-

Oliver Nektarijević (Kanda Kodža i Nebojša): Ništa nije vredno prodaje duše

Consecration Kanda Kodža i Nebojša KKN Provetravanje Devet Dev9t slike galerija fotografije BeogradSredinom prošlog meseca, najaktivniji gitarski sastav Kanda Kodža i Nebojša objavio je svoj novi studijski album „Beton“ najavljen istoimenim singlom. Muzički, KKN nije menjao izražaj, već je pronašao novu inspiraciju za svež, rastresit rif, čvrst gruv i novu minijaturu. Tematski, lirički osetila se promena raspoloženja, koja klizi iz svetla u mrak, iz života u smrt i obratno. Tim povodom razgovarali smo sa Oliverom Nektarijevićem, pevačem benda i čovekom zaslužnom za broje stihove koji odzvanjaju betonskom džunglom Beograda, Srbije, regiona.

Balkanrock: Posle nešto ekstrovertnijeg albuma „Uskoro“, početkom oktobra osvanulo je dosta introvertnije izdanje „Beton“. Šta bi po Vama bile glavne razlike između ova dva izdanja, a šta njihove sličnosti?

Oliver Nektarijević: Zanimljivo… Do sad nisam, i mislim da nikada ne bih doživeo „Beton“ kao introvertnije izdanje. Ali prihvatam takvu primedbu. Zapravo, onog trenutka kada podeliš svoj rad sa drugima, počinješ da saznaješ nešto o njemu. Do tog trenutka se sve odvija isključivo u tvojim okvirima, a to je dosta ograničeno i sve vreme si svestan da nemaš kompletnu predstavu o tome kako sve to zaista zvuči. Iz moje perspektive, razlike se uglavnom svode na okolnosti u kojima su ti albumi nastajali, „Uskoro“ je nastao u mnogo lakšem periodu života. Tu su i tehničke razlike, na „Betonu“ je napravljen iskorak kada govorimo o kvalitetu zvuka, na primer.

BR: Koliko se uplićete u instumentalnu stranu muzike KKN-a? Imate li uvidu u to odakle Janku i Nenadu, a onda i Vladanu i Bošku inspiracije za novu foru, minijaturu…

Oliver: Muziku uglavnom radimo zajedno, tako da interakcija uvek postoji. To je neminovno. Nedostatak komunikacije bi ukazivao na početak neke bolesti u odnosima. To nikako ne želimo.

BR: Vaše otpevano „Jao“ je prva reč koju čujemo u naslovnoj numeri novog albuma. Slušajući dalje Vaše reči, stiče se utisak da krik „Jao“ najavljuje malo zahtevnije, mračnije motive, motive koje svako nosi sa sobom, a nerado se njima bavi…

Oliver: Ima i toga, ali baš na tom mestu već počinjem da otkidam na uvodni deo pesme. To „Jao“ pre dolazi od onog  „Jao, što je dobro“ . Tu se stvarno topim. Pa se trgnem.

KKN Kanda Kodža i Nebojša bitef art caffe Summer Stage Beograd Oliver Nektarijević

BR: Kakav je Vaš stav od prolaznosti, plaši li Vas pronalznost? Ukoliko termin „prolaznost“ iskoristimo kao eufemizam za smrt.

Oliver: Kakav je moj stav prema smrti? Pa kako kad. Uglavnom ne znam. Nijedno objašnjenje nije dovoljno. Teza da je smrt sastavni deo života mi zvuči u redu, ali kao totalno otaljavanje, mada donekle opravdano. Teško je baviti se nekom neminovnošću koja je potpuna nepoznanica za čovečanstvo kao subjekat. Živi mogu da govore o smrti samo kao posmatrači. A ne znam koliko ono što oni vide ima veze sa onim što se dešava mrtvima iz perspektive mrtvih.

Živi samo mogu da ostanu devastirani jer im je smrt odnela nekoga. Strah od smrti je iskonski. Ljudi mogu svašta da veruju, ali da znaju mogu samo kad im se desi. Ja imam tremu od koncerata i mnogih stvari u životu koje su neizvesne, a posebno ako su važne ili ih tako doživljavam, pa mislim da imam tremu i od smrti.

BR: Svaka pesma na albumu dopunjuje i odgovara onoj prethodnoj. Recimo „Atonius Block“ otkriva taj mrak, kraj, smrt, te motive konačnosti, a nakon toga „Ostajem živ“ unosi malo svetla, života i lepote. Sve ovo dovodi do toga da se stekne utisak da sve pesme grade jednu priču. Koja je to priča koju ste hteli da nam ispričate ovim albumom?

Oliver: Pa nije tu bilo neke namere, zaista, priča se ispričala sama. Ja mogu samo, kao svi matori ljudi, da kažem nešto kao – živi dok si živ, probaj da uživaš u životu, iskoristi ga maksimalno, ceni svoj i tuđ život, trudi se da budeš dobar, pravedan.

BR: Koliko je vremenska ograničenost postojanja snažan doprinos konstantnoj aktivnosti benda, ili postoje faktori koji vas još jače guraju od toga?

Oliver: Mislim da vremenska ograničenost postojanja uopšte nije faktor naše aktivnosti, ali bi, baš naprotiv, činjenica da život traje, mogao da bude nekakav faktor, da od nečega mora da se živi, da mora da se radi, a kad već mora, neka to bude ono što volimo, ono što smo radili i kada nismo morali da radimo.

BR: Koliko Vam je stalo da preživite u smrti i zašto?

Oliver: Kao mlad sam potpuno nespreman pročitao knjigu „Duša posle smrti“ Serafima Rouza. To je ostavilo neke posledice i traume. Ne mogu potpuno decidno da objasnim odakle mi taj stih i šta tačno njim hoću da kažem, ali mislim da ima veze sa, prozaično rečeno, isticanjem važnosti držanja do duše, verovanja da ništa nije vredno njene prodaje ili prelaska na mračnu stranu.

Kanda Kodža i Nebojša Arsenal Fest Kragujevac Knežev Arsenal fotografije galerija slike reportaža Oliver Nektarijević

BR: Nije li prerano da sastav Kanda Kodža i Nebojša razmišlja o kraju?

Oliver: Ne znam. Oduvek imam sklonost da mnogo razmišljam o svemu i svačemu. A mislim da sastav zasad još uvek razmišlja samo o muzici i svemu što je prati.

BR: Jedan ste od koncertno najaktivnijih bendova u regionu. Kakvi su planovi za koncerte do kraja godine, a i naredne 2023? Kako izgleda savršena promocija novog albuma?

Oliver: Do kraja godine imamo dobar raspored u smislu tempa. Biće događaja na nedelju, do dve dana. Mislim da neće biti preteranih napora, a radiće se. Nadam se da će to da se nastavi i u 2023. godini. Tako nešto bih možda mogao da okarakterišem kao najbliže savršenom u ovom poslu, što se tiče svirki, naravno. Pošto ne postoji ništa što može da se uporedi sa kreativnim procesom, pod uslovom da se u njemu sve odvija kako treba.