Pravo iz dubina post-tranzicijskog duhovnog i materijalnog siromaštva, izmileo je fantastičan album bugarskog benda ТДК (TDK / TurDomKean), koji je napravio pravu malu pomamu među ljubiteljima mračnih, progresivnih strujanja. Pre nego što će uživo, zajedno sa ortacima iz The OMY odsvirati koncert u Beogradu, popričali smo sa bendom kako bismo saznali više o tome šta ih pokreće, i šta publika može da očekuje od njih u budućnosti.

Balkanrock: Zdravo, ljudi, i dobrodošli u Srbiju! Pretpostavljam da je Separatistička Republika Dobrine itekako spremna da pusti svoje ambasadore da šire svoju poruku u našem tihom malom dvorištu. Šta ste nam spremili?

ТДК: Upravo se oporavljamo od jako teškog perioda. Poslednjih par godina sve se polako raspadalo, iliti ljuštilo, ako bismo precizirali. Svu tu energija i frustracija smo dovoljno dugo nosili sa nama, i možemo reći da smo odustali, ništa nije pod znakom pitanja, niti van našeg domašaja, zato što je sve zamislivo već oprobano, a neuspeh je popločao izabran put. Očekivanja donose razočarenja.

BR: Prošlo je oko dva meseca od izlaska Nemesta, koji je krcat tom starom dobrom avant-prog gustinom, u sukobu sa solidnom post-hardcore pozadinom. Šta vas je koštalo da izbalansirate taj očajnički haos sa fokusom i tehnikalijama?

ТДК: Mi slušamo puno muzike, i emuliramo dosta toga što nas inspiriše, ali u isto vreme, realnost koja nas okružuje uvodi apsurdni element u celu tu stvar. Vidiš, Bugarska je prilično čudna zemlja. Čak i najslabija iskra radikalnosti se percipira kao nešto epsko (retko na poželjan način), i ako pokušaš i uspeš da ideš protiv ustaljene realnosti, ostaješ sam. I u toj samoći, naći ćeš prostor koji je samo tvoj, svet koji možeš metodično graditi, oslikati i na koji možeš staviti sopstvene završne poteze. To je jezgro Nemesta. Apsurd – jedina apsolutna istina.

BR: Mislim da ovaj tripujući, ni tamo ni vamo–osećaj očaja zatupljuje često previše angularan progresivni zvuk, i na taj način povećava emocionalni fidbek, što je danas dosta redak kvalitet. Baš kao u slučaju lirike koja prikazuje slobodni tok svesti, sve to mora da dolazi iz nekog stvarnog, teškog iskustva?

ТДК: To dolazi iz mesta pobune – realne potrebe za bivanjem iskrenim sa samim sobom, i utvrđivanjem da „ovo, to ne mogu više da podnesem“.

BR: Pesma „Ivane“ je, izgleda, odjeknula naročito dobro. Veoma je oštra i mračna, a taj sempl pesme [čuvene bugarske estradne umetnice] Bogdane Karadočeve, stilizovan pod vaporwave, zvuči zaista proganjajuće u kontekstu. „Спасение няма!“ [„Nema spasa“!] – da li je ovo finalni zaključak?

ТДК: Pa, to i zaista zvuči očajnički, zar ne? To je i cela poenta – odustali smo od cele te, normalan život, normalan posao, doživljaj normalnih osećanja-priče. Mi vodimo revoluciju, tihu ali pak glasnu, protivu cele te stvari, i pokušavamo da vidimo kuda će nas to divljačko putovanje odvesti, makar po cenu sopstvenog razuma.

BR: Govor-pevanje, koje je takođe obilno na LP-ju, je izraz koji se koristi od strane nekih od najboljih savremenih rock bendova trenutno, naročito u UK – siguran sam da znate na koje mislim. Da li je za vas ovo bila svesna tačka inspiracije?

ТДК: Zapravo, ovaj metod izražavanja smo implementirali već neko vreme, i glavni uticaj nam je zapravo bio srpski bend, Mnjenje. Bili smo oduvani na koncertu, koji je posetilo svega 17 ljudi, posred februara, 2017. godine. Ubrzo nakon, raspali su se, ali ovo je bio bend koji nam je pokazao posebnu emociju, koja je odmah naišla na otklik. Samo pustite „Knauf“, i poslušajte sami.

BR: Među zinovima i ljudima koji prate scenu, album je digao popriličnu famu, što, koliko je izvesno, nije bio slučaj sa alternativnim bugarskim bendom već neko vreme. Šta planirate da uradite sa ovim novoostvarenim, globalnim izlaganjem?

ТДК: Zabavićemo se. Ako ljudi razumeju i cene to, za šta se zalažemo, ništa drugo nije potrebno. Samo želimo da sviramo svoju muziku, i imamo dovoljno vremena i inspiracije da kreiramo još. Da budemo iskreni, nije ni bitno gde ovaj album ili naša muzika generalno završe, sve dok imamo opciju da slobodno stvaramo, sa našim prijateljima po strani.

BR: Iz šire perspektive, sa sve više sjajnih albuma koji su izašli tokom poslednjih par godina, mislite li da rock kultura na Balkanu ide ka preporodu?

ТДК: Izgleda da postoji dosta delovanja u smislu novih i eksperimentalnih, interesantnih bendova na Balkanu. Poslednji Hali Gali koncert u Drugstoreu, raznovrsni hrvatski bendovi, sizifovski napor MKC ekipe iz Severne Makedonije, i takođe, na primer, najsvežiji album slovenačkog sastava The Canyon Observer, svi označavaju, ne samo preporod, već postavljanje temelja scene koja može da parira one u Zapadnoj Evropi. Takođe, zato što je manje verovatno da će naš region privući pažnju [svetske javnosti], ovi muzičari neće pokleknuti pred trendovima ili raznim političkim strujama, čineći da stvaralaštvo bude zaista nezavisno.

BR: Posetivši par njihovih nastupa, verujem da niste mogli da nađete bolji bend za nastup od The OMY. Kako ćete da komplementirate njihovo haotično prisustvo na stejdžu?

ТДК: „Oh, My!“ Ti likovi su nenormalni, videli smo ih uživo tik nakon što su došli u Beograd, tokom Changeovera. Bili smo zatečeni njihovim performansom, sirovim, magičnim, škripućim. Čisto savršenstvo. S naše strane, dodaćemo još haosa, i nežno ćemo prigrliti jedni druge, muzički.

BR: Šta sledi ТДК-u nakon datuma u Srbiji? Želite li da svirate u Evropi? Bilo bi sjajno videti vas pored, recimo, Opus Kink, ili čak Squid!

ТДК: Heeeeeej, baš ti hvala na komplimentu! Zaista, planiramo evropsku tuneju, ali takođe želimo da se fokusiramo na Balkan, pošto ovde osećamo kontekst koji se nadograđuje na našu muziku. Opus Kink su vrh, Squid isto, ali baš bismo hteli da sviramo sa ABBAom.

BR: Radujem se slušanju vašeg daljeg rada, i hvala vam što se odvojili vremena da se ispričamo!

ТДК: Dođite na koncert, zabavite se, i probajte da ne plačete puno. Bila je čast, nama kao ambasadorima Separatističke Republike Dobrine, da pričamo za tako sjajan medij!