Olof Wikstrand (Enforcer): “Nikad ne odustajte i držite se svoje ideje, budite originalni!”

Oni su bili pioniri u vraćanju heavy metal muzike u život kada je ona bila u opasnosti i oni su bend koji se bori za nju neprestano – da, pričamo o švedskim muzičkim ratnicima, Enforceru, koji su u poslednje vreme frekventna tema u metal krugovima. Jedan od ključnih razloga za to je izlazak njihovog predstojećeg albuma, koji će ugledati svetlost dana u martu 2019. godine. Velika baza fanova im je ostala verna sve ovo vreme, ali kako bi im malo bila olakšana nestrpljivost i radoznalost, uradila sam poduži intervju sa pevačem, gitaristom, frontmenom i osnivačem benda, Olofom Wikstrandom. On je podelio neke veoma zanimljive priče kako o ranim danima i samim počecima benda, tako i o sadašnjim, uključujući i neke pikantne detalje vezane za novi album, koji se već nalazi na listi najočekivanijih izdanja u narednoj godini.

Balkanrock: Zdravo, Olofe! Budući na to da je ovo prvi intervju koji radiš za neki muzički portal iz Srbije, prvo bih htela da ti se zahvalim što si izdvojio vreme za to. Za početak mislim da je prikladno da se prošetamo stazom uspomena i oživimo neke priče vezane za sam početak benda. Ako ne grešim, Enforcer je prvobitno bio projekat jednog čoveka, odnosno tvoj projekat? Šta te je inspirisalo da sam započneš tako nešto?

Olof: Sve je bilo mnogo drugačije tada. Sad je već prošlo skoro trinaest godina od toga, a tad sam bio najviše inspirisan NWOBHM-om (novim talasom britanskog heavy metala) i želeo sam da imam nešto, bend koji je mnogo više bio usmeren ka tom stilu nego moji prethodni bendovi. Ti prethodni bendovi su više bili, da kažem, fokusirani na tehnikalije, a ja sam želeo nešto drugačije, što je više fokusirano na same pesme, energiju itd. Vrlo je teško vratiti se na to kako sam mislio o stvarima tada, sve se to mnogo promenilo otkad sam osnovao bend.

BR: Tokom prvih par godina, ti si pevao i svirao gotovo sve instrumente. Kako si se na kraju odlučio da ostaneš samo iza mikrofona i sviraš gitaru?

Olof: To je bilo više vezano za nastupe uživo. Krenuli smo da održavamo svirke i ja sam želeo da uradim ono što je najbolje vezano za njih. U to vreme sam odlučio da je najbolje da se koncentrišem na vokale kad sam već imao članove benda koji su mogli da se posvete instrumentalnom delu.

Balkanrock: Jedna od najzanimljivijih činjenica vezanih za Enforcer je ta da vam je postava gotovo nepromenjena od samog početka (osim gitariste čiju ulogu si ti ponovo preuzeo 2011. godine), a to zaista nije česta stvar sa većinom metal grupa gde se promene člana (ili dva ili čak više) dešavaju stalno iz niza razloga. Kako ste vi uspeli da ostanete zajedno sve ovo vreme? Pretpostavljam da je jako prijateljstvo koje međusobno imate jedan od glavnih činioca?

Olof: Da, mi smo praktično odrasli zajedno. Bubnjar, Jonas, on je moj brat. Mislim da, nekako, kada sazrevate zajedno i kada vidite rezultate vašeg rada, onda je vredno nastaviti to što radiš. Mislim da smo krenuli dovoljno rano da bismo se navikli na to da sviramo u bendu. Da smo krenuli kasnije, onda bismo morali da usklađujemo i „podešavamo“ svoj život da bismo to mogli, ali ovako, odnosno obrnuto, došlo je kao najprirodnija stvar za mene rekao bih, da bih sve ovo radio baš onako kako treba.

BR: Pričajući o članovima, ono što je još interesantno je da je tvoj brat, kako si upravo pomenuo, iza bubnjeva. Nije neuobičajena stvar u rock ‘n’ roll svetu da braća oforme bendove zajedno, ali u ovom slučaju on se pridružio malo kasnije. Kako je došlo do toga?

Olof: Enforcer je bio pozvan da održi neke svirke, ja sam ga pitao da nam se pridruži i od tada je u bendu.

BR: Enforcer su jedni od pionira kada se radi o NWOTHM-u (novi talas tradicionalnog heavy metala). Mnogi žanrovi su imali svoje periode kada su bili na samom vrhu i kada su nekako bivali uklonjeni od strane drugog, novog žanra (npr. glam metal je tokom devedesetih godina „obrisan“ grunge pokretom). Da li si osećao da je tradicionalni heavy metal trebao svoje „oživljavanje“ više nego bilo koja druga muzika u toj tački (sredina 2000-ih)?

Olof: Da, to je uglavnom i razlog zašto sam osnovao bend, zato što bukvalno nije bilo heavy metala, pravog heavy metala, baš nigde. Mislim da smo mi bili prvi bend koji je počeo da svira tradicionalni heavy metal u to vreme.

BR: Kakva je bila reakcija publike na vašim prvim koncertima u to doba, da li su uživali slušajući osveženje tog tipa, potpuno novu grupu koja, zapravo, svira tradicionalni metal?

Olof: Koliko se sećam, mogao sam da vidim veoma dobre reakcije publike (u poređenju sa koncertima koje sam imao sa prethodnim bendovima) jer smo se mi usmerili ka jednostavnim i zaraznim pesmama sa Enforcerom, i uvek si mogao da vidiš publiku kako peva tvoje pesme sa tobom. Čak i u našim demo danima, mnogo više ljudi je dolazilo da vidi nas nego te bendove u kojima sam prvobitno bio, tako da je to bila najveća razlika.

BR: Kada stvaraš muziku, očigledno je da pronalaziš beskrajnu inspiraciju u ’80-ima, ne samo u heavy, već i u thrash i speed metalu. Ipak, kada slušamo Enforcer, uprkos sličnostima sa izvođačima iz te ere (i u muzičkom i u vizuelnom smislu), vi ste ipak uspeli da nađete svoj lični pečat i svoje mesto na veoma gustoj sceni bendova danas. Kada pogledaš na to iz ove perspektive, da li si očekivao takav ishod tvog rada ili si bio prijatno iznenađen?

Olof: Uvek sam imao svoje ciljeve visoko postavljene šta god da sam radio, tako da da, ne mogu baš reći da sam očekivao to, ali sam ciljao ka tome definitivno. Mislim da je tajna u bivanju spremnim da nastaviš dalje da radiš to što radiš toliko dugo u tome da uvek vidiš samog sebe kako sazrevaš i rasteš, i da se sve to vreme što si uložio u bend pretvara u neku vrstu uspeha.

BR: Nakon nekoliko demoa i split izdanja, vaš prvi studijski album, Into The Night, izašao je pre ravno deset godina, 2008., ali se čini da ste svetsku pažnju na sebe privukli vašim sledećim izdanjem koje je nastupilo dve godine kasnije, Diamonds. Sećam se početkom 2010-ih da su brojni metalci počeli da pričaju o „strava novom bendu koji kida“, i tim putem sam i ja saznala za vas. Očigledno, internet je veliki deo promovisanja muzike danas, ali koji je tvoj stav po tom pitanju, uzevši u obzir da toliko slušaš oldschool muziku i da si, verovatno, i više naklonjen tom načinu života?

Olof: Pa, koji je moj stav što se tiče interneta – rekao bih da je to glavni razlog zašto uopšte uspevamo da postojimo na ovakav način. Mi nismo nigde baš veliki bend, znaš, ali internet nam je pomogao da izgradimo veliku bazu fanova širom sveta. To nam je omogućilo da sviramo na skoro svakom kontinentu na svetu, u skoro svakoj zemlji gde može da se svira metal mi smo to uradili. Ne može se tome ništa, prosto tako je sada sa tehnologijom, u sledećih 25 godina će se pojaviti opet nešto novo putem čega ćemo moći da promovišemo muziku.

BR: Enforcer je promenio svoju izdavačku kuću 2013. godine kada ste izbacili treći album, Death By Fire. Tada ste ušli u verovatno najveću i najprestižniju metal izdavačku kuću, Nuclear Blast. Kako ste se odlučili za to i kako ste doživeli tu promenu u bendu, da li je stavila više pritiska na sve vas?

Olof: Ne, rekao bih da nije bilo gotovo nikakve razlike. Oni su nam se obratili već nakon našeg prvog albuma, tako da smo imali to na pameti sve vreme, i bila je prirodna stvar za nas da to uradimo, skoro ništa drugačije nije bilo, sve smo radili na isti način. U bendu mi i inače gotovo sve radimo sami, tako da nije bilo neke razlike u tom smislu.

BR: Turneje širom sveta su jedna od omiljenih aktivnosti gotovo svake grupe, posebno na početku njihove karijere. Kad bi mogao da izabereš par najzanimljivijih i najzabavnijih mesta na kojima ste svirali i gde ste imali sjajnu reakciju fanova, koja bi to mesta bila? Takođe, koja su mesta gde biste voleli da svirate, a još uvek niste?

Olof: Imamo par omiljenih mesta gde uvek volimo da idemo, a to su Atina, Tokio, Meksiko Siti, Santijago u Čileu. Ta mesta su uvek veoma dobra za nas. Ja bih voleo da odem u Rusiju i sviram, pregovarali smo to puno puta, ali još uvek nismo uspeli da ostvarimo.

BR: Slušanje muzike danas je najpopularnije putem iTunesa, Deezera itd., ali ploče i kasete i dalje uspevaju da se održe uprkos monopolu digitalnog sveta. Šta misliš koji je razlog tome i da li ti preferiraš da slušaš muziku na tradicionalni način ili si se navikao na moderne platforme predviđene za to?

Olof: Mislim da je to tako zato što je to deo merchandisea benda i takođe zbog toga što ljudi koji dolaze da vide heavy metal, metal ili rock izvođače generalno, mnogo više paze na svoju kolekciju i dopada im se osećaj imanja nečeg fizičkog. Ja slušam oboje, imam prilično veliku kolekciju ploča, ali slušam muziku i digitalnim putem. Toliko je albuma što volim, remasteri od originala, npr. kasete koje zvuče bolje nego bilo koja ploča itd., to mi se stvarno sviđa. Imam prilično sjajnu muzičku prostoriju i sakupljam ploče, CD-ove itd. kako već rekoh, ali kada zaista nešto želim da preslušam, onda sam u svom studiju. Kada sam kod kuće, najviše slušam ploče.

BR: Nakon više od tri godine od vašeg poslednjeg izdanja, From Beyond iz 2015., čućemo nove stvari na vašem predstojećem albumu, koji izlazi u martu 2019. Šta fanovi mogu sada da očekuju od Enforcera? Koliko dugo ste radili na novom materijalu i koje je tvoje lično mišljenje o njemu, u poređenju sa prethodnim?

Olof: To je veoma dobro pitanje. Prva stvar koju smo uradili kad smo seli i krenuli da diskutujemo o tome kakav želimo da novi album bude, odlučili smo da ne radimo ništa što smo već radili dosad. Shvatili smo, kao prvo, da sve pesme koje smo snimili, a koje su bile malo out of the box i koje su odskakale od aktuelnog koncepta, da su baš te pesme one koje najbolje „rade posao“. Takođe smo uvideli da kada smo snimali sigurne pesme, pesme koje ljudi očekuju od nas, na kraju ispadne da im se baš i ne dopadaju i da ih ne gotive. Tako da, želeli smo da napravimo gomilu pesama koje su sve predstavljale nešto novo što dosad nismo radili. Na ovom albumu smo radili gotovo svaki dan oko dve, dve i po godine, snimanje je trajalo skoro celu jednu godinu, i to je bezboj sati krvi, znoja i suza uloženog u ovo izdanje. Rekao bih da je to naš najkvalitetniji muzički prozvod dosad, sadrži sve, ali ćete definitivno prepoznati Enforcer u njemu, iako tu ima mnogo varijacija i noviteta. Album je nalik na klasičan izdanak metala.

BR: Uglavnom je izdavanje novog albuma propraćeno intenzivnom turnejom u cilju promovisanja novih pesama. Da li su planovi te vrste upravo u toku ili ne žurite sa tim?

Olof: Imamo par stvari uskoro. Mislim da ćemo početi sa sviranjem po festivalima na leto 2019. Trenutno bukiram festivale koliko god mogu, dosad imamo oko osam ugovorenih nastupa i nadam se da ću ih ugovoriti za celo leto. Dostupni smo i priredićemo totalno nove nastupe, nov materijal, sve je novo.

BR: Deluje da si nezaustavljiv kada je u pitanju borba za heavy metal i ništa ne stoji na tvom putu, uprkos svim poteškoćama sa kojima se svaki muzičar susreće u ovoj muzici, posebno danas. Šta je tvoje „gorivo za vatru“ osim, naravno, beskrajne ljubavi prema muzici?

Olof: Mislim da si upravo to sama rekla, baš to. Upravo je tako, ljubav i strast prema muzici rekao bih.

BR: Na kraju, šta bi poručio svim novim klincima koji pokušavaju da se probiju sa svojim bendovima, čega bi trebalo da se drže, a šta da izbegavaju kako bi postigli uspeh, uzevši u obzir tvoje iskustvo?

Olof: To je jako dobro pitanje. Nikad ne odustajte od samog početka i držite se svoje ideje, budite originalni. Juče sam pronašao magazin iz 2010. godine gde su ljudi uradili recenziju našeg sad već klasičnog albuma Diamonds, i mrzeli su ga. Dobili smo tako lošu kritiku, ali pretpostavljam da je to samo dokazalo da smo nešto radili kako treba – tako da, ne slušajte druge ljude, uradite to što želite i uradite to hiljadu posto.

BR: Hvala ti još jednom što si pristao na ovaj intervju i puno sreće sa novim albumom!

Olof: Nema problema, hvala ti puno!

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.