-

The OMY: „Kad bi Beograd bio žanr, to bi bio industrial“

The OMY
foto: Konstantin Kondrukhov

Ruski industrial jazz-punk sastav The OMY su već jednom u Beogradu pošteno napravili lom u Drugstoru tokom Changeover Festivala, a sada se, zahvaljujući Connected Agency, vraćaju u prestonicu gde nastupaju u Elektropioniru u subotu, 17. decembra. Tim povodom, proćaskali smo s članovima benda o putovanjima, njihovom poslednjem albumu i predstojećem nastupu.

Balkanrock: Zdravo, OMY! Niste ovde prvi put, ali ipak, možete li da se predstavite publici?

Daniel Izmajlov (gitara, bas, klavijature): Yo svima! Ja sam Danja, ovo su momci.

Ilja Kručinin (bubnjar) : Zdravo.

Igor Volkov (vokal): Ma, svakako smo prvi put rekli nešto neaertikulisano. Tako se barem ja sećam, iako mi pamćenje često podvaljuje iznenađenja – stoga, da pojasnimo, barem sebi. Ma, to je inače moja omiljena replika. Zahvaljujući mojim zlonamernim sustanarima u The OMY, na nju je, doduše, stavljen veto: DOBRO VEČE!

BR: Kad se već upoznajemo, šta znači ime benda?

Danijel: „Ou-Maj“ znači sjebavanje.

Ilija: To je vrsta hukanja.

Igor: Nikad nismo ni davali konkretan smsiao nazivu. Mene, suštinski, boli uvo za imenovanja i slične trice. Bolje, probajte kako reč odgovara vašim ustima, proverite koliko je široka. Smatram da treba upravo sad da izletite napolje i iz petinih žila vičete: OMYYYYY! I onda ćete sve sami razumeti.

BR: Nedavno ste imali pravu mini-turneju. Posle koncerata u Novom Sadu, Sofiji, Grčkoj, Kipru i Bejrutu, odlučili ste da se vratite u Srbiju. Ili su jednostavno takve bile okolnosti? Sigurno ste imali svojih poteškoća.

Igor: Iz nekog razloga, ulepšao si, jer smo nastupali samo u Beogradu, Novom Sadu i Sofiji. Ostale vizite bile su sušto birokratsko-turističke. A poteškoće su odgovarale okolnostima. I uzgred, ja sam bio taj koji je rešavao stvar i odmotavao čvorove. Mnogo šta nam se zakomplikovalo: momentalno odbijanje ulaska u Hrvatsku, bubnjaru nije stavljen pečat za ulazak u Grčku, pa smo popili kaznu, Hramcevič je proveo neko vreme na zatvorskoj postelji, dok mu nisu anulirali vizu. Sve u svemu, živimo smeli migrantski život.

Danijel: Ako ćemo tačnije, Beograd-Novi Sad-Sofija-Istanbul. U Kipru i Bejrutu smo bili Kejt [menadžerka benda] i ja, Ilija i Igor su bili u Grčkoj, a Hramcevič se „zadržao“ u Briselu (kroz osmeh).

Ilja: Jedostavno, takve su bile okolnosti, bez ikakvih poteškoća, sve je uspelo. U Grčkoj nismo svirali – samo smo se zadesili  tamo, jednostavno se tako desilo.

Sergej Hramcevič (saksofon): Ja nisam imao baš nikakvih poteškoća – dobro sam odmorio u Briselu, u ondašnjem predivnom pansionu, sa četiri obroka, jutarnjim šetnjama, rekreativnom  košarkom, bibliotekom. Sve je bilo prosto sjajno!

BR: Postoji želja da se sve užasno ostavi za kasnije, i da jednostavno popričamo o vašem stvaralaštvu u vakuumu, ali čini se da to što vi radite ne može da se jednostavno uzme, i odvoji od stvari koje svakodnevno vidimo u svetu. Šta vi mislite o tome?

The OMY

Igor: Vreme za sranje vic: „Prodajem klima uređaj „Poslednji uzdah“ – stvara vakuum u prostoriji za svega 8 sekundi!“

Danijel:
Po mom mišljenju, stvaralaštvo ne može postojati u vakuumu. Realnost uvek utiče, zahvaljujući čemu se u stvaralaštvu i formira nekakav izraz. U našem slučaju, to nije kritika, ili odricanje od vremena u kojem živimo. Nama je, bolje reći, samo smešno, iako je u pitanju nervozan smeh. A što se tiče o neposrednih vidika tiče, svakodnevica protiče u Beogradu. Kako je primetio Ilija, kad bi ovaj grad bio muzički žanr, to bi bio industrial.

Ilja: Naravno da bi najradije ostavili sve užasno za kasnije! (kroz smeh).

BR: Mislim da ćete se složiti – vaš album Слон (Slon) je otišao daleko od psihodeličnog/stoner rocka prisutnog na prva dva izdanja, i ne iznenađuje da su kritičari ocenili njegov daleko mračniji i eklektičniji ton. Jazz-osnova je još uvek tu, ali Radiohead i Grci su nestali bez traga, a njihova mesta zauzeli, recimo, Death Grips i Venetian Snares. Mislim da je eksperiment skroz uspešan. A kako se vama čini?

Danijel: Bez obzira, Слон (Slon) je izuzetno psihodeličan album. Mnogo više od prethodnog. Tu se, inače, vraćamo na temu prethodnog pitanja – kakva vremena, takvi i albumi.

Igor: Ma meni je okej, ali što se Grka tiče, malo je čak i neprijatno… Gde su oni to nestali?

Ilja: Slušaj, kad već pričamo o Grcima, ne mogu a da ne spomenem sjajan bend kao što je Melechesh, što je inače „sjeban“ na grčkom… ili ne, na izraelskom. To je takav izraelski black metal, da, antihrišćanski. Nema tu ničeg iznenađujućeg.

A što se Grka tiče, baš i ne razumem o čemu pričate, da budem iskren. Za mene to nije pitanje, već zagonetka – kakve veze s nama imaju Grci? Death Grips je, naravno, zabavan, ali u našem sastavu nisu crnci, kapiraš? Jednostavno, hoćemo da „vozi“ i da je sa gruvom. Verovatno je to sve što ću reći povodom ovoga, jer… uh, ipak, naslušani smo: i Death Grips, i „venecijanskim bubnjevima“, i to pravim, malim bubnjevima, aman. Ali fora je u tome da je Venetian Snares izuzetno intelektualna muzika, koja ne može da postoji izvan logosa, a mi stojimo van granica logosa. Jednostavno, desilo se da ličimo na Venetian Snares.

BR: Želim lično da iskažem zahvalnost za to što ste udelili pažnju jungle i breakcore muzici. Otkud, iznenada, takvi uticaji?

Igor: To su sve Danijel i Ilja. Ja volim Franka Sinatru.

Daniel: To smo sve Ilija i ja.

Ilija: Funk, naravno. Ako voliš jungle ili breakcore, i tu te jako dobro razumem, shvatićeš da im osnova leži u gruvu, i pitanje je samo koliko brzo razmišljate. Na primer, ja mislim u šezdesetčetvrtinama. A neko šezdesetčetvrtinskim triolama. Neko brže, neko sporije, a neko i uopšte hoda sa osminama, i oseća se lagodno, poput Maksima Šutikova [kontrabasista The RIG, Конус Маха itd.] Ali fora je u tome da je osnova junglea i breakcorea – fank. Tako da, odgovarajući na pitanje – to je ćale-funk! Pozdrav Jamesu Brownu!

BR: Ne mogu da ne primetim da vaš engleski na albumu zvuči skoro pa idealno. I kad smo na temi jezika – može li tako kompleksan zvuk, kao vaš, probiti jezičke barijere. Osim Rusije, gde vas najviše slušaju?

Danijel: To je sve Igor.

Igor: Skoro! E, pa sad sam baš glasno frknuo. S jezičkom barijerom se ne treba šaliti, da. Zalijte jednom rakijom, a dalje pravac – odgovor na drugo pitanje.

Ilja: Ima jedan književnik, Majakovski, s početka 20. veka, majstor svakakve futurističke repčuge. On je pričao o tome da poema mora razbiti prozor (ako bismo pravilno citirali, trebalo bi da guglamo) kada prosto izgovaraš reči i sve odlazi u tri lepe. Neka bude, recimo, tako. Što se tiče barijera – ako ih sebi postavljaš, sam ih i ruši, pobogu. Ja ih, recimo, ne stavljam.

The OMY

BR: A kako stoje stvari povodom fizičkog ovaploćenja Playstation 2-renesanse sa omota albuma? Da pojasnim, reč je o izdanju na fizičkim medijima, a ne o uspesima u domenu skulpture.

Igor: Naročito na tim jebenim kasetama, da? Ma kakvo je to dno, kome one uopšte trebaju? Kakav nonsens, prekinite da ih pravite… A što se tiče Playstation 2, razmislićemo..

Danijel: Ja bih lično hteo da izdamo album na gitari iz Guitar Hero. Staviš je na gramofon, spustiš iglu, i cepaj. Takav album treba snimiti. Muzika za gitarske heroje.

Ilja: Hoću da kažem da obožavam fizički format, i da mi je omiljena priča da ostavim kasete negde u parku, ili plejera sa ubačenom kasetom, da bi neko samo prišao, video nečiji, zapravo ničiji, plejer, izvadio slušalice, i pozdrav! Stoga su, naravno, fizička izdanja vrh! Evo, tu ispred mene sedi fizički nosilac naše muzike – Sergej Hramcevič, a i ja sam isto takav. Sve što se tiče CD and audiotapes: no problem, no problem, you give – I take, no problem.

BR: Posle koncerta na Changeover, koji je bio dosta buran i energičan, šta ste nam spremili ovaj put?

Igor: Sve po propisima: čas besmrtnosti, a posle ste slobodni ©

Danijel: Iskren da budem, to i nas zanima!

Ilja: Uskoro ćemo saznati, kad smo kod toga. Ja, evo, ne znam. Ja sam nedavno spremio boršč.

BR: Uzevši u obzir da mnogo putujete što će se, pretpostavljam, nastaviti i sledeće godine, s  kim biste hteli da delite scenu?

Igor: Hajde da prvo ispečemo, pa onda rečemo.

Danijel: Mi bi hteli sa Džezbollah, ali oni ne nastupaju na svirkama koje koštaju više od 500 dinara. I mislim da ovde govorim u ime svih: bend Пацаны Господни (Pacany Gospodni).

Ilja: Death Grips, naravno.

BR: Mnogo vam hvala što ste popričali sa nama danas. I naposletku, poslednja reč je vaša – ne stidite se da dajete duhovene savete, podelite omiljenu muziku, ili šta god vam padne na pamet.

Igor: Скэдэбра.

Daniјel: „Desilo se jednom, plivao sam ogromnim jezerom. Okrenuo sam glavu udesno, i šta mogu da vidim: na obali tog jezera, stajao je NAJSTARIJI LIK. Bio je skroz go, nosio je najstariji šešir, i do jaja matore čizme, vintidž šorc i, dođavola, najstariji prsluk sa gomilom džepova. I sve oko njega, SVE, bilo je izuzetno staro. Stare, sede žabe sedele su na najstarijim lokvanjima. Gledale su starog lika svojim starim očima, i govorile mu: „Šta je, matori, š’a ima? Pa to je naš matori! Šta se radi, čoveče? Matorrrii starac, maaaatori. Stari čova, najstariji lik, štae, šta se radi?…“

Ilija: Aha, dakle pogovor. Ljudi, da svi budemo iskreni i srećni!

Sergej:
Čuvajte sebe i volite jedni druge.