Phobos je petočlani metal bend iz Beograda koji je oformiran proleća 2012. godine. Za kratko vreme svog postojanja su se probili na scenu nizom nastupa, kao i učešću na EXIT festivalu 2013. Trenutno se postepeno plasira novi EP pod nazivom “Tacenda/Implossions”, uporedo sa tim se radi i na novom materijalu a u međuvremenu je frontmen benda, vokalista Stefan Šijaković Šiki odvojio vreme da nam odgovori na par pitanja vezanih za njihov rad.

BR: Ima li razloga za strah?

Šiki: Naravno, uvek i svugde. Od onog artificijelnog, dara društvenog konteksta, strah od gubitka neke dragocenosti koja i nije naša da je izgubimo. Tipičan primer je onaj čuveni: ’’Nećeš nikad smuvati dobru cicu bez najmanje dve Orbit žvake’’. Dok onaj drugi, iskonski, davno usađeni, pomaže nam da dokučimo nestabilnost našeg okruženja i prirodu onoga što neki zovu. Sudbina dok je već neki drugi zovu Verovatnoća. Na kraju krajeva, razloga za Strah ima isto koliko i za Tugu, Bes ili Sreću.

BR: Jos uvek ste relativno mladi sastav koji je već imao i promene u svojim redovima. Kako je došlo do formiranja prvobitne, kao i trenutne postave?

Šiki: Nastanak prvobitne postave je delimično jedna tužna priča sa srećnim razrešenjem. Naime, većina nas je bila u bendu koji se zvao Tymish (Tell your mom I said hi). Bend je bio jedna zanimljiva mašina napojena čistom srednjoškolskom strašću i energijom. Kada se taj projekat raspao, nastala je jedna kolektivna tuga koja je trajala nekoliko dana. Kako sam imao poteškoće da vodim svakodnevni život sa znanjem da te nedelje neću imati probu sa bendom gde će sav talog beogradske zagušljivosti da izleti iz mene, uzeo sam telefon u ruke i sazvao sam drugare na ponovno rođenje. U redovima nam je falio samo ritam gitarista čije je mesto u bendu (a i našim srcima) okupirao Miroslav Veselinović. Nakon samo dve godine, energetski protok unutar naših redova počeo je da koči, inspiracija je morala da se struže noktima i time je i Phobos upao u jedno regresivno stanje. Sa velikom žalošću morali smo da se oprostimo sa Danilom Dabićem (gitara) i Markom Mijajlovićem (bas), inače izvrsnim majstorima svog zanata. Sada Phobos maršira najbržim tempom jurišnika.

BR: Koja je priča iza vašeg krštenja?

Šiki: U početku mi uopšte nismo bili Phobos već smo se zvali A-Maze (Lavirint), pod kojim imenom smo i pobedili na Palilulskoj Olimpijadi Kulture što je inače bio naš prvi nastup. Kako je A-Maze imao jedan zbunjujući prizvuk, nismo želili da ljudi imaju dojam kako mislimo za sebe da smo ,,Amazing’’ pa smo se odlučili da brzo promenimo ime. Važne stvari se kod nas odlučuju po sistemu one smešne stvari koju zovemo demokratija pa je tako bilo i za ime benda. Između Phobos i Logos, pobedio je Phobos. Smatramo da je ime benda jako važna stvar jer čini najkraću reprezentaciju benda uopšte. Posle dve godine, pokazalo se da je Phobos bila sasvim fina odluka, lepo se usadivši u našim srcima i glavama.

BR: Zašto ne Deimos?

Šiki: Slagao bih kad bih rekao da su mnogi ljudi sa kojima smo se susreli znali iz prve ko je odnosno šta je Phobos. Dok je Phobos bog Straha, brat mu Deimos je bog Užasa. Lepše nam je leglo da razmišljamo kako predstavljamo nešto strašno a ne nešto užasno.

BR: Kako bi okarakterisali Phobosov zvuk?

Šiki: Uf, evo teškog pitanja. Oduvek smo težili da ono što sviramo nikako ne bude konvencionalno odnosno da bude sveže za publiku koja je danas bombardovana nezampaćenom količinom bendova koji što namerno, što slučajno, umeju da zvuče jedni na druge. Nekada smo imali tu hrabrost da kažemo za sebe da smo alternativni metal ali pošto je tu ideju retko ko delio sa nama, rešili smo da je najbolje da kažemo da je to samo metal tako da znalci podžanrova, ko voli nek izvoli! Ukratko naša muzika obiluje tranzicijama koje čas imaju cilj da vas spoje sa zemljom na kojoj stojite a čas da vas vinu u vazduh i odvedu negde, odnosno u nešto.

BR: Već imate iza sebe jedan singl, Nerve, kao i Tacenda/Implosions EP. Kako je tekao proces snimanja?

Šiki: Svako snimanje za nas predstavlja jedan ubrzani kurs ‘’Kako biti u bendu i kako ne poludeti’’. Jednu te istu stvar uvek naučimo – da je beskrajno zanimljivo i konstruktivno iscrpljujuće. Ono što nas Phobosiće najviše povezuje je da šta god da radimo, volimo da to bude uz šalu i smeh. Preporučujem svima koje zanima kakve su to šale u pitanju i ko se od nas najneprijatnije smeje, da pogledaju naših nekoliko Studio Report-ova koje imamo na Youtube kanalu.

BR: Kakva je bila reakcija publike? Gde se može doći do izdanja?

Šiki: Do mojih ušiju uglavnom dolaze one pozitivne reakcije i ovom prilikom bih se zahvalio svima koji su nas podržavali jer bez te podrške naš zadatak bio bi daleko teži. Ne sumnjam da ima pošten broj negativnih ali na njih ređe nailazim. Nadam se da je to zbog neke filosofije koje se i ja držim a to je da je svaki trud vredan svog mesta pod nebom pa ga ni nema smisla vređati. Kritike nas ne plaše, iz njih znamo da izvučemo najbolje. EP je trenutno u fazi dodatnog miksinga. Plan je da se napravi određen broj čvrstih kopija za sve poštovaoce tog formata. Njegova cena će svakako biti simbolična a download albuma će biti besplatan.

BR: Da li je Tacenda kao reč tu samo u smislu konteksta, ili ima tu nekog prenesenog značenja?

Šiki: Reč Tacenda u prevodu znači ‘’Stvari koje je bolje ne izreći, reči kojima je mesto u tajnama’’. Velika je šteta što srpski jezik nema reč za ovaj pojam. Tacenda lepo objedinjuje motivaciju iza tekstualnog zapisa Phobosa, makar na ovom izdanju.

 BR: U vašem radu je jako izražen motiv mitologije i ezoterije, kako u imenu, tako i u tekstu pesama. Hajde nam obrazloži malo više to?

Šiki: Kao veliki ljubitelj mitologije i istorije, osuđen sam na to da neretko pozajmljujem njihove elemente u opisivanju raznih stvari koje vidim, čujem i osećam. Doduše, moram naglasiti diferencijaciju između našeg rada i rada legendarnih bendova kao što su Amon Amarath, Ex Deo i Nile koji odlično ukazuju na tu povezanost između iskrenosti metala i čovekovog doživljaja ovog (i nekog drugog) sveta starog nekoliko milenijuma. Ja u tekstovima volim da sakrijem i sačuvam sebe i time pravim ponekad i nekoliko nepotrebnih nivoa interpretacije. Janus, rimski bog sa dva lica je božanstvo rata i mira kao i prošlosti i budućnosti. On je kao motiv ubačen zbog tadašnje inspiracije koja je bila produkt interpersonalne krize koja je dalje bila produkt neke lične katastrofe. Sasvim sam siguran da se niz tu ne zaustavlja ali ga ja nisam svestan. Ne negiram svoje nesvesno već ga prihvatam i proučavam i veoma sam mu zahvalan.

BR: Odabrali ste vrlo zanimljivu ali donekle neobičnu kombinaciju teksta za ovakav metal zvuk. Nije vam možda palo na pamet da bi se takva tematika drugačije, ili bolje uklopila da ste odlučili da svirate nešto u smeru post-rock ili post-metala?

Šiki: Nema sumnje da bi se mi vrlo dobro snašli u pomenutim žanrovima kako smo svi u bendu, manje ili više, fanovi takvog zvuka. No kako sam već rekao da težimo ka nekonvencionalnom, tako i pokušavamo da izbegnemo utabane puteve i tako isprobavamo sopstvene granice, i kao pojedinci i kao kolektiv. Kad su u pitanju tekstovi, ne mogu da kažem da u svetu muzike vidim nekog uzora iako mi se jako dopada stil Čina Morena (Deftones, Team Sleep, Crosses) i Mejnard Džejms Kinana (Tool, A Perfect Circle). Lično sve više ugledam na srpske junake romantizma, Branka Radičevića, Đuru Jakšića i Lazu Kostića kao i nekrunisanog kralja srpske poezije Branka Miljkovića.

BR: U svojoj biografiji ste naveli jednu epsku uvertiru na mestu sudara dve velike reke. Koristeći istu analogiju, gde je taj most koji spaja grad Slovena na vodenoj raskrsnici i motive grčke/rimske mitologije?

Šiki: Ta uvertira ima za svrhu da uvede čitaoca u arhetipsku snagu Beograda (Balkana) koja živi u svima nama. Ovo podneblje je prebogato istorijom i nemilim krvavim nasleđem koje mi proživljavamo i dan danas. Pre no što su došli Sloveni u ove krajeve, taj osećaj su imali Rimljani a pre njih i makedonski Heleni kao i Tračani i Dačani. Mi smo jako ponosni na svoju kulturu i povest i smatram da bi svaki muzičar na ovoj planeti treba biti ponosan na svoju. Ako ikada budemo nastupali van granica Srbije, potrudićemo se da na najbolji mogući način predstavimo Srbiju, kao što to radi Đoković u tenisu ili Kusturica svojim filmovima.

BR: Prošle godine ste uspeli da se progurate i do bine EXIT festivala. Kakav je bio doživljaj sviranja tamo, kao i celokupno festivalsko iskustvo?

Šiki: Ja se i dan danas vraćam u te vrele julske dane. Za mene lično jedna od najlepših nedelja mog života, gde smo u nekim trenucima padali od iscrpljenosti a u nekim drugim doživljavali hedonističke ekstaze. Za nas kao bend i paramuzičku formaciju, svaki odlazak iz našeg rodnog Beograda predstavlja jedno zbližavanje i napredovanje. Iako smo svirali u 20 časova pa ni posećenost nije bila velika, svako od nas je dao maksimum te je za nas to bio jedan vrlo uspešan nastup. U četvrtak smo nastupali na Riffs & Beats stejdžu a u subotu smo morali da pohitamo nazad u Beograd kako bi nastupali zajedno sa bečkim bendom Endiryah i novosadskim Hollow My Eyes. Sećam se da je bila živa frka da li ćemo stići da završimo sa nastupom, ostavimo opremu u Beogradu i vratimo se na Petrovaradin do 3 sata posle ponoći kako bi nas pustili da uđemo nazad na festivalski Petrovaradin. Ne biste verovali ali stigli smo tačno u 3.

BR: Vaši planovi za budućnost?

Šiki: Čeka se završetak produkcije EP albuma i ne možemo da dočekamo da ga predstavimo publici. Osvežena postava je već krenula da se bavi novim materijalom dok su nam nastupi kao i uvek prioritet. Mi smo neretko vođeni intuicijom pa i ne pravimo nikad prevelike planove za budućnost iako volimo da maštamo o nekoj turnejici sa našim drugarima iz Infernal Forma ali verujem da ćemo kroz usresređeni rad i to pretočiti u realnost.