Sviramo razne koncerte u raznim prostorima iz prostog razloga što baš i nismo u mogućnosti da biramo gde ćemo svirati u Srbiji. Nisam još načisto kako će tačno izgledati koncert u Domu omladine, po pitanju publike koja će sedeti, jer mi je to tek drugi ili treći put u životu da sviram takav koncert, a u Beogradu nisam još imao slično iskustvo, kaže Nikola Vranjković o velikom prednovogodišnjem koncertu koji će održati sa svojim bendom 28. decembra, u već pomenutom beogradskom Domu omladine.

Reč je o već tradiocionalnom nastupu, koji se ove godine održava deseti put, a na kojem će ovaj gitarista, pesnik, producent i inžinjer zvuka nastupiti sa svojim bendom.

„Što se tiče mog sedenja na bini, s obzirom na to da sada i sviram i pevam, ovako mi je lakše da se koncentrišem. Meni je najvažnije da sviram u sali u kojoj volim da sviram, a ovu poznajem iz svih pozicija“, ističe Vranjković.

BR: Šta možemo da očekujemo na koncertu u Beogradu, tzv. prednovogodišnjem? Hoće li možda s tobom nastupiti i saradnici iz drugih bendova i ostali koji su učestvovali u stvaranju „Bremeplova“?

Vranjković: Osim muzičara sa kojima sviram evo već godinu i po dana, na koncertu će se pojaviti i nekoliko gostiju, kao što je Miki Ristić iz Darkwood Duba, Dejan Lalić iz Orthodox Celtsa, kao i Velibor Nikolić iz Briganda i Nemanja Popović. Sviraćemo tri pesme sa mog prvog solo albuma, tri sa poslednjeg i dvadesetak Block Out standarda. Na spisak onih pesama koje su do sada retko izvođene dodali smo i pesmu „Bedem“, koja zaista moćno zvuči uživo sa četiri gitare.

BR: Relativno nedavno je izašao i spot za pesmu „Plovni put“, u kojoj na bas gitari gostuje Miki Ristić. Možeš li nam otkriti nešto više o stvaranju spota, inspiraciji, povezanosti spota sa tekstom…

Vranjković: Spot je radio mladi režiser Marko Grba Singh, čovek kojeg dugo znam iz prvih redova u publici sa Block Out koncerata. Mi smo pre nekoliko godina zajedno glumili u jednom studentskom filmu i još tada smo se dogovorili da on režira spot za neku moju pesmu, kada za tako nešto budu postojale mogućnosti. Sniman je u njegovom kraju, na Banjici na Pančevačkom mostu i na jednoj lokaciji na Dunavu, blizu ušća Tamiša u Dunav – mi je zovemo „groblje brodova“, gde ja često provodim vreme. Ne znam tačno da govorim o povezanosti spota i pesme, ali sam tokom snimanja spota za pesmu „Beograd spava“ sa Milanom Kilibardom, a i sada sa Markom za „Plovni put“ naučio dosta o prenosu emocija sa pesme na sliku. A, tekst za „Plovni put“ je, po mišljenju publike, jedan od najboljih koje sam ikada napisao.

BR: Kada smo več kod spotova, i iza onog za pesmu „Nagradu za strah“ stoji jedna zanimljiva i lepa priča. Kako je spot napravljen i ima li veze sa stihom „Kud god da krenem ideš sa mnom“, s obzirom na to da u spotu gledamo razne staze?

Vranjković: To su snimci Aleksandra Veljkovića, čoveka sa kojim sam ovog leta išao u predivnu avanturu po istočnoj Srbiji, i na žalost nisam imao vremena da idem sa njim na Karpate. To su samo neki kadrovi i snimci puteva kojim je možda u poslednjih nekoliko godina jedino njegov džip prošao. Nekoliko puta sam zaista mislio da dalje jednostavno nije moguće da se prođe, ali uz veliko iskustvo, jako vitlo i motornu testeru, sve prepreke se prevaziđu. Saleta takođe dugo znam kao velikog fana moje muzike i tekstova. Ono što me najviše ispunjava u ovom trenutku je baš ta interakcija sa ljudima koji su već dugo oko mene i znaju kako razmišljam.

BR: Pored dosadašnjeg kreativnog stvaralaštva, rekao si da bi voleo da pišeš muziku za film, pa čak i za fotografiju. U kom smeru se ta želja sada kreće?

Vranjković: Muziku za tu fotografiju sam završio, ali o tome nekom drugom prilikom. Trenutno snimam album od dvadesetak pesama i nemam vremena za druge stvari. Uz malo sreće, mogao bi biti i najbolji do sada. Za deset godina se skupilo poprilično dobrih pesama.

BR: Od video radova, tu je i film „Trenje“, dvadesetominutni dokumentarac o tebi. Kako se pojavila ideja o njegovoj realizaciji?

Vranjković: To je diplomski film Anike Tesle. Snimao ga je Norvežanin Kristofer Klem Bergersen. Ista ekipa radi spot za pesmu „Sve što mogu reći“, koja će se konačno naći na sledećem albumu. Sniman je pre par godina, na nekoliko Block Out koncerata, i na nekoliko lokacija na Dunavu gde su nastajale neke moje pesme, kao što su „Majdan“ , „1228“ i tako dalje. Meni je važan i zbog toga što je to jedini video zapis koji postoji sa mojim pokojnim ćaletom u Krčedinu.

BR: Jednom prilikom si opisao da si kao klinac upao na koncert Ekatarine Velike i kako i dalje osećaš taj snažni utisak. Šta misliš, kakvu poruku i sliku ti šalješ nekom današnjem klincu?

Vranjković: Ja se sa puno mladih ljudi dopisujem. Pričamo o poeziji, muzici, filmovima. Otprilike mi je jasno kakvu poruku i sliku ja njima šaljem svojim radom, ali mi je veoma važna i energija i podrška koju od njih dobijam. To je jako lep osećaj. Danas sviram u bendu sa čovekom koji je producirao deo prvog Block Out albuma i naučio me nekim osnovama kada su muzika i snimanje u pitanju, i u isto vreme sa muzičarima, kojima sam davno snimao prve snimke za njihove tadašnje grupe i pokazivao im kako se sviraju neki instrumenti u studiju. Zvuk na koncertu radi čovek koji mi je dugo bio asistent i snimatelj, a danas je jedan od omiljenih ton majstora i producenata muzičarima sa naše scene. Isto je i sa scenografijom i svetlom. Sve su to drugari sa kojima jako dugo radim i svi skupa ćemo se potruditi da koncert 28. decembra bude zaista za pamćenje ljudima koji te večeri dođu u Dom omladine.

BR: Ljudi stavljaju akcenat na priču o muzici koju slušaš, i na bendove čiji ton dizajniraš. Sada bismo da čujemo od tebe, najpre kao pesnika, koji pisci i knjige su najbitniji u tvom životu?

Vranjković: To je često pitanje i uvek je sličan odgovor. Od pesnika volim Branka Miljkovića, Vita Nikolića, Vladislava Petkovića Disa, Arsenija Tarkovskog. Volim i Džonija Štulića, Slobodana Tišmu, Viktora Tsoja, Aleksandra Stojkovića. A, knjige kojih se uvek prvih setim su „Majstor i Margarita“ Bulgakova, i „Tajanstveni stranac“ Mark Tvena. I naravno, knjiga Srđana Đurića „Helikopter mog ćaleta“, koju držim pored kreveta i koja me svaku noć podseća na Srđana, na neko davno vreme i divne priče, na ljude sa Voždovca kojih više nema.

BR: Pesmu „Dve hiljade i kusur godina“ obično ni ne uspeš da otpevaš od publike. Zašto je baš ta pesma našla najbolji put do emocija fanova i koliko njena verska osnova ima veze s tim?

Vranjković: Tu pesmu takođe tek sada završavam u studiju. Ona živi već šest-sedam godina kao, možda, i najbolja pesma Block Outa, po mišljenju većine publike, a svirana je jedino na koncertima i nema studijski snimak. Ne znam šta je pravi razlog. Pesma je zaista jedna od najboljih koje sam napisao i uvek sam se trudio da je što iskrenije otpevam, kad god sam to uopšte od publike i uspevao. Slična stvar se u poslednjih deset godina dešavala i sa pesmom „Težak slučaj pakla“. To su trenuci zbog kojih vredi živeti.

BR: U pesmi „Nagrada za strah“ postoji stih „I dan je više nego običan“. U pesmi „Gusari“ – „Podigni čašu, zažmuri. Ovo je samo prvi običan dan“. Kakavi su to obični dani o kojima pišeš i kako izgledaju u tvom životu?

Vranjković: To su dani kada u okolini ili ne postoji, ili je sasvim sigurno ugašen televizor. To je u stvari najvažnije. Dani provedeni sa dragim ljudima, što se mene tiče, obično na nekoj planini ili na Dunavu, Savi, Tisi. Ljudi koji nam kreiraju živote se trude da takvih dana bude što manje, i zato je važno da toga budemo svesni i koristimo ih na pravi način, kada god smo u prilici… Jer, dragi ljudi odlaze. Sa nekoliko njih sam ove godine proveo predivne dane i sate, ne znajući da su to i naša poslednja viđanja. I još nisam naučio da se nosim sa tim, a trudim se iz sve snage.

BR: Za kraj bismo te zamolili da nas i naše čitaoce obraduješ malim otkrivanjem planova. Recimo, šta ćemo moći da čujemo ili pročitamo u narednoj godini?

Vranjković: Za neko vreme će se pojaviti pesma koju sam snimio sa crnogorskim Autogenim treningom. To je odličan bend i pesma je vrlo zanimljiva. Pojaviće se još nekoliko singlova koji će najaviti album. Što se tiče muzike i pisanja, nemam razlog i ne smem nikuda da žurim. Pisaću, sviraću i snimaću jako sporo, kao i do sada.