-

Petar Martić: Posle moskovske, beogradska džungla mi prilično prija

Foto: Marie Lourier

Rođen je u Beogradu, odrastao u Moskvi, odmara u Arilju, a šeta po novobeogradskom Bloku 23. Petar Martić peva na ruskom jeziku, a nakon nekoliko različitih projekata, od kojih je verovatno najpoznatiji bio moskovski Pasoš (Пасош), sada ima solo karijeru koju prate EP „23“ i album „Петар„. Svoju muziku predstaviće beogradskoj publici 30. decembra u Kulturnom centru Grad, a sa njim na bini biće i ruski saksofonista Sergej Hramcevič i Nikola Bugarčić iz domaćeg proto tipa na kontrabasu. Mi smo tim povodom sa Petrom popričali o povratku u Beograd, muzičkoj karijeri u Rusiji, ali i obadima. Da, obadima.

Balkanrock: Da počnemo sa tvojom pesmom „Лес“ (Šuma), u njoj pevaš o tišini i kako ne želiš da ti je neko oduzme, pa kako onda preživljavaš beogradsku džunglu?

Petar Martić: Iskreno da kažem, posle moskovske džungle, beogradska džungla mi prilično prija, ovde je ipak dosta mirniji nivo gužve. Ta pesma je inače delom cover jednog ruskog post-hardcore benda iz devedesetih, koji se zove Himera (Химера – „Пётр“), refren je prepevan odatle. Tu pesmu sam uradio kada sam dosta vremena provodio u Arilju, u mirnijim sredinama i nekako mi je to tada bio vajb.

BR: Rođen si u Beogradu, odrastao u Moskvi, pa eto, predstavi se ukratko domaćoj publici.

Petar: Zanimljivo mi je kada ovde pričam sa nekim, pošto niko nije u kontekstu i ništa ne zna. Ukratko, rođen sam u Beogradu, sa devet godina sam se sa porodicom preselio u Moskvu. Moji su arhitekte i završili su u Rusiji kao i mnogi drugi Jugosloveni. To je bilo 2002. godine. Tamo sam završio školu, a zatim sam otišao na faks u Bormut u Engleskoj, jedan mali gradić na obali, na jugu Engleske. Posle faksa, vratio sam se u Moskvu 2014. godine u nadi da ću ostati godinu dana da radim nešto vezano za struku, studirao sam art menadžment, i da ću onda da zapalim negde na master.

Ali paralelno sam snimao dosta raznih stvari i kačio na internet. Kada sam došao u Moskvu, ja skontam da su ljudi čuli muziku, da postoji neko interesovanje i onda napravimo koncert jedan, drugi, treći, četvrti i svaki bude bolji od prethodnog. U jednom momentu shvatim da se nešto događa i da ako zapalim na studije kako sam planirao, neću iskoristiti taj momenat. Ostao sam u Moskvi još osam godina i bavio sam se različitim bendovima i projektima, a verovatno najispraćeniji od tih bendova je bio Pasoš koji je bio neki punk-rock, midwest emo, ta neka priča, s kojim smo i snimili četiri, pet albuma. Onda se taj bend raspao početkom 2021. godine i ja sam počeo da radim ovaj solo projekat.

BR: Znači tvoj život je zaista pesma „Vikipedija“ (Википедия)?

Foto: Marie Lourier

Petar: Jeste, jeste. Bilo je dosta tekstova u kojima je uvek neko nešto pogrešno citirao o meni, bile su neke faktičke greške i ta pesma je bila napisana da se nekako sve zaokruži, ispriča iz prvog lica šta se zaista dešavalo, korak po korak. Tako da to je maksimalna autobiografija.

BR: Kada si došao u Beograd, koliko si dugo već ovde?

Petar: Došao sam u Beograd prošlog januara, dolazim svake godine par puta da vidim porodicu, da vidim društvo. U suštini, meni je Beograd uvek bio neka sredina gde se ja malo isključim iz celog tog moskovskog ritma i konteksta. Ovde budem sam, odmaram se, slušam novu muziku, pišem nešto, to je uvek bio neki moj kreativni prostor. Došao sam opet i onda je počeo rat. Bio sam u fazonu da ostanem malo, da sačekam da vidim šta se događa i onda je počela da dolazi ogromna količina ljudi i eto, i dalje sam tu.

BR: Mnogo Rusa se doselilo u Srbiju, među njima i brojni muzičari. Kako ti izgleda kada na beogradskim ulicama, ili na svirkama vidiš ljude iz Moskve koje poznaješ?

Petar: Prvo mi je bilo jako čudno, jer, kao što sam rekao, ovo mi je bila sredina gde ja dođem, generalno ne znam mnogo ljudi, mene niko ne zna, niko ne čime se ja zapravo bavim i to je bila vrlo osvežavajuće zato što smo u Moskvi uvek bili na nekim snimanjima, koncertima… A sada idem ulicom i srećem ekipu iz raznih gradova u Rusiji, čak ne samo iz Moskve. To mi je prvo bilo surealistično, jer nije samo da ih srećem, oni tu i žive, pričaju po malo srpski. Ali zanimljivo je. Sad imam više društva iz Moskve u Beogradu, nego što ih je ostalo u Moskvi.

BR: Prošao si kroz različite muzičke projekte, radio si i elektroniku, pa si svirao bas i pevao u Pasošu, sada si u repu. Kako su dolazile te promene?

Petar: Generalno sam uvek bio zainteresovan za baš različite vrste muzike, nikad nisam bio vezan za neki žanr. Mogu ujutru da slušam neki funk jazz, preko dana punk, a uveče hip hop ili ambient. Meni se čini da je to prirodna pojava da uvek tražiš nešto novo što će inspirisati tebe, ali i druge. Jedna od mojih glavnih muzičkih inspiracija je bio Damon Albarn, koji je svirao britpop u Bluru, pa je sa Gorillazima radio nešto sasvim drugačije, pa onda The Good, the Bad & the Queen, pa je pisao muziku za operu Doctor Dee i tako dalje… I kad tako stvaraš sebe iz početka, mislim da je i tebi i ljudima zanimljivije i nikome ne dosadi. Osim tog pank benda, osim repa, osim elektronske muzike, čak smo radili i jedan album za koji su inspiracija bili Serge Gainsbourg i Jane Birkin, sedamdesete, šansona, Francuska.

BR: Pasoš je verovatno projekat po kom si najpoznatiji u Rusiji. Reci nam kako je to izgledalo iz tvoje perspektive, pošto mi odavde nismo to mogli da sagledamo na isti način.

Petar: U Rusiji je krenuo neki novi talas otprilike 2014. godine, pojavilo se dosta novih bendova, uglavnom su svirali neki post-punk i shoegaze, većinom je to bila živa muzika. Mi i još jedan bend smo na neki način postali glavna lica tog pokreta. Od 2015. do 2019. godine, to je bio da kažemo zlatni vek tog novog talasa. Dosta smo putovali, mislim da smo imali 11 ili 12 turneja po Rusiji, Ukrajini i istočnoj Evropi.

Prve turneje su bile, što bi se reklo, preko štapa i kanapa, a posle je to već postalo dobro organizovano i obilazili smo po 15, 20, 30 gradova. U manjim mestima su to uglavnom bile manje svirke, a u Moskvi smo u jednom momentu mogli da okupimo 2.000-3.000 ljudi. Bila je to solidna priča, dok se nije raspao se pre nekih godinu i po dana. A i cela ta scena je počela malko da se raspada posle korone. Sad kako je počeo rat, mnogi su se preselili u različite zemlje. Neki bendovi su ostali, našli su se u nekoj novoj realnosti, a neki su jednostavno nestali.

BR: Sa Pasošem je čak trebalo dva puta da sviraš u Beogradu, ali se to nije desilo. Šta se sve tada izdešavalo?

Petar: Dva puta je trebalo da sviramo na Kontaktu i prve godine, mislim da je to bila 2019, nismo mogli da dodjemo zbog smrtnog slučaja u porodici bubnjara i otkazali smo taj koncert. Drugi put je bilo 2020. godine i došli smo u Beograd dosta ranije. Koncepcija je bila da budemo mesec dana u Beogradu, iznajmili smo prostor u Bigzu, tako da smo malo čak i Bigz ispratili pri kraju. Vrlo inspirativna sredina. Cilj je bio da tu pišemo novi album, da izadjemo iz nekog uobičajenog okruženja i da pravimo nešto novo na nekom novom mestu i na kraju odsviramo taj koncert.

Onda je krenula korona, Kontakt je otkazan, ali smo se igrom slučaja upoznali sa Lukom iz Kvake 22 i pozvao nas je da sviramo tamo sa ruskim bendom Inturist (Интурист), koji je naš davni prijatelj i kolega. To je bilo pet dana pred svirku, tako da smo imali taj jedan spontani koncert u Beogradu u Kvaci pred oko 50 ljudi, ali bilo je ekstra. Meni je to bilo baš bitno da odsviramo u Beogradu, drugačije sam to zamišljao, ali eto dogodilo se.

BR: Posle ovoliko pitanja o Rusiji, pretpostavljam da su te tamo sigurno svi gledali kao Srbina, a mi te sad gledamo kao Rusa i želimo da znamo sve o tom delu priče. Koliko ti je to neobično?

Foto: Marie Lourier

Petar: Da, uvek sam neka crna ovca na neki način, to je istina. Tamo je ljudima bilo zanimljivo što sam iz Srbije, a ovde je ljudima zanimljivo što sam došao odande. Možda je to i dobra stvar.

BR: A na kom jeziku razmišljaš kad pišeš pesme? Srpskom, ruskom?

Petar: Pošto sam tri godine živeo i u Engleskoj, dobro pričam i engleski, tako da je još komplikovanije. Provalio sam kako da skontam na kom jeziku mislim, kad na primer zapisujem spisak nekih stvari koje treba da uradim. Jezik kojim počnem da pišem automatski, to je jezik koji mi je u glavi u tom trenutku. Ali nikad nisam pisao pesme na srpskom, a sad, kada sam došao ovamo, mislim da bi bilo dobro da se nešto napravi na srpskom. Iako ga dobro pričam, ruski je nakako jezik na kom sam odrastao, na kome sam oduvek pisao muziku i nekako njime baratam veštije.

BR: Nisi doživeo da pišeš na srpskom, ali si doživeo da imaš srpsku verziju tvog aktuelnog solo projekta, sa kojom si nastupio u Dragstoru u septembru. Kako je do toga došlo?

Petar: Ceo ovaj materijal koji sviramo sa albuma „Петар“ je napravljen skroz solo, ja sam radio i muziku i tekstove, ali kada je došlo do priče o koncertima, zaključio sam da će biti zanimljivije ako tu bude još neka ekipa, a ne samo matrice i glas. Okupio sam jedan sastav u Rusiji, gde su bili truba, saksofon, didžej i perkusije i to je imalo afrički, latinoamerički vajb zbog tih instrumenata, a didžej je dodavao oldschool skreč vajb, ispao je zanimljiv zvuk, vrlo svež.

Kada sam počeo da pripremam prvi koncert u Dragstoru probali smo razne varijante. Na kraju je ispalo da imamo ruskog didžeja (DJ Shinovsky), Bugija na kontrabasu (Nikola Bugarčić, proto tip), Pavla na trubi (Mihailović, Supersi), a bubnjeve je trebalo da svira Boško (Mijušković) iz TTTurista, ali se razboleo pred svirku pa je uleteo Mladja (Mladen Radovanović) iz Moussake. Zanimljivo je što je taj koncert bio totalno drugačiji od ovih koje smo svirali u Rusiji, upravo zbog sastava, drugi instrumenti, drugi vajb i tako druge stvari dodju do izražaja. Na primer, ako je ono imalo da kažem latinoamerički zvuk, ovo je bio više neki jazz-funk.

Sad kada sam bio na turneji (Istanbul, Riga, Talin, Tel Aviv, Novi Sad), pripremili smo ceo materijal samo ja i saksofonista Sergej Hramcevič, koji je svirao sa mnom u ruskoj postavi benda. Dan pred turneju su mu poništili vizu i desilo se da sam sve te koncerte svirao sa različitom ekipom. Hvala Bogu svugde sam imao lufta – dodjem u grad, nadjem nekoga s kim bih mogao da probam neki jam session, jednom odsviramo, uklopimo se i sviramo koncert. Svaki put je bila improvizacija i svaki put je bilo drugačije. Na primer, u Tel Avivu sam svirao koncert sa basistom i klarinetistom. I bilo je top.

Iako cela ta prica sa konstantnim menjanjem zvuka ume da bude izazovna i stresna, vrlo mi je pomogla da shvatim koliko je muzika univerzalna vrsta komunikacije. Sretneš ekipu, ne znate ništa jedni o drugima, ali vam je osnovna dodirna tačka muzika i komunicirate kroz to i to je, po mom mišljenju, za muzičara najpotpunija vrsta komunikacije.

BR: Kada su tvoji tekstovi u pitanju, tu se poprilično razlikuješ od dobrog dela srpskih repera. Ne pevaš o parama, drogi, oružju i kolima… Čini se da inspiraciju baš vučeš iz svakodnevnice?

Petar: Ja se u suštini ne uklapam ni u tu rusku klasičnu rep scenu, iako imam dosta drugara iz tih krugova. Ja pre koristim hip hop kao formu – to jeste repovanje, recitovanje, ali je kontekst drugačiji, širi. To je uvek neka kompleksnija priča nego samo rep, zato što je i moj muzički ukus kompleksniji, a teme su mi baš to – sitne svakodnevne stvari. Mislim da je to nešto za šta ljudi mogu da se vežu lakše.

Ono kad slušaš neku pesmu i neko priča o nekom pivu koje i ti voliš, o nekom mestu na koje i ti ideš, o filmovima, serijama… Ja kad to čujem kod nekog drugog, odmah se na neki način zbližim sa autorom, zato što mi je sve poznato i jasno. U pesmama imam dosta citata iz svakodnevnice, iz pop kulture, iz tuđih stvari i nadam se da i moja muzika može na nekog da ima isti takav efekat.

BR: A jel’ te obadi stvarno toliko nerviraju obadi?

Petar: Da! Pesma „Слепни“, što znači „Obadi“, je bila napisana kad smo blejali kod Sankt Peterburga na nekom jezeru i bukvalno su nas terorisali. A obade dobro znam kao pojavu i iz Arilja, na reci Rzav, kada te napadnu i vratiš se kući sa 30 ujeda po celom telu, tako da je to maksimalna autobiografija takođe. Ima na tom albumu dosta takvih stvari, na primer pesma, „Энтеросгель“, to je jedan preparat za stomak, tipa za mučninu, kad se prepiješ, popiješ Enetrosgel i bude ti bolje. To je jedna od glavnih pesama sa albuma „Петар“, zvuči onako kao agresivni old school rap, a ustvari je pesma o preparatu za stomak.

BR: EP „23“ i istoimena pesma sa njega, to je novobeogradski Blok 23, zar ne?

Petar: Da, da, da. Ona je sa EP-ja koji je dosta ličniji i liričniji. On je izašao posle raspada Pasoša, kada su se mnoge stvari promenile u mom životu. Pesma „23“ je baš o onome što sam pričao, o tom nekom mom doživljaju odlazaka u Srbiju, Beograd i Blok 23. To je mesto na koje dođem i gde se satima šetam, slušam muziku, neke demo snimke, doradjujem tekstove… Dosta vremena provodim sam i to je neka vrsta terapije. Ta pesma je o tom procesu. Zanimljivo je i što mnogi Rusi koji su se sad preselili ovamo često dodju u blok, slikaju i snimaju razne zgrade, kače story sa tom pesmom i taguju me kao: „Evo, došli smo u Blok 23“.

BR: Ti si autor i omota albuma?

Petar: Da, mislim da sam to fotkao 2015. godine.

BR: Za kraj, reci nam koje svirke predstoje i postoje li ikakvi planovi za budućnost?

Petar: Biće 30. decembra novogodišnja svirka u KC Gradu u Beogradu. To je za sada to. Spremamo evropsku turneju za proleće, gde će, ako sve bude u redu biti većih gradova kao što su Milano, Pariz, Berlin… Proteklih par godina su bile jako komplikovane, počevši od kovida, sada sve ovo sa ratom, i vrlo teško nešto planirati zato što se sve uvek dogodi na drugi način. Tako da su planovi na kratak period. Za sada sam u Beogradu i hteo bih da uradim što više za to vreme dok sam ovde. Išao sam na ovu turneju, ona me je nekako aktivizirala, tako da hoću da iskoristim tu neku novu energiju i što više napravim dok sam tu.