Srđan Gojković Gile (Električni Orgazam): “Život je ono što ti se dogodi dok ti maštaš i sanjariš o nečemu drugom”

 

Nikad nije bilo lako, uvek su postojale razne prepreke. Mi smo se odavno opredelili da sve bacimo na jednu kartu, a to je muzika, totalna posvećenost tome.

____________________________________________________________

Uz njihove pesme igrala je rokenrol cela Jugoslavija. Oni su Električni Orgazam. Sa istovetnom energijom sviraju fank-bluz-rok još od davne 1980. godine, a 1.06.2018. godine, u izdanju Mascom Recordsa, objavili su dvanaesti studijski album “Gde smo sad” sa devet pesama. Električni Orgazam konstantno je koncertno aktivan i svirački superioran. Povod za intervju sa Srđanom Gojkovićem Giletom, frontmenom, gitaristom, kantautorom i kompozitorom ovog beogradskog dragulja, je upravo promocija novog albuma koja će se održati 19.04. u novosadskom Firchie Studio, a samo dan kasnije u sali Amerikana (Dom omladine Beograda).

Publika je novo izdanje Električnog Orgazma dočekala sa neskrivenim simpatijama, a kritika ga je ovenčala epitetom “najboljeg domaćeg rokenrol izdanja 2018.” Produkciju albuma potpisao je Toni Jurij sa kojim je bend sarađivao na albumima: “Lišće prekriva Lisabon” (1982), “Les Chansones Populaires” (1983) i “Kako bubanj kaže” (1984). Na muzici su radili Branislav Petrović Banana, Ljubomir Đukić Ljuba i Gile, dok je tekstove, kao i obično, pisao Gile. Blagoje Nedeljković Pače i Zoran Radomirović Švaba priključili su se i odsvirali sjajno svoje deonice.

BR: Često ste svirali po Vojvodini, pa tako i u Novom Sadu, pogotovo osamdesetih godina prošlog veka. Kakve uspomene nosite iz tog perioda, a kako Vam se danas čini Novi Sad i novosadska scena?

Gile: Da, dosta smo svirali osamdesetih po Vojvodini i Novom Sadu. Jedno vreme smo čak i živeli u Novom Sadu u nekom stanu, jer nam je to bila baza. Novi Sad je za nas uvek bio veoma važan grad, devedesetih smo čak nekoliko albuma snimali tamo. Što se tiče novijih bendova nisam upućen u to, pa ne mogu da komentarišem. Drago mi je da još postoji bend kao što je Obojeni Program, mislim da je važno za scenu da ima jedan takav bend, koji opstaje uprkos svemu.

BR: Da li će novosadska publika na koncertu pored pesama sa novog albuma imati priliku da čuje i stare hitove Električnog Orgazma?

Gile: Da, naravno, bend postoji već 39 godina i publika sa razlogom očekuje da na koncertu čuje pesme koje voli i koje je vezuju za neke prošle situacije i događaje. Mi zapravo već od našeg drugog albuma nismo svirali ceo novi album, tako će biti i sad. Verovatno ćemo svirati četiri ili pet novih pesama a ostatak će biti presek cele karijere benda.

BR: Naziv novog albuma Električnog Orgazma je “Gde smo sad?”. Koliko se bend promenio za skoro 40 godina postojanja, a koliko rokenrol u Srbiji i regionu, tj. njegov značaj i pozicija u društvu?

Gile: Sve se promenilo i to je neizbežno i prirodno. Mi smo uvek bili bend koji se nije libio da se menja i ja lično mislim da je to naša najveća snaga, što se nismo zakopali u prošlosti i pokušavali da imitiramo sami sebe.

BR: Nastanak Električnog Orgazma vezuje se za januar 1980. godine i za boemsku beogradsku kafanu “Mornar”. Možete li se setiti tog dana i kada su se, kako i gde zapravo članovi benda upoznali i okupili prvi put?

Gile: Mi smo se upoznali još 1978. godine u Engleskoj, u Krojdonu. Tamo smo svi bili da učimo engleski jezik. Tu mislim na Joveca, Ljubu i mene, jer smo nas trojica osnovali bend. Zapravo Ljuba i Jovec su se znali od ranije a ja sam ih upoznao tad. To jest, upoznao nas je Đule iz Van Gogh-a, Ljubin mlađi brat. On mi je prišao tamo u Engleskoj jer je zaključio da ja slušam rokenrol pošto sam mu tako izgledao i imao sam dugu kosu. Pitao me je šta slušam, a kad sam mu nabrojao par bandova on je odgovorio da bi trebalo da me upozna sa svojim starijim bratom, jer on sluša iste te bendove, i tako je i bilo.

BR: Da li je tada nastalo „konobar nas mrzi…“? Postoje li neke pesme Električnog Orgazma koje su Vam posebno drage?

Gile: Da, “Konobar” je nastao tad 13. januara u Mornaru, to je naša prva pesma, koju je Ljuba smislio. Inspiracija je naravno bilo to što smo beskrajno dugo čekali na konobara. Ima puno pesama koje ja volim, “Krokodili dolaze”, “Ne postojim”, “Kapetan Esid”, “Vudu bluz”, “Da si tako jaka”, “Seks droga nasilje i strah”…itd.

BR: Odakle inspiracija za naziv benda i kako su izgledali vaši počeci, prve probe, prva svirka?

Gile: Ja sam dao ime bendu i to je bilo bukvalno prvo što mi je palo na pamet, naravno ideja mi je bila da bude šokantno i da skrene pažnju. Bilo je puno euforije i entuzijazma na tim prvim probama i koncertima, nekako smo imali utisak da radimo nešto veoma bitno i značajno.

BR: Da li ste kao mladi muzičari maštali o ovolikoj popularnosti i koji bend ili bendovi su vam bili uzor da ste kad njih gledate pomislili – “Eh, kad bismo i mi mogli ovako.”

Gile: Naravno da smo maštali, to nas je i pokrenulo da napravimo bend. Bilo je puno bendova koje smo voleli, The Beatles, The Rolling Stones, Bob Dylan, Iggy Pop, David Bowie…itd.

BR: Pročitali smo na YT kanalu jedan komentar na vaš novi album: “Ovaj album je prokleta bomba!” Koje su se pesme sa njega prve izdvojile među publikom?

Gile: Pa, ja zaista mislim da je “Gde smo sad” jedan od najboljih albuma koje smo uradili, srećom slično su reagovali i publika i kritika. Razni ljudi reaguju na različite pesme, možda su se izdvojile: “Bio sam loš”, “Gde smo sad”, “Bila si kao san”, “Odvedi me do rupe”……ali i neke druge.

BR: U pesmi “Istok zapad sever jug” deo teksta je: “Nekad kad si besan, život ti je tesan. Nekad kad si vezan, toga nisi svestan”. Stres je danas gotovo svakodnevnica. Da li su muzika i budizam ono što oslobađa?

Gile: Što se mene lično tiče, da. Muzika je doduše kratkotrajno oslobođenje, budistička meditacija daje bolje rezultate, bar u mom slučaju. Ostali iz benda se ne bave tom vrstom prakse.

BR: Novi bendovi kod nas da bi opstali, tj. njegovi članovi moraju da rade i neke druge poslove. Tako bend automatski postaje hobi. Kako je bilo stvarati, snimati u ono vreme, kakvi su bili uslovi – gledano sa ove vremenske distance?I, šta biste posavetovali mlade u muzici?

Gile: Nikad nije bilo lako, uvek su postojale razne prepreke. Mi smo se odavno opredelili da sve bacimo na jednu kartu, a to je muzika, totalna posvećenost tome. To nije lako, ono što bi rekli “deco nemojte ovo da pokušavate kod kuće”. Nije to za svakoga, zaista. Mnogo je tu bilo udaranja glavom o zid i mnogo je naših prijatelja i kolega to koštalo, neke čak i života. Nemam neki savet za mlade, osim da slušaju sami sebe, svoj unutrašnji glas.

BR: U pesmi “Kamerom snimam sve”, deo teksta je: “Povedi me, skloni me u neki novi grad”… Nedostaje li Vam stari Beograd? O kakvom gradu, o kakvom životu sanjate?

Gile: Ne, ne nedostaje mi, gradovi, ljudi, okolnosti, sve je u stalnoj promeni, to je zakon prirode, besmisleno je ići protiv njega, mada ljudi to često rade i to ih uvek porazi. Potrebno je biti u skladu sa univerzalnim prirodnim zakonima, prihvatiti ih. Život je ono što ti se dogodi dok ti maštaš i sanjariš o nečemu drugom. I to je ozbiljan problem većine ljudi. Treba biti prisutan u sadašnjosti i dozvoliti životu da se sam odmotava, da ide svojim tokom. Sanjariti o nečemu zapravo znači da priželjkujemo nekakav ishod koji nam se dopada, gradimo očekivanja da će nešto biti na određeni način. To vrlo retko bude tako, i onda mi patimo kad se to ne dogodi.

BR: U tekstu naslovne pesme sa abuma spominju se imena članova benda. Koji period je do sada bio najteži za sve vas? I šta je to što vas je održalo sve ove godine?

Gile: Da, ta pesma je o članovima benda, čak i o Čavketu, koji više nije tu ( “Goran se odselio, uvek me veselio”). Ali i o našem roadie-u ( “Dejan je u podrumu, spakovo je opremu”). Ako me sećanje ne vara zadnja takva pesma je bila “Fras u šupi”, sa “Kako bubanj kaže” albuma. Bilo je dosta teških perioda, 39 godina je dug period. Možda bih izdvojio taj period posle “Kako bubanj kaže” albuma, kad se band zamalo raspao ili posle turneje za “Letim, sanjam dišem” album, kad je takođe bila velika kriza. Isto tako devedesete godine,  iako po meni veoma kreativne za bend, su bile period koji smo sa mukom pregurali. U velikoj meri zbog situacije u kojoj je bila naša država, posle raspada Jugoslavije. A ono što nas je održalo je verovatno ta neka energija, fluid ,magija, koja se dešava kad sviramo zajedno.

BR: Posebno intrigira naziv i tekst pesme “Koliko dugo već nema te”? O kome se zapravo radi? Da li biste nam otkrili?

Gile: Ta pesma je posvećena Milanu Mladenoviću. Nekako kad smo radili muziku za tu pesmu, ja sam odjednom počeo da pišem taj tekst i setio se Milana i nekih događaja iz našeg druženja tokom mnogih godina. Mi smo išli u istu gimnaziju i znamo se mnogo pre “Paket Aranžmana”, prolazili smo nekako paralelno kroz slične situacije u životu. I nekako smo bili najbliži baš par godina pred kraj njegovog života. Voleo bih da je još tu. I on i Divljan, Čavke, Magi, Pečar kao i mnogi drugi.

BR: Veliku promenu u komunikaciji i u mnogo čemu je doneo internet. Sad je sve dostupno, al svega ima previše. Šta mislite da li on, vezano za muziku ima više dobrih ili loših strana?

Gile: Da, lepo si to definisala, svega ima previše i to je dovelo do izvesnog besmisla. Kao i obično postoje i dobre i loše strane takve situacije. Ja obično pokušavam da istražim i da se fokusiram na pozitivno.

BR: Za kraj, kakvi su planovi benda za naredni period i imate li možda ideju kako ćete obeležiti 40 godina karijere naredne godine?

Gile: Planovi su da sviramo što više koncerata i predstavimo publici nove pesme ali i bend koji je u odličnoj formi. Što se tiče 40 godina benda, postoje razni planovi, svakako je glavni da sviramo ali i da reizdamo albume koji već dugo nisu dostupni. Jedna od ideja je i da u Beogradu napravimo možda neki veći koncert, u većem prostoru. I da pozovemo neke nama drage ljude da nam gostuju. Videćemo, ima još vremena.

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde