Uoči novog fesivala avangardne muzike, Fields, na kojem će i nastupati uz podršku lokalnih muzičara, popričali smo sa legendom minimalizma i pionirom američke no-wave scene sedamdesetih, Rhysom Chathamom, o njegovom muzičkom sazrevanju pod La Monte Youngom, skorašnjem radu, ali i o tome koji mu je omiljeni doom metal album.

Balkanrock: Zdravo, Rhys! Hvala što ste pristali na ovaj intervju. Meni je naročito zadovoljstvo, na nekoiko nivoa – ponajviše zato što sam zbog Vašeg rada počeo da cenim gitaru na novi način.

Rhys Chatham: Hvala Vama na zainteresovanosti!

BR: Dobro je poznato da dolazite iz minimalističke pozadine, da ste studirali kod legendarnog La Monte Younga i da pripadate generaciji koja je išla stopama Terryja Rileyja. Sećate li se rado tog vremena? Koji su bili neki od izazova koji su oblikovali vaš rad u ono što je danas?

Rhys Chatham: Bio sam prvi štimer La Monteovog klavira! Još ranih sedamdesetih pustio mi je traku svojeg dela, The Well Tuned Piano. Bila je to rana verzija da je svirao na uspravnom klaviru koji mu je poklonio svekar. Komad je bio neverovatan, ali rekao sam: „La Monte, mislim da bih mogao bolje da ga naštimujem.“ Nasmejao se, jer je znao šta radim. Pokušavao sam da ga nateram da mi daje besplatne časove komponovanja u zamenu za štimovanje njegovog klavira. I dogodilo se upravo to. Završio sam pevajući u njegovom bendu The Theatre of Eternal Music. Bio sam u bendu neposredno nakon što su otišli John Cale i Tony Conrad. Među moje kolege iz benda spadali su i Jon Hassel i Terry Riley. Iskustvo studiranja s La Monteom i sviranje u njegovom bendu promenilo mi je život.

BR: Da li bilo teško uskladiti akademsko obrazovanje sa zahtevima i eksperimentalizmom no-wave scene? Nisam siguran da li učitavam, ali često se čini kao da je Vaš rad samo eksperimentalni punk, utkan u totalistički kalup. Da li je to sučeljavanje razlika bilo nešto što ste prihvatili od samog početka?

Rhys Chatham: Po obrazovanju, ja sam post-serijalistički kompozitor. Prešao sam na minimalizam nakon što sam čuo koncert Terryja Rileya u Electric Circusu u njujorškom Ist Vilidžu, kasnih 60-ih. Zatim sam radio na Njujorškom Univerzitetu u studiju elektronske muzike Mortona Subotnicka, gde sam upoznao Charlemagnea Palestinea, koji je takođe radio na muzici drone usmerenja. Bile su to rane sedamdesete.

Nisam započeo bavljenje rock muzikom sve dok punk scena nije eksplodirala u Njujorku sredinom sedamdesetih. Svaki kompozitor mora se odvojiti od svojih učitelja, u mom slučaju La Montea. Prijatelj me je odveo na koncert na mesto za koje nikad nisam čuo u East Villageu, zvano CBGBs. Bilo je to u maju 1976., a nastupali su The Ramones. Svidelo mi se što sam čuo! Bože! Njihova je muzika bila mnogo kompleksnija od onoga što sam ja radio… Svirali su tri akorda… Ja sam svirao samo jedan. Ali, osećao sam da imam mnogo toga zajedničkog s tom muzikom i odlučio sam da počnem sa sviranjem električne gitare nakon što sam ih čuo.

Slučajno, je moj prijatelj upravo tada dobio Stratocaster, pa mi je pozajmio svoj Telecaster, i pokazao mi kako svirati bare akorde i osnovnu blues lestvicu. Mislio sam: „Ovo će biti lako! Znam brojati do četiri, brzo ću naučiti kako se to radi!“ Nisam bio u pravu, i bio sam toliko arogantan, koliko su tada klasični muzičari bili prema rocku. Počeo sam da sviram, ali nisam osećao muziku, nisam je baš svirao onako kako bi je svirao rock muzičar – moj je pristup bio previše intelektualan.

Tako sam se pridružio rock bendu, ne kao kompozitor, nego jednostavno kao jedan od muzičara, i trebalo mi je oko godinu dana pre nego što sam stvarno osetio muziku svojim telom. I tek u tom trenutku shvatio sam da mogu napisati delo koje će kombinirati minimalističku muziku koju sam svirao, s rock muzikom koju sam voleo. Naziv ove kompozicije bio je Guitar Trio.

Ideja kompozicije bila je u potpunosti raditi s prizvucima koje je generirala niska E žica na električnoj gitari. Hteo sam i napisati delo na način da mogu da ga sviraju isključivo rock muzičari, u rock kontekstu. Želeo sam da napišem minimalističko delo koje bi funkcionisalo na mestima kao što su CBGBs ili Max’s Kansas City u samom piku njujorškog punk razdoblja. Tada je punk scena bila prilično nasilna. Publika bi limenkama piva gađala grupe koje su svirale, i to ako bi im se SVIDELE! Ako im se ne sviđate, mogli su vas linčovati!

Sve u svemu, nisam želio da budem klasični kompozitor i pišem dela „pod uticajem rocka“, koja će se svirati u klasičnim koncertnim dvoranama. Želio sam da Guitar Trio radi u rock klubovima za rock publiku. Prvi put smo svirali G3 (Guitar Trio) u Max’s Kansas Cityju. Pozvao sam dva svoja prijatelja rokera da sviraju gitaru. Jedan je bio Glenn Branca. Dao sam mu električnu gitaru, naštimovanu na tri niske E žice, i tri D žice naštimovane na E. Bilo je to poput alikvotnog kanona! Toliko mu se svidela da je ubrzo nakon toga osnovao sopstvenu grupu s električnim gitarama. Druga gitaristkinja bila je Nina Canal, iz no-wave grupe UT.

Dok smo svirali komad, rock publika je podivljala: čuli su ga kao novu vrstu noise rocka. Umetnička publika u središtu New Yorka to je čula kao novu vrstu minimalizma. Dakle, ono što će javnost čuti, zavisi od njihove muzičke pozadine.

BR: U tom periodu vi ste bili ti naoštreni, eksperimentalni klinci, sa svim tim novim uzbudljivim idejama. Bilo je neizbežno da će vaša dela uticati na sledeću generaciju – jasno se sećam, da uzmem primer iz rada vašeg prijatelja, prvog stava Brancainog The Peak of the Sacred, za koji sam pomislio da doslovno zvuči kao post-rock nekih deceniju i po pre nego što je to uopšte postalo stvar!

Imajući to na umu, koji je najnoviji novi žanr ili album novog izvođača koji ste otkrili, a za koji mislite da bi mogao imati isti dugotrajan uticaj kao Vaša, i rad Vaših kolega?

Rhys Chatham: Ne mogu da govorim o najnovijem, ali od benda koja je nastao mnogo kasnije, rekao bih da je Dopesmoker od Sleep imao ogroman uticaj, barem na drone rock. Bio sam na koncertu ovde u Parizu kod nekih mojih prijatelja koji su u grupi Sunn O))). Nasmehnuo sam se od uha do uha kad sam ih čuo, jer za mene je to bilo kao da slušam koncert Tonyja Conrada iz ranih sedamdesetih: isti ritmovi, iste visine, ali transponovane za 2000-e. Bili su sjajni.

BR: U više navrata ste izrazili ste svoju sklonost ka drone/doom metalu. Jeste li ikada pokušali da sarađujete s nekim od predstavnika te scene?

Rhys Chatham: Imao sam jedan projekat koji je organizirala izdavačka kuća Table of the Elements, pod nazivom Essentialist, a to je bio drone metal bend. Bili smo s bendom na turneji u 12 gradova po Sjedinjenim Američkim Državama, ali na snimku koji smo napravili postojali su problemi sa zvukom bubnjeva, a kad smo mislili da ga ponovimo, članovi benda su se razišli svojim putem.

BR: A kako stoje stvari sa nekim drugim umetničkim ciljevima koje biste željeli ostvariti u budućnosti? Postoji li neki drugi zvuk ili forma s kojima biste želeli da eksperimentišete?

Rhys Chatham: Trenutno radim na verziji Guitar Tria za 100 električnih gitara, nadam se da će biti gotova do sledeće godine. U međuvremenu, razvio sam novi solo za električnu gitaru u ujednačenoj intonaciji. Na tom komadu, koristim tehniku fingerpikinga, umesto sviranja sa trzalicom. Planiram da idem na turneju sa ovim delom, počevši od septembra.

BR: Vaš najnoviji album, koji se tek pojavio na policama, Tomorrowstartstonight – sniman je u saradnji s Davidom Fenechom. Kako ste se vas dvojica upoznali?

Rhys Chatham: David i ja smo svirali zajedno u Parizu pre deset godina, a onda smo se nekako obojica bili okupirani drugim projektima. Srećom, preslušali smo snimke koje smo tada napravili, i pomislili da su prilično dobri, pa smo odlučili da ponovno počenemo da radimo zajedno. Tomorrowstartstonight je plod tog rada!

BR: Koja ideja stoji iza izdanja, i šta nam možete reći o njegovom nastanku?

Rhys Chatham: David je došao u moj studio u Parizu, i napravili smo brojne snimke. Dogovorili smo se oko forme i na kojim ćemo tonalitetima svirati, i onda jednostavno odgovarali jedan drugom.

BR: Svi smo jako uzbuđeni zbog Vašeg nastupa na Fieldsu, i interesuje nas šta ste isplanirali za ovu priliku. Koliko sam razumeo, ovaj put će to biti izvedba manjih razmera?

Rhys Chatham:  Ovo će biti celokupna verzija G3. S originalnim bendom Glenna Brancae, Nine Canal i mene, s Wharton Tiersom (iz Theoretical Girls) na bubnjevima, odsvirali smo 40-minutnu verziju dela. Za Fields sam povećao broj gitara koje ćemo koristiti na šest električnih gitara, el. bas i bubnjeve. Sviraćemo istu verziju koju smo svirali kad su Glenn, Nina i Wharton bili u bendu. Radujem se radu s lokalnim muzičarima. Već sam bio u kontaktu s njima, i uživaćemo u sviranju ove kompozicije!

Više o Fields festivalu, koji počinje sutra, možete pročitati ovde.