Sam Perry je australijski muzičar, poznatiji pod pseudonimom Samuel J,koji se nedavno, sasvim spontano, preselio u Beograd gde je nastavio da radi na svojoj muzici. Tu se spojio s ekipom iz izdavačke kuće Krava 22, a mogli ste ga videti i na Agelast Sessionu na kom je nastupio s bendom Dogs in Kavala. Sa Samom smo pričali o njegovim pređašnjim projektima, tome kako je došao u Beograd, kakve je muzička scena na Novom Zelandu, ali i tome kako on vidi muzičku sliku Beograda.

Balkanrock: Zdravo Seme, skoro si objavio novi singl  „Angel With Attitude“. Šta nam možeš reći o njemu?

Samuel J: Ta pesma već neko vreme stoji na polici. Upravo smo završili mastering ostalih pesama i sada smo spremni da ih izvodimo uživo. Nisam imao prilike da ovako nastupam od početka pandemije i od kada se Dog Power raspao. Mislim da je konačno došlo vreme da pokažem na čemu sam radio poslednje dve godine.

BR: U poslednjoj deceniji si bio poprilično muzički aktivan, radio si s bendom Zen Mantra na EP-ju „Weird Disconnect“… 

Samuel: Zen Mantra nije moj prvi bend, ali svakako je moje prvo kreativno nastojanje. To je bio prvi projekat iza kojeg sam stajao kao autor i prvi oko kojeg sam se cimao da pesme objavim zvanično preko lejbla. Imao sam 15 kad smo počeli i 21 kad smo prestali da sviramo.

BR: Ne svirate više?

Samuel J: Pa ne. Nikada zvanično nismo prestali, ali od tada nismo aktivni i ne vidim da će to da se promeni skorije.

BR: Dakle večni hiatus?

Samuel J: Haha, da. Tako nekako. Mada ko zna šta se može dogoditi. Možda me pogodi inspiracija pa odlučim da nastavimo tamo gde smo stali, ko zna.

BR: Da li si muzički obrazovan?

Samuel J: Ne. Zakačio sam nekoliko časova u srednjoj školi, ali to je sav dodir koji sam imao sa zvaničnim učenjem muzike. Imao sam nekoliko dobrih profesora, ali ne bih rekao da sam naučio nešto relevantno. Većinu stvari koje znam danas sam naučio preko softvera za snimanje. Mada, rekao bih da je najveća edukacija moja opsesija prema muzici, ja muziku slušam stalno. Tako sam shvatio kako želim da zvučim.

BR: Dakle ti si samouk?

Samuel J: Imao sam dobrog profesora gitare u srednjoj, mada više sam naučio svirajući sa drugarima.

BR: Ispričaj nam nešto o tvom drugom bendu Yumi Zouma…

Samuel J: Priključio sam se Yumi Zouma kad sam završio fax i nakon šest meseci sviranja smo otišli na turneju po Severnoj Americi. Sledeće četiri i po godine sam proveo po turnejama, tražeći posao i praveći izdanja. To je bilo moje prvo iskustvo života na turneji.

BR: Koliko si imao godina tad?

Samuel J: imao sam 19 kada sam otišao na prvu turneju u Severnoj Americi. Sećam se da je u početku bilo malo problematično da uđem u barove u kojima je trebalo da nastupamo jer u Americi možeš da piješ alkohol tek kad napuniš 21.

BR: Yumi Zouma je poprilično uspešan bend, imali ste i gig na Audiotree sessionsu. Kako si se priključio bendu? Momak koji svira sa vama, izgleda potpuno isto kao ti, da li ste u braća ili rođaci možda?

Samuel J: E to je Čarli, on je razlog zbog kojeg sam se priključio bendu. Zajedno smo svirali u Zen Mantra dok se nije odselio za Pariz gde je išao u školu. Tamo je osnovao bend Yumi Zouma sa našim zajedničkim drugarom Džošom i u početku su objavili samo jednu pesmu koja je postala hit preko noći. Bukvalno. Objavili su je uveče, a ujutru su ih cimale izdavačke kuće da potpišu ugovor. Nakon toga Čarli me je pozvao da se priključim. Bio sam deo benda dok se nisam doselio u Beograd. Dakle 4-5 godina sam svirao sa njima.

BR: Kada si se doselio ovde?

Samuel J: Ja mislim da je bilo pre 3 godine.

BR: Na Agelast Sessionu gde si nastupao sa Dogs in Kavala si dao zanimljiv odgovor Galebu kada te je pitao zašto si došao u Beograd. Rekao si da nisi želeo da živiš na zapadu, ali da nisi hteo ni da budeš previše daleko od dešavanja zapadnog sveta. Zašto baš Beograd?

Samuel J: Imao sam bend Dog Power sa mojim drugarom Henrijem i imali smo dogovor da živimo i stvaramo van Novog Zelanda. Između ostalog, razmatrali smo mesta poput Tajlanda, Vijetnama i Kolumbije. Međutim Henrijev burazer je bio u Beogradu na medenom mesecu i on nam je rekao da je ovde kul nakon čega smo samo banuli. Tako da malo smo nasumično birali lokaciju, ali kada smo stigli sve je kliknulo poprilično brzo. Upoznali smo sjajne ljude, zaljubio sam se u jednu divnu devojku i tako. Uvek nam je bila namera da odemo što dalje od Novog Zelanda i da se usredsredimo na naše stvaralaštvo i da jednostavno pišemo najbolju muziku što možemo.

BR: Kakav je život bio pre u Christchurchu?

Samuel J: Kao svuda, rekao bih. Život ima svojih uspona i padova i ja sam ih imao i tamo. Bilo je nekoliko tragičnih dešavanja kao recimo zemljotres. Mada osim toga ništa interesantno se nije dešavalo tamo. Meni nije bilo baš zanimljivo. U suštini radim istu stvar koju sam radio i kući. Pišem pesme i muziku, upoznajem ljude. Nije drastična promena, stvarno.

BR: Poslednjih deset godina ima dosta dobre muzike sa Novog Zelanda, kao npr. Marlon Williams. On je iz tvog grada zar ne?

Samuel J: Da, on ima prelep glas, zaista. Ima dosta lepe muzike tamo zapravo. Nisam bio svestan toga dok se nisam odselio. Tamo se dosta ljudi bavi muzikom i rekao bih da su neki umetnici tamo svetska klasa. Ovde postoji nekoliko bendova koje volim, ali nije isto kao tamo. Rekao bih da mi nedostaje to. Kad smo kod toga moram pomenuti jedan sjajan bend sa Novog Zelanda, Horror In Clay i za svakoga ko gotivi leftfield experimentalnu elektroniku, dopašće mu se. Tu je isto i moj drugar George Aitken, takođe jako talentovan umetnik. Ima dosta dobrih savremenih aktova tamo kao i nekih starijih sa izdavačke kuće Flying Nun. Muzička scena tamo je sjajna!

BR: Zašto stvaraš pod monikerom Samuel J?

Samuel J: Primarno sam hteo da uklonim tu jednu barijeru između sebe kao stvaraoca, svog monikera i svog dela. Dugo sam koristio monikere zato što mi je to pružalo određen komfort kada dođe do muzičkog i emotivnog ispitivanja novih stvari. Ta barijera mi je tada pomagala da istražujem i učim. Moglo bi se reći da sam u svakom projektu igrao neku ulogu. Na neki način nosio sam masku da bi došao do istine. Ali posle nekog vremena to je počelo da mi smeta, nakon čega sam odlučio da treba da prestanem da se limitiram tako. Jedno vreme sam razmišljao da izmislm novo ime za projekat, ali na kraju sam shvatio da bi možda u potpunosti trebalo da spustim masku i jednostavno budem ja. U kontrastu sa prethodnim monikerima moje ime me manje ograničava.

BR: Sada imaš i prateći bend Superswan. Ko svira tu?

Samuel J: Tu su svi iz Srbije. Lola Miković iz Klotljudi i Tipon na bubnju, Nikola Hajduković iz Dogs in Kavala, Aleksandar Mihajlović iz Klotljudi na gitari i Jana Marković koja se tek priključila, ona će svirati klavijature.

BR: Singl je izašao. Da li imaš neka druga izdanja isplanirana? EP ili LP?

Samuel J: Treba da objavimo još jedan singl nakon čega ćemo u novembru izdati album za Kravu 22. Album će se zvati „Whe You Cant Feel Love Tonight“. Laura i Hajduk će se baviti distribucijom i bukingom.

BR: U Srbiji postoji mnoštvo stvaralaca koji komponuju i izvode svoju muziku na engleskom jeziku, ali kako misliš da će te ljudi ovde prihvatiti?

Samuel J: Da budem potpuno iskren, nemam pojma. Nisam puno razmišljao o tome tako da i nemam neka očekivanja. Siguran sam da će se nekome dopasti. Da li će se dopasti svima? Mislim da ne. Meni se čini da ljudi na Balkanu vole psihodeličnu muziku, tako da mislim da će moja muzika imati prođu kod nekih. Mislim, ne očekujem da me vole kao Tomu Zdravkovića. Ali ko zna.

BR: Da li bi probao da poguraš izdanje i na zapad?

Samuel J: Voleo bih da što više ljudi čuje moju muziku. Mislim, što da ne.

BR: Da li to znači da planiraš da bukiraš gigove i van regiona?

Samuel J: Apsolutno da. To je zapravo bio jedan od razloga zbog kojih sam se doselio ovde. Mobilnost. Ovde se samo spakuješ, sedneš u auto i ideš na turu. Ne moraš da se cimaš po aerodromima. Iskreno, jedva čekam moj novi pasoš. Nadam se samo da će granice biti otvorene. A kad dan dođe idem sa Superswanom da rokamo.

BR: Šta misliš o alternativnoj muzičkoj sceni kod nas?

Samuel J: Pa kao što rekoh, postoji nekoliko bendova koje volim. Možda će delovati kao da negujem određenu pristrasnost, ali uglavnom volim bendove sa Krave 22. Mislim deluje malo bezveze jer su mi to sve drugari. Ali ono, volim Dogs in Kavala, Klotljudi, Radnik, Tipon… Što se tiče beogradske rokenrol scene, ne znam šta bih mogao reći. Često idem na gigove, ali retko viđam u Beogradu da se ljudi opuste. Rekao bih da im fali malo neustrašivosti na stejdžu. Volim da vidim da ljudi rizikuju i da se više izražavaju. Ne želim da ispadne kao da pljujem po sceni. Iskreno mislim da ovde ima mnogo potencijalno dobrih bendova. Voleo bih da su malo više opasni kada nastupaju. Možeš pevati o nekim lepim stvarima, ali možeš i o nečemu što je skroz loše. Meni je to podjednako divno jer su oba deo ekspresije.

BR: Da li misliš da su autori ovde u komfornoj zoni ili da su malo stidljivi kada nastupaju?

Samuel J: Ne bih rekao stidljivi, ali definitivno u zoni komfora. Primećujem da ljudi ovde vole siguricu u rokenrolu. Mislim, ljudi mogu reći isto i za mene. Rekao bih da postoji potreba za divljanjem i rokenrolom, za više kršenja pravila unutar same forme. Sve u svemu, Beograd svakako ima nekoliko sjajnih bendova.

BR: Da li misliš da su ljudi počeli da razmišljaju drugačije uoči situacije sa kovidom? 

Samuel J: Nisam primetio, mada ja svakako nisam dovoljno informisan. Nisam baš tip koji iskopava nove stvaraoce često. A nije bilo ni gigova tako da nisam ni izlazio puno. Što se tiče bendova o kojima smo malopre govorili, rekao bih da je to samo mali deo doživljaja Beograda. Mislim, u odnosu na celinu. Nedavno sam bio na sutra party i mogu reći da odavno nisam doživeo takav ugođaj! To je bila potpuno futuristična rokenrol energija! Nešto poput industrial techno Ron Eštona! Neverovatno! Bio sam nekoliko puta i na trep gigovima i čini mi se da tu ima dosta dobre mladalačke energije.