Uoči posete nove generacije muzičara The Wailers, nekadašnjeg benda čuvenog inovatora i muzičkog revolucionara Boba Marleya, koji je čuveni basista Aston „Family Man“ Barrett održao u životu i nakon njegove smrti, svratili smo u Rock Village u Banatskom Sokolcu, gde je „davne“2008. godine najvećoj reggae ikoni podignut spomenik. Tamo su nas ugostili počasni konzul Jamajke, gospodin Mirko Miljuš, zajedno sa ambasadorkom ove zemlje za Srbiju i veći deo Evrope. Budući da se bliži 60 godina od proglašenja nezavisnosti Jamajke, popričali smo sa liderom Wailersa, Astonom Barrettom Juniorom, o smeni generacija, novoj i staroj muzici, i duhovnom uticaju koja iza reggaea stoji.

Balkanrock: Zdravo Astone, drago mi je da se upoznamo!

Aston Barrett Jr: Drago mi je!

BR: Dakle, 1974. je – Peter Tosh, Bob Marley, Bunny Wailer, svi oni idu svojim putem. I Bob započinje saradnju sa Wailersima, čija prva postava uključuje tvog oca. Sve ove godine kasnije, sada kada si ti bend lider, čini li ti se da su očekivanja od tebe prevelika?

Aston: Znaš, ako razmislim o tome, možda bih i pomislio da jesu. Ali stvar je u tome da je upravljanje bendom i izvršavanje ove misije tako prirodno. Jer, meni se čini, osećam da sam ja molitva, koja je izmoljena da ovu stvar spasim. Jer, da ja nisam došao, bend bi verovatno otišao nizbrdo, kao i cela misija. Jer Marleyevi rade fantastičan posao, zaista izvrstan posao, održavajući zaostavštinu svog oca. Ali muzička strana svega toga… oni ne mogu postići oba. Moraju, zato što… Bob je tako moćan, i na toliko drugačijem nivou, da samo nošenje s [njegovim uticajem] predstavlja ogroman posao. Te sam ja došao, otac me je istrenirao da iznesem ovaj deo, koji takođe predstavlja Boba Marleya, jer on je taj čovek, i moramo mu odati najveće poštovanje. Brat Bob, znaš.

I muzika je deo toga, a Bob se uvek trudio da moj otac i ujak budu zbrinuti – uvek su bili u dobrim odnosima. Moj otac je definitivno bio osoba koja je bila odgovorna za muziku. Pa čak iako muzika završi u različitim mestima, gde ljudi i ne razumeju šta Bob kaže, muzika sama će se obratiti ljudima koji inače govore različite jezike, i oni će biti kao, „ne znam šta ovaj kaže, ali mislim da kaže ovo!“ Na taj način, muzika je bila svevideća!  Ne bih rekao, bila – i dalje je! Jer ova muzika nema kategoriju. Nije nova, nije nova. Samo je tu – u umu, telu i duhu. To je božanska, anđeoska muzika za dušu, znaš!

BR: Pošto si sada lider benda, i moraš ići tim stopama – kako pronalaziš balans? Tvoje poimanje benda, kako se da primetiti, nalikuje porodici.  Ti, Marleyevi, i ostali vrsni muzičari  s kojima si sarađivao ste kao šira familja. Kako pronalaziš balans u neminovnim prepirkama, koje s takvim odnosom dolaze, muzički i lirički?

Aston: Znaš kada kažu da moraš da poštuješ svog oca? Kada poštuješ oca, otići ćeš daleko. Ja poštujem svog oca, i sve što radim, muzički, činim tako da stavljam svog, rekao bih, zemaljskog oca-kralja, na prvo mesto. Ali onaj kojeg stavljam pre svih je Najviši, otac u Raju, a za njim mog svetovnog oca. Dakle, Biblija tvrdi da moraš poštovati roditelje i mnogo šta ćeš postići. Ali, ako te roditelji zapostave, nećeš biti uzdignut, ali mene otac nije zapostavio. On me je podigao. Stoga, prateći i poštujući njega – takođe i svoju majku, jer je važan muški i ženski princip – tako sam uspeo da dostignem to što jesam. Moj otac je jako muževan, i to nam je potrebno. Ali potreban nam je i balans od majke, jer majčinska ljubav koju dobiješ je ono što te nosi. Znaš, ljudi koji nemaju majčinsku ljubav, mogli bi biti povređeni, a ako ne dobiješ ljubav od oca, može se desiti isto.

Dakle, mi želimo da okupimo ljude, i kažemo im da, ako ste povređeni – ne treba da brinete. Ako ste povređeni, morate preobratiti tu štetu i napraviti nešto pozitivno za vašu generaciju, kako oni ne bi morali da prolaze kroz istu stvar. I tako, uspeo sam da preuzmem sve ovo, i nastavim rad svog oca.

Bio sam skroman, slušao sam oca. Znaš, kad sam bio mlađi, imao sam svoje uspone i padove, ali uvek sam bio srčan u vezi svog oca, i zato sam sposoban da radim to što radim.

BR: Da, i vidi se da si prirodni vođa!

Aston: Da! Vođa je potpuno drugačiji od šefa. Šef može da koristi svoje ime da izmanipuliše bilo kojom situacijom, ali vođa, pravi vođa je osoba koji izgrađuje svoje ljude, svoje radnike, uvek ih ohrabruje. – „Danas si uradio dobar posao, sviđa mi se to što radiš!“, – „Mislim da to nije dobra ideja – ako uradiš to, mogao bi da loše utičeš na ove stvari“. – „Hvala ti, Astone, što si tu za mene!“ – to je vođa. Ali postoji vreme kada je vođi potreban odmor, jer… Na turneji sam sa 14 ljudi u bendu. Svako ima drugačiju ličnost. Neki dani su dobri, neki loši.

BR: Naravno…

Aston: Naročito, znaš. Nagle promene raspoloženja… dovoljno si dugo na turneji, znaš.

BR: Sve je to prirodno!

Aston: Ali, znaš, većinu vremena, ja sam isti! Ali nekada, ono što moraš da uradiš, je da ne biraš stranu [prebrzo] . Iako imaš neko mišljenje, koje se ne slaže sa tuđim, moraš da vidiš, i pokušaš da shvatiš zašto se ona ne slažu, pre nego što doneseš zaključak.

Ako pogledaš zemlje koje imaju dobre vođe – to je to što rade. Nije da oni samo biraju strane, već sve analiziraju! Mnoge zemlje su u dugovima, ne znam kome – kažu da su u dugovima nekoj banci. Ako postoje načini da se svi otplate, bez trošenja tolikog novca na rat… Možda je u tome stvar. Znaš, neki hoće gas, neki zlato, a neki ljudi žele pogled na more, kako bi dobili… znaš, neki žele da rade zajedno. Neki to kažu, ali zapravo ne žele da sarađuju. Prošao sam kroz to, znaš. Imao sam takve ljude u bendu, znaš, koji kažu da su tu za misiju, ali pošto ne mogu da rade stvari po svome, okrenu ti se, baš poput Jude u Bibliji. Nikada to ne bih očekivao. Ali zato što smo mi tako dobri, i čista srca, mogli smo da istrajemo u ovome. Oni i dalje gledaju, zovu, pitaju, „kako ide?“, ali i pored [njihove izdaje], opraštam im. Jer, kad je Isus bio na krstu, a pored njega dva razbojnika, on je rekao „Oče, oprosti im.“, i oni su se pokajali i dospeli u raj. To su primeri, ne morate ih shvatiti bukvalno. Ovo su primeri koje smo naučili, i tako to Rasta kultura razume.

Postoje mnogi mnogi Rastafarijanci, plemena… Zato što svaka religija ima ono za šta kaže da je „pravi put“, a ja kažem da je ljubav moja religija – ja ne idem nijednim putem, i gledam samo jedan, božiji put, a tek onda ljudski, tako da…

BR: Iako si išao očevim stopama, naravno, muzički govoreći. Ali pored toga što si multi-instrumentalista, ipak si odabrao bubnjeve kao svoj instrument?

Aston: Tako je, jer ono što se desilo je da… kada je moj otac bio na turneji, viza njegovog bubnjara nije bila sređena na vreme, pa mi je otac rekao da mu je potreban drugi. Pa sam mu rekao da ću ja svirati dok ne bude. I kada sam probao, otac me je pitao gde sam naučio da ih sviram tako. I ja mu kažem, pa mislim, odrastao sam slušajući to, ujka Carltona. A on kaže, „ali ti ga nikad nisi upoznao!“, a ja sam kao, „pa, ti si njegov brat!“. Tako da… mislim da je zato. I od tada, moj otac kaže, „ti sviraš bubnjeve, a ja bas“. A sad kad je otišao u penziju… mogao sam da sviram bas, ali nisam uspeo da nađem bubnjara koji je dovoljno blizu. Ima bubnjara koji jesu, ali ono što sam ja vratio je falilo godinama.

Moj otac je rekao, „imam tri učenika – Robbiea Shakespearea, Owena „Dreadie“ Reida, i Astona Barretta Juniora“. Tako da, zvali smo Dreadieja, i on je tu od tada, od 2016. pa sve do sada. Znao sam ga od kako sam imao dve.. ne, jednu godinu! On je uvek bio tu, jako je fino biti mu blizu kao mentora, jer mi uvek pomaže da ostanem duhovno pribran. Svaki put kad bi moja mladalačka strana pokušala da se pobuni, on bi bio kao, „Seti se!“ Zato je dobro biti oko starijih, oni ti pomažu da se opustiš.

Jedan od drugih prisutnih novinara je zatim pitao Astona o mogućoj saradnji sa Robbyjem Shakespeareom. Da, Robbie Shakespeare! Da, imam oko 15 riddima sa njim i ocem. Dva basa, u isto vreme! Prejako! Da, čoveče! Izdaćemo to, uskoro.

BR: Hteo sam da te pitam. Znam da si u prošlosti sarađivao sa jednom od mojih omiljenih muzičarki, Lauryn Hill. Možeš li da mi kažeš još o tome?

Aston: Da! Lauryn Hill, tačnije, njen menadžer me je jednog dana pozvao, bio je jedan tip koji se zvao Lenny Dread koji je živeo nadomak Bobove kuće i pomagao njegovoj majci. Bob mu je govorio da mu je potrebno da ovaj ostane i pomaže majci, pa kad je preminuo, ovaj je održao reč i ostao. Sreo sam ga kada je pomagao Lauryn oko prevoza, pa je na neko vreme otišao u Nju Džerzi. I on je pričao kao, „Lauryn, Family Man ima sina! O moj bože!“ a ona je bila kao, „Da, hoću da mu dam audiciju.“

I zvala me je, otišao sam tamo, probao jedan dan, i otišao na turneju. I svirao sam s njom otprilike nekih dve godine. Na Rock the Bells [festivalu].

BR: Na bubnjevima?

Aston: Ne, na basu! Jer ja sam izvorno basista!

BR: Kakav otac, takav sin!

Aston: Da, čoveče! Ali neko je morao da preuzme ujka Carleyevo [nasleđe].

BR: I hvala ti na tome!

Aston: Naravno, čoveče! A on ima i sina, Errola Barreta, kojeg zovu Akila. On svira… kad on svira bubnjeve, može se čuti ujka Carltonov stil. Ali on je postao pevač, a sad je nutricionista. Nisam se čuo s njim godinama. Ceo sistem, i cela priča sa Wailersima ga je dotakla na način gde mu je um bio kao, aaa! (gestikulira)

BR: Vidim! Na poslednjem albumu ste sarađivali sa producentom Emiliom Estefanom [mužem poznate R&B pevačice, Glorie Estefan]. Ova saradnja je izrodila svakakve, različite zvukove od, naravno, roots reggaea, do R&B-ja, pa i pomalo reggaetona. Šta možemo da očekujemo na novom materijalu?

Aston: Sa novim materijalom idemo na još veći nivo. Moj otac je rekao da su Bob i on uvek išli u korak s vremenom. Tada su pravili pesme poput „Could You Be Loved“. Ta pesma je nastala tada, 1979. godine, ali su slučajno presnimili tu traku. I onda su je posle pokušali da je snime ponovo, kako bi dobili taj isti zvuk, znaš. Svaka tehnologija koja bi izašla, on i Bob bi uvek je uvek imali. Tako mi je otac rekao da ostanem u toku s tehnologijom, isprati vreme. Ali jedina razlika između prošlosti i sadašnjosti – muzika je bila kvalitetnija. Pisanje pesama je bilo bolje, bilo je više instrumenata i muzičara! Klasična, gudačka sekcija… I danas toga ima, ali se industrija promenila tako da je sve toliko brzo, i protivno kvalitetnoj muzici, koja zahteva vremena. To je ono što radimo. Snimamo na visokotehnološkoj opremi, trudimo se da muzika i reči dostignu standard koji bi trebalo, baš kao Bob Marley & the Wailers, jer su napravili „album veka“ [„Exodus“ (1997), prema časopisu Time iz 1999], i kao nova generacija, uradićemo ono što moramo, najbolje što možemo.

BR: Naravno! I jedva čekam da vas čujem sutra, biću na vašoj svirci. Uskoro se bliži Dan nezavisnosti Jamajke, 60 godina. Kako planirate da obeležite taj događaj?

Aston: A, da, 60 godina nezavisnosti Jamajke! Pićemo naš beli rum! (smeh) Samo se šalim – ispušićemo džoint, osećati se dobro, zahvaliti se Najvišem, i generalno odati poštovanje Jamajci. Znaš, ja sam rođen mnogo kasnije, ali moja majka i otac su mi pričali da kada se to dogodilo, ska muzika je bila na zaista nekom višem nivou. Osećam se jako dobro, održavam sve onako kako treba da bude, i molim se da imamo dobre vođe, koji mogu da očuvaju kulturu. Očuvanje ove kulture je veoma važno. Tamo ima mnogo dobrog i lošeg, ali sve što možemo je da se molimo i pokušamo da uradimo sve da očuvamo sećanje na to odakle smo došli, i našu kulturu. Da.

BR: Sada, kada si imao vremena da izložiš misiju, popričaš o korenima – šta misliš o tome da postoje toliko različitih inkarnacija Wailersa, The Original, The Legendary, The Wailers Trio, svi ti projekti. Šta misliš o tome?

Aston: Pa znaš, sve ove stvari su napravljene iz nemogućnosti da dobiju ono što su želeli. Jer, Wailersi su od Boba Marleya & the Wailers. Family Man Barrett i Carlton Barrett su držali audicije svakome – tipu koji upravlja Original Wailersima, pa i onog koji vodi Legendary Wailerse. Svi su oni bili s mojim ocem kad je Bob preminuo, pa su svi otišli. Stoga, moj otac je nastavio sam, a kada se povukao, onaj koji je iza The Legendary Wailersa [Junior Marvin] je došao u moj bend, i hteo da stvari budu onakvim kakve ih je on želeo. Ali neke od njih nije dobio, pa je otišao. To se i desilo. Ove stvari se stalno dešavaju, ali nije bitno. Ne utiče ni na šta što radimo, jer muzika govori sama za sebe. Kada muzika svira, publika bi znala, osetila bi. Znali bi šta je stvarno, a šta samo karaoke.

To je istina! Ne osećam se loše kad to kažem, jer je istina. Kad radimo, onda radimo to na pravi način, da iznesemo muziku tamo gde je potrebna. Da živimo ono što zagovaramo – mir, ljubav i jedinstvo. Postoji samo jedna stvar koju možemo uraditi, a ako je ovo to, to je to. Ako nešto ne možemo, to ne radimo i ne ljutimo se. Veliki smo ljudi. Ako sam ja navodno klinac ovim ljudima (pokazuje na članove benda), ali i dalje mislim na višem nivou, to bi trebalo da pokaže zašto su Bob i Family Man isto bili vođe. Moraš umeti da vodiš. Vođa nikad neće uraditi takve stvari!

Ali moram reći da poštujem svakoga. I svakoga zovem „ujakom“, i sve [negativne stvari] koje su u sebi nosili, bile su pre mog vremena. Ja samo radim posao svog oca, nastavljam misiju koja je ostala od njega i Boba Marlija. A Boba pominjem zato što, kada dođe vreme da misiju radimo sa njima, upravo se to i dešava. Julian, Skip i Cedella Marley su na našem albumu. Radio sam album sa Damienom Marleyem, tu sam dobio prvi Grammy, pesma se zove „The Struggle Discontinues“. Sa Stevenom Marleyem, na njegovom albumu sam radio dve pesme, „False Friends“ i „Chapel“ – mi radimo zajedno. Kad radimo posebne nastupe sa Wailersima, radimo ih s porodicom Marley. Tako pokazujemo jedinstvo. Oni drugi [Wailersi] ne pokazuju jedinstvo već… kako je Bob rekao „We will know who’s the true revolutionary“… Ali vrata su im uvek otvorena, nikad ih nisam zatvorio. Ali kako bi se vratili, morali bi to uraditi s poštovanjem. Ja ih poštujem kao ujake, ali moraš se tako ponašati kako bi zaslužio moje poštovanje, ne možeš biti kao dete.

BR: Hvala ti!

Nakon toga, zaputili smo se preko puta, bliže školi gde stoji čuveni spomenik Bobu Marleyju, kako bismo popričali sa dva veterana reggae scene – članovima benda, gitaristom/vokalistom Ferrarom „Junior Jazz“ Wendelom i basistom Owenom „Dreadie“ Reidom.

BR: Bar jedan od vas je rođen u trenutku kada je još mogao da se upozna sa Bobom lično, ali se to nikada nije desilo, zar ne?

Junior Jazz: (ukazuje na Dreadieja)

BR: Imali ste dovoljno godina da ste mogli da ga upoznate, ali niste, je li tako?

Dreadie: Nikad! Kad sam išao kod Marleyevih, dok sam stigao, prošlo je oko dve nedelje nakon što je on otišao!

Dreadie: Nije se vratio živ. Ali dok sam bio tamo, imali smo mali bend sa Steveom i Ziggyjem Marleyem, i zvali smo ih da vidimo šta se dešava. To je najbliže upoznavanju s njim. Nakon sahrane, započeo sam u Wailersima sa Family Manom, jer on je bio moj učitelj. Započeo sam sa ostatkom ekipe na gitari 1987. godine, Family Manom, Carltonom.

A nakon toga je Bobov sin iz Engleske, Julian, rekao da hoće da oformi bend. Hteo je da peva za Wailerse, ali je bio ovolicni (pokazuje), pa nikad nije uspelo. Ali Fam je rekao, „ostani uz njega!“, pa sam to i uradio. Pa onda motamo do 2018. godine, ne… 2016?

Junior Jazz: Šesnaeste.

Dreadie: Šesnaeste. Fams se povukao zbog zdravstvenih razloga, rekao je „dovedite Dreadija!“. Julian je bio tako ljut na mene! (kroz osmeh) Ali on je šef! Ali kada Family Man zove, ne možeš baš…

BR: Da, ne možeš odbiti svog mentora!

Dreadie: Da, znaš na šta mislim?! To bi bilo skroz pogrešno. To je čast, čoveče, čast i zadovoljstvo.

BR: Hteo sam da Vas pitam jedno bolnije pitanje. Pošto ste starija generacija, možda biste mogli da mi date odgovor sa više težine, budući da ste ga znali duže. Alvin „Seeco“ Patterson je preminuo prošle godine. Kako je to uticalo na vas?

Dreadie: (smeh) Seeco! Seeco je bio previše, čoveče! (smeh) Osetio sam to, jer znaš, on je bio brat. On me je stalno zajebavao, ali u redu je! (ozbiljnije) Prolazio je kroz teške zdravstvene probleme, tako da… Malo je tužno, ali mu je barem sada lakše. Držao se dosta dugo. Umro je u kasnim osamdesetim, mislim. (smeje se) Seeco, Seeco… o čoveče, Seeco! (smeh)

Sećam se, pre nego što je Bob umro, bio sam u njegovoj kući, i razmišljali su da li da ga vode nazad za Jamajku, ili ga puste da ostane u Majamiju. Sećam se da je govorio Family Manu – „Misliš da trebamo da vratimo Boba nazad, ovamo?“, „Ali bolestan je, neće moći da se odmori, ljudi će uvek da svraćaju!“, a Fam će, „Pa, barem bi mogao da ostane u svom stanu u St. Ann’s [Bay]“, i razgovor se nikada nije mogao  normalno voditi jer, dok je bio bolestan, ljudi bi uvek bili tu. To je bio jako važan momenat kojeg se sećam.

I još jedna stvar koje se sećam, sa Novog Zelanda – uvek je govorio, kako ono beše, „mislim da ovde imaju više ovaca nego ljudi!“. To ga je uvek intrigiralo, i stalno je govorio kako je to zemlja ovaca, a tek onda ljudi. Da, Seeco… Seeco je bio Seeco, čoveče, bio je sjajan brat! (kroz osmeh) Uvek je imao nešto pametno… Kad neko kaže pametnu stvar, mi za to kažemo „drive!“ To je reč koju koristiš za one koje govore pametno –  „imaš drive!“

Junior Jazz: (smeh)

Dreadie: Seeco pep, Seeco pep. Ali, to je gubitak. Bog ga blagoslovio. Radio je svoj posao, ono što mora.

U međuvremenu, Dreadie odlazi, ostavljajući me nasamo sa Junior Jazzom.

Junior Jazz: I u tome je stvar i za mene – da pomognem u nošenju barjaka dalje. Poruku reggae muzike, koju roots reggae muzika donosi. Mir, ljubav i jedinstvo. Jedna ljubav. Fer tretman za sve! To kažemo u našoj muzici, sve u roots muzici – to je otpor, ali i ljubav, u isto vreme. Sviramo je s ponosom, srećom i radošću.

BR: Dakle, ne smeta Vam što je veoma savremen zvuk na „One World“ albumu, koji ste snimili još pre korone, unapredio izvorni roots zvuk koji su Marley i Wailersi započeli?

Junior Jazz: Ono što vidim je da je to sve eksperimentalno, ujedinjenje sa španskim raspoloženjem. Mislim da je to bio fokus i ideja proširivanja zvuka Wailersa. To je kolaboracija sa producentom iz drugog sveta. Pomislio sam da je to interesantno. A sama pesma „One World, One Love“, sa tom vrstom izvođača koji u njoj gostuju, španskim izvođačima… (smeh) Znaš, mi smo zapravo zamenili te [govorne španske] delove gitarskom solažom, jer ne govorimo  španski.

I šta ćemo sad? Pa smo odlučili da ubacimo solo, a onda ja mogu da izimitiram Shaggyja (smeh). Ali to je fina pesma, i pogurala je granice, malo je vesela i pogodna za ples. Čak i u stare dane, muzika Wailersa se nikada da nije držala jedinstvene forme.  Od „Could You Be Loved“ do „Jammin’“. Ali „Could You Be Loved“ je fanki, dođavola! (imitira gitaru)

BR: Ima tu svačega – blues rocka, funka. Zaista svega!

Junior Jazz: Da, to je bezgranično. I reggae je to, isto! Uzimamo mnoge uticaje kako bismo uklopili zvuk. Baš kao što si spomenuo, bilo je tu blues rocka, pa i country. Slušali smo mnogo country muzike na Jamajci onomad.

BR: Stvarno?

Junior Jazz: (američkim akcentom) Da, znamo sve o Charleyu Prideu, Kennyju Rogersu. Svi kantri umetnici su svirali na radiju u Jamajci.

BR: I Vi takođe imate ličnu simpatiju prema jazz muzici, odraženu u Vašem nadimku?

Junior Jazz: Da! I to do mere gde smatram da živim „jazzy“ – živim uvek slobodno, duhovno, možda sam čak nekaed i bio čudak među prijateljima, ali nije me briga (smeh).

Tamo u našoj zemlji, kod svoje bake, išao bih do žbunja, gde bih meditirao, u potpunom miru s prirodom, pravio bih stvari, uvek sam bio kreativna osoba! To me čini „jazzy“! A kada sam počeo da slušam jazz muziku, i čuo kako su improvizacije kreativne, znaš, kada ti muzičari izlaze izvan okvira – preuzeo sam to kao deo svog života! Nisam vešt jazzer, ali imam malo šmeka!

BR: Kapirate etos, to je bitno.

Junior Jazz: Zato se i zovem Jazz!

BR: Drago mi je da je ostalo tokom svih ovih godina. Definitivno odgovara Vašoj ličnosti! Verovatno znate da su mnogi rock, a naročito punk bendova preuzeli reggae kao glavnu inspiraciju. The Clash, Bad Brains… šta mislite o tome?

Junior Jazz: To je velika čast! Jer, sećam se, bilo je vreme kad sam počeo da radim u hotelu, kad sam imao sedamnaest godina. Sećam se kada su instrumenti, poput klavijatura – kada pogledaš kolekcije zvukova u njima, nikada ne bi video ništa što se zvalo „reggae“. Ne bi video dram mašinu koja se tako zove. Tako da, videti da je došao dan kada je reggae ostavio takav uticaj, postao skoro žanr, čitav žanr, mada ga možda još ne prepoznaju – to je, opet, velika čast, čuti i videti reggae u svemu. Delići u R&B-ju, i drugim žanrovima. To je samo fer. Mi smo preuzimali delove od svega što čujemo, i to je glavno u muzici. Da živim u Kini, i da čujem samo kinesku muziku, moje stvaralaštvo i ono što sviram ne bi zvučalo kao ono što radim sada. Zvučalo bi nešto nalik (imitira kinesko pevanje). Ako je to što čujem, to iz mene izlazi! Tako da, nama ne pripada ništa! Sve je tamo negde. Mi to stvorimo, i ono odleprša.

BR: I zaživi sopstvenim životom!

Junior Jazz: Da! Jezik, vokabular, mi nemamo vlasništvo nad tim rečima. Samo način na koji mi to koristimo postaje poseban.

Čini se da ovaj veliki, skromni muzičar nepravedno umanjuje svoj, i uticaj matičnog Žanra, koji je drugom polovinom 20. veka osvojio srca slušalaca širom sveta. A kako će Wailersi izaći na kraj sa kolosalnim nasleđem Boba Marleya, slušaoci će imati prilike da čuju uživo večeras u Botaničkoj bašti u Beogradu, od 19.00 časova. One love!