar od toga je kopirati poznate strane bendove, to su bukvalno tribute bendovi sa izmenjenim nazivima pesama i očajnom produkcijom). Strašno. A nisam se čak ni dotakao ovih jezivih unca-unca domaćih “rok” bendova. To je muzika za ljude koji ne vole muziku.

BR: U Božidarcu si u aprilu 2015. godine demonstrativno slomio svoju Ibanez gitaru. Šta je ono što te je tom prilikom izbacilo iz takta i šta je ono što te u opšte na svirkama često iznervira?

Velibor: Pitajte Sanju Dojkić.

BR: Kako provodiš svoje dane u karantinu?

Velibor: Sa devojkom, gledamo filmove, čukam stalno nešto po kući. Premrežio sam pedalbord jedno pet puta. Na vezi sam sa prijateljima svaki dan, pričamo satima o tome da je Perica Ognjenović prerano prešao u Real i tako.

BR: Koliko vam je ovo stanje poremetilo planove oko promocije albuma?

Velibor: Nimalo, jer smo ionako hteli prvo da ispromovišemo ploču u medijima na proleće pa da s jeseni rokamo. Ali da, ne prija ta “nemogućnost izbora”, ali šta da se radi.

BR: Da li si nestrpljiv da odmah nakon završetka ovoga ponovo izadješ na binu?

Velibor: Pa loži me to. Nabacio sam neke baš vruće pedale. Imamo ideje kako da obogatimo nastupe. Jako me zanima kako će ljudi reagovati na nove pesme, jer ako uživo budu reagovali makar upola kako reaguju na internetu, na konju smo. Ova ploča je očigledno nekim ljudima bila potrebna, dobijam poruka na tone sa generalnim zaključkom kako je ovakvog zvuka falilo godinama. Laska to i želim da se zahvalim svim ljudima koji su nas podržali po izlasku albuma, to daje snagu u ovo zaista veoma teško vreme za alternativni rok. Svi ti novinari. Sve te top liste, fanovi, i Pera Janjatović iz Dallas Records-a koji nam je izašao u susret i prepoznao da ploča ima “nešto” deo su ove za sada uspešne priče. Meni je srce mirno, za mene je ovaj album bio biti-ili-ne-biti i osećam se kao da ne moram više nikada ništa da snimim.

BR: Hvala ti na razgovoru i nadamo se da ćemo se uskoro vidimo na nekom nastupu i promociji!

Velibor: I ja se nadam i zahvaljujem Balkanrocku koji je uvek bio uz nas.
P.S. Nikada nisam ovoliko spominjao Grčku u životu, ispada da je ovo naš “starogrčki” album hahaha.