Niški alternativni bend Danilov Doživljaj Beča zakazao je svoj povratnički koncert za 22.jun u dvorištu Univerziteta poznatijem kao Banovina. Samom koncertu prethodila je i nova pesma pa smo iskoristili priliku da, skriveni od ove sparine i braneći se od iste pivom,  propitamo frontmena Nikolu Ristića o ovim iznenadnim lepim vestima ali i o prošlosti i budućnosti samog benda.

Balkanrock: Jutub kaže da je između prethodnog singla „Pada mrak“ i ovog najnovijeg „Mesec je ljut“ prošlo 5 godina. Gde su otišle te godine? Šta se dešavalo sa bendom? Verujem da su mnogi, kao i ja, mislili da je to gotovo.

Nikola: Isto što i pet godina pre toga, i pet godina pre toga. Mi u suštini samo na Jutubu i postojimo, i na tim, kako se kaže, društvenim mrežama. Dakle samo virtuelno postojimo. Nismo koncertno aktivni tačno jedanaest godina. Ali smo svi pojedinačno u muzici vrlo aktivni.

BR: Ti sviraš i sa Procesom?

Nikola: Da, ja sviram i sa Procesom. Radim i kao dizajner zvuka. Ostali članovi su takođe aktivni. Bubnjar svira sa Eyotom. Basista i gitarista sviraju sa više bendova, da ne nabrajam sad sve pojedinačno. I plus još dosta ljudi koji nam se pridružuju uvek kada je koncert, tako da nas na bini bude desetak pa i više.

BR: Šta se desilo pa ste rešili da se koncertno ponovo aktivirate? Kome je to palo na pamet?

Nikola: Jao ne znam. Ne bih mnogo da pričam o tome. Nama to ustvari pada na pamet već godinama ali se uvek umeša neka mračna sila i pomrsi konce. Zato ja i dalje šapatom pričam o tome da se ne bi opet nešto izjalovilo. Odavno postoji ta ideja. Postoji i veliki pritisak publike. Ali jednostavno zbog celokupne situacije koja prati muzičku scenu sve je teže da se organizuje jedna takva neprofitna priča kao što je koncert. Naročito koncert, a ne svirka. A ovo je možda i prvi koncert koji radimo u sopstvenoj organizaciji.

BR: OK, niste bili koncetno aktivni ali ste ipak redovno izbacivali singlove koji su uvek bili propraćeni jako kvalitetno urađenim spotovima. Zašto i sada niste izbacili spot već samo pesmu?

Nikola: To je sad mnogo duga i kompleksna priča baš zato jer nismo hteli da izbacimo bilo kakav spot. Na poslednjoj pesmi „Mesec je ljut“ nam gostuje Nenad Vasilić…

BR: To je bilo sledeće pitanje.

Nikola: Eto preteko sam te (smeh). Da, svetski poznati kontrabasista, Nišlija inače… Tako da on je pod jedan. Pod dva tu je dečiji hor „Vilenjaci“ kojih ima dvadesetsedmoro i svih dvadeset sedam glasova je u pesmi. Pa onda Marija Vasić koja je naš stalni saradnik na vokalima. I onda je trebalo da sve to ispoštujemo, da se svi pojave u spotu. Za to je bilo potrebno da nađemo veliki prostor, velika je i odgovornost sa dvadeset sedmoro dece. Plus su tu i roditelji…

BR: I animatori kao u rođendaonici.

Nikola: Da. Sladoledi, sokići i tako to. Nije to problem u finansijskom smislu, nego znaš… To je trebalo da radimo u Narodnom pozorištu gde ništa ne sme da se ošteti. I na kraju hoćemo-nećemo i tako se to razvuklo, a zakazali smo koncert. I onda je bilo hajde da izbacimo tu pesmu kao nekakvu najavu. Ali , ponavljam, prvenstveno zbog toga jer nismo hteli bilo kakav spot. Možda ga i snimimo na kraju…

BR: A kada je snimljena pesma? Je li to nešto od ranije ili je sveža?

Nikola: Snimljena je prošle godine. A nekom će verovatno biti zanimljivo i to što je snimljena potpuno analogno na trakama. To više niko ne radi iz mnogo razloga. I sad, čuje se na samom snimku taj šum kakav može da se čuje i na snimcima, ne znam ni ja, recimo Pink Floyda ili Deep Purplea iz šezdesetih ili sedamdesetih godina. To je mnogo skupa tehnologija. Snimano je u studiju „86“ u Nišu kod našeg starog prijatelja Bratislava Stamenkovića. Jedan od najboljih studija u Srbiji ali se ističe upravo po toj analognoj tehnologiji. Ja verujem i da dobar deo današnje publike i ovih klinaca muzičara uopšte ne zna šta je to.

BR: Znači postoji neko ko još uvek hoće da se je**va sa tim?

Nikola: To je bukvalno je**vanje! I slobodno to ostavi tako (smeh)! Entuzijazam prosto…

BR: Dobro! Novi singl je tu a i ovih nekoliko prethodnih vise tako na Jutubu, nezokruženi u album. Šta će biti s njima? Da li ste se kao i mnogi bendovi odlučili za varijantu „singl-po singl“ ili planirate neko izdanje? Sada su ponovo popularni vinili…

Nikola: Pa dobro, to je sad malo hipsteraj. Znaš, džabe vinili ako niko nema gramofon. Dobro, realno i imaju ljudi, ali jako mali procenat. Možda i hoćemo. Čak imamo i razne ponude za to od ozbiljnih izdavačkih kuća. Mi smo izdali taj jedan album („Ako sutra bude kao juče“) 2004. godine. U međuvremenu se, kao što si malopre ti reko, ta moda promenila. To sad kao nije nešto nužno da se ima nego ljudi jure singlove, preglede, lajkove i ostale gluposti. Pa da li je to plaćeno ili bustovano. .. Ali ono što je velika retkost kod nas je da neko izda za ozbiljnu izdavačku kuću.

BR: A šta je uopšte „ozbiljna izdavačka kuća“?

Nikola: To je dobro pitanje. Nema ih ni mnogo u našoj zemlji i retko ko može da se pohvali da je dobio neke ozbiljne uslove. Znaš ono: dobili smo spotove, dobili smo snimanje, dobili smo turneju itd. Ustvari postoji RTS, postoji Metropolis…

BR: Ali RTS uglavnom ide na sigurno. Objavljuju Partibrejkerse, Orgazam, Disciplinu i neke harmonikaše za koje niko nije čuo.

Nikola: Koje niko nije čuo dok nisu izdali za RTS a onda su svi čuli za njih, što u suštini i jeste ideal da se izda za takvu izdavačku kuću. To što ćemo mi da snimimo spot u svom gradu, da ga promovišemo na lokalnim medijima, da link ide preko Mesindžera od jednog do drugog, to nema neki dobačaj. To ne ode dalje od neke tu lokalne priče. A kada iza tebe stane prava izdavačka kuća to ode malo dalje, ili mnogo dalje. I nama je sad to negde ideja. Ako ćemo da tih sedam-osam pesama koje smo u međuvremenu snimili sklapamo u neku celinu onda neka to bude na pravi način, a ne da prosto diskografski pojačamo katalog. Šta me briga da li imam album ili nemam ako je on tog nekog lokalnog dometa.

BR: Doduše poprilično sam bio iznenađen kada sam od nekih bendova, koji su potpisali za navodno ozbiljnije izdavače, čuo da ipak ništa nije toliko sjajno koliko su očekivali. Da oni prosto pokrivaju samo deo troškova a da ti ipak moraš sam sve da vučeš.

Nikola: Uglavnom je tako. Ti izdaš album, dobiješ nekoliko primeraka i to podeliš drugarima. I to je sve. E sad, važan deo cele priče je Sokoj. Zaštita autorskih prava i ozvaničavanje cele stvari. Dok sve ne prođe kroz to, praktično i ne postoji. U današnje vreme kućni studiji su masovni. Ti to snimiš kući, odeš u neku fotokopirnicu i oni ti odštampaju diskove i omote i to je sad, kao, album. Takav album nikad nije bilo lakše izdati ali nikad nije imao manju težinu. A kad to prođe neku, da tako kažem, cenzuru Sokoja i nekih izdavačkih kuća – e to je album! I to se ne deli između autora i izdavača na po 25 komada, nego to prati i reklama. To prati ozbiljna menadžerija, promocija i koncerti. Jer bendovi postoje da bi svirali a ne da bi se međusobno lajkovali na Fejsbuku u šta se današnje postojanje scene pretvorilo. Ja ne kažem da je to bezvredno, daleko od toga. Mnogi bendovi upravo na internetu i postoje a svoju pravu realizaciju imaju na koncertima. Bez izdavača i bez medijskih kuća. Ali to je retkost i to slabo ima veze sa rokenrolom. To je neki hip-hop i neke zajebancije, znate na šta mislim.A ono pravo ipak zahteva ovo o čemu pričamo. I nije to nemoguće! Tu je ustvari veliki problem ta postojanost i trajanje bendova. Naročito ovde u Nišu. Ja evo znam prethodnih deset godina dvadeset bendova sa istim članovima, samo različita imena.

BR: I kombinacije.

Nikola: Da, samo se promešaju. Snime jednu pesmu, objave na Jutub, a onda kupe nove gitare i nove majice i zovu se drugačije. Kao „ej ne ide nam s ovim, ajd’ sad će se zovemo malo drugačije, pa će budemo nešto drugo, pa će to valjda da prođe“.  Pa ne prođe ni to, pa ne prođe ništa. Rokenrol, kao i sve u životu, podrazumeva jedan ogroman rad, ogromno znojenje. Zatim vraćanje i ponavljanje, što je vrlo dosadno ali ne može bez toga. I toga je svestan vrlo mali broj klinaca ali i ovih matorijih u našem gradu.

BR: Da se vratimo na taj vaš prvi album. Nedavno sam imao situaciju da me je gospodin Duško Antonić koji piše knjigu o srpskoj muzici od devedesetih na ovamo pitao da li bih mogao negde da nađem primerak vašeg prvog albuma kojim je bio oduševljen i koji je hteo u fizičkom obliku. Nisam bio lenj pa sam obišao lokalne CD-shopove, pa onda i Limundo i Kupindo ali ništa. Očigledno je da i dalje postoji interesovanje, pa me interesuje da li ste možda planirali neko reizdanje? Taman evo 15 godina od objavljivanja.

Nikola: Ej, pa možda ćemo sad na koncertu da stavimo nekoliko komada na prodaju ili da poklonimo. Samo nemamo pripremu za štampu da bi to izgledalo isto kao tad. Trebalo bi to da se skenira ili šta već. A nemamo ni vremena da pravimo novi dizajn jer smo i to, u to vreme, jako ozbiljno radili. Duško je kontaktirao i sa mnom, i hteo sam da mu pošaljem svoj primerak kad ono neće da ga čita nijedan CD-ROM. Staro je to, i ko zna gde je rezano. Čak smo tada imali jako dobru prodaju za niške standarde. Tipa 700 diskova smo prodali. Proces je, na primer,  prodao 8 komada tog svog prvog albuma. Mnogo čudno bilo to sve, ne znam ni ja. U to vreme kada smo počinjali i kada smo najviše svirali imali smo veliku naklonost publike, institucija i novinara. Sve je išlo mnogo dobro ali…

BR: Bili ste i u tadšnjoj Garaži na RTS-u. Tu sam vas prvi put i video.

Nikola: Da. Čak dva puta: 2003. i 2004. godine. Što je bila retkost generalno.

BR: Taj vaš kultni status u Nišu je dobro poznat. Ali šta je sa ostatkom Srbije? Koliko vas slušaju van matičnog grada? Da li vam se javljaju ljudi i zovu u fazonu dođite „tu i tu“?

Nikola: Šalju nam, da. Samo sumnjam da mnogo dobro znaju ko smo. Međutim u prethodnih desetak godina se pojavio taj novi trend koji čini tu scenu održivom i daje šansu da negde sviraš a to su festivali. Sada svaki grad ima neki festival i na tim festivalima je sve moguće. U manjim gradovima sviraju veliki bendovi, i to svetski bendovi. Evo u Pančevu sad svira Dog Eat Dog i ko sve ne, što je bilo do pre deset godina nezamislivo. Kako može u Pančevu da svira Dog Eat Dog a da nije u Beogradu!? Jedino u tom smislu je svašta moguće i svašta može da prođe. Inače ovako da ti odeš… Autorski bendovi idu u nepoznato. Odeš recimo u Pirot u neki klub. Staviš karte na prodaju i kolko ti ljudi dođe toliko sreće. Dođe dvadeset stilski različitih ljudi i ništa im nije jasno. E, a kad su festivali u pitanju…

BR: A da li ti misliš da ste vi festivalski bend?

Nikola: Ne…ne. Pazi, kada kažeš „festivalski“ tačno znam na šta misliš. Međutim to omasovljenje festivala je promenilo i same festivale. Sad tu mogu da sviraju i džez bendovi, ništa čudno. Dođu ljudi i slušaju i SARS i Eyot, nažalost na istoj bini. Tako da svoj bend ni malo ne doživljavam tako. Mi smo nekako previše melanholični da bismo bili za otvorene bine i travnjake. Ali ako je to jedini način da sviramo, sviraćemo i to jebiga. Sad se kao vraćamo (smeh). Zovu nas neki već.

BR: Znači vraćate se 22. Juna u Banovini. Niste svirali, kao što sam kažeš, jedanaest godina. Banovina možda jeste…

Nikola: Veliki zalogaj.

BR: OK, veliki zalogaj da. Ali ako ne Banovina šta onda?

Nikola: To je super pitanje. Sad ulazimo u onu priču da bi grad malo trebalo malo da se pozabavi time. Postoji fantastični prostor u Banker klubu. Grad ima fantastičan prostor koji ne radi nekih sedamnaest godina otprilike. A pokojni Kosta (Novembar) i mnogi drugi beogradski muzičari su taj klub svrstavali u top 3 najbolja kluba u staroj Jugoslaviji. Danas jednostavno nema sluha kod tih nekih gradskih institucija da to postane prostor koji bi služio svojoj svrsi. Nije to prostor za, glupo je što to kažem, za kulturno umetnička društva i salsa večeri i pozorišta u pokušaju. Klub Pravnog takođe više ne radi. To je neka politika u pitanju. Ne kažem da u Nišu postoje bendovi koji bi mogli da napune Pravni, tu staje šesto ljudi, i to sem Eyota niko ne može da sanja, ali bi se sami bendovi verovatno malo više potrudili. Više bi se cimali oko marketinga, radili bi više pa bi na kraju možda i bilo šesto ljudi.  Ti na raspolaganju sada imaš Feedback, koji opet ne mogu da napune.

BR: A leti nije ni aktivan.

Nikola: I to. Tako da ja ne znam gde niški autorski bendovi mogu da sviraju leti ako to nije Nisomnia ili Čupin memorijal. A pitanje je i ta Nisomnia koliko ima sluha za te mlade autorske bendove. I to je taj začarani krug koji žvaće i pljuje tu rokenrol scenu u Nišu. Ni grad, ni držav, a ni institucije kulture ne rade na tome da se popularizuje ta muzika, upravo suprotno. Rade na tome da se reklamiraju piva i prave festivali. Efekte svega toga vidimo svaki dan.

BR: U samoj najavi koncerta stoji da ćete imati brojne goste. Da li smeš da otkriješ bar neke od njih?

Nikola: Pa ne, gosti su taj prošireni sastav benda i još par ljudi koji su nam pomogli na tim prethodnim singlovima u snimanju. Nismo mogli sve da okupimo. Prvenstveno jedan od članova naše „najprvije“ postave Milan Vukosavljević ne živi više ovde i nismo uspeli da stvorimo situaciju da može da odsvira koncert a to nam je bilo najvažnije. Al’ jebiga, nas četvorica smo tu, i još par ljudi koji će da se popnu na binu ali ne bih sad o tome.

BR: Pošto je ipak u pitanju velika stvar, da li je možda u planu da sve to bude snimljeno?

Nikola: Da da, snimiće se. Samo neće to sad da bude neka svetska produkcija. Audio da, a video još ne znam šta ćemo tačno i kako ćemo. Ali nećemo to da objavljujemo ako na to misliš. Jutjub jedino…

BR: Pogodilo se da je tog dana i zadnje veče Arsenal festa. Prošle godine sam pola Niša sreo tamo pa je li vam je cimanje malo zbog toga?

Nikola: Kamo sreće (smeh)! Kamo sreće da se Arsenal odrazi na posećenost našeg koncerta, to bih mnogo voleo. Ali drago mi je što je taj festival uhvatio ozbiljan zamah. A ako će to da utiče na naš koncert onda neka, za to mi nije žao. Čuo sam da je Rasta veče pre nas. Mi smo, ustvari, bili zakazali koncert za 29. jun. A onda je ispalo da je tada Nisomnia pa me je pedeset ljudi zvalo u fazonu: „A bre jel ste normalni, pa Del Arno svira 29.“

BR: Ta Nisomnia svake godine tako kao fantom. Puf! Neki lajnap mesec dana pre festivala.

Nikola: Ma nije njima problem da bilo šta ispromovišu. Kad ti dovedeš četiri-pet beogradskih bendova to samo ide. A neko mi juče kaže Nemanja Radulović svira besplatno, Del Arno, Kanda, Psihomodo Pop i ostali sviraju dva dana za petsto dinara, a vi ste stavili kartu sedamsto dinara na dan koncerta. Ideja je ustvari bila da koncert bude besplatan i da bude humanitarni. Da se ne plaćaju karte i da angažujemo ove organizacije poput NURDORA da dođu i promovišu celu priču a da mi prosto odsviramo, a da SKC nama kao plati nešto. To nešto nisu neke ko zna kakve pare već nešto simbolično. I onda je ‘ladno ispalo da SKC kako bi radio takav humanitarni koncert mora da ima ne znam ni ja kakva odobrenja od koga već. Ispada da je to, što je za mene lično najlepša stvar da pomognemo nekom, duplo komplikovanije za organizaciju nego da se prodaju karte i pivo. I onda smo odustali od cele te priče. Plus ti kad bi samo otvorio vrata i besplatno pustio ljude tu bi bilo i dve hiljade ljudi, što bih ja lično kao član benda i voleo. Karte se prodaju super u odnosu na to koliko smo se plašili. Ali to „super“ ništa ne znači. Videćemo.

BR: A koliko je Rasta rasta?

Nikola: Znaš šta sam čuo? Da je on hteo dve večeri da bude. A na Letnjoj pozornici staje tri hiljade ljudi ja mislim. I sve se prodale karte i hteli da rade i drugo veče ali ne znam zašto nije moglo. Zamisli ti šest-sedam hiljada karata po hiljadu dinara da se proda? Ja ga znam i lično. Živeo je on jedno vreme u Nišu. Nije loš dečko ovako…

BR: Zašto te uopšte pitam za njega. Pre petnaest godina si  i ti pevao „Rege iz škole“…

Nikola: Mislim da sam nekad već pričao o tome, ako ne baš i za Balkanrock. Ja sam za osamnaesti rođendan dobio neku ogromnu zastavu Bob Marlija. Meni cela ta ideja revolucije, slobode i ljubavi vezana za rege mnogo znači u životu. Zato taj rege i provlačimo kroz celu priču. A ovo za Rastu… Znaš koliko je poimanje Bob Marlija danas ispravno, e toliko je i Rasta rasta. Sve je to sad izgubilo težinu kakvu je imalo. Mi smo plakali uz Bob Marlija kad smo bili klinci. A sad se slušaju pesme koje se tiču Ferarija, zlata, para… Ništa više nema tu težinu. Sve se iskomercijalizovalo. To rasta, to je čitava jedna kultura. Ko je Selasi? Zašto je Jamajka bitna? Zašto je Zimbabve bitan? Šta znači treći svet? Šta znači sloboda? A oni tu sad provuku list marihuane, on se zove Rasta i ima dredove, i ti imaš klinca koji apsolutno nema pojma o čemu se tu stvarno radi. To nema veze sa narkomanijom već ima jednu suštinski važnu poruku koju niko od njih ne razume. I ne treba da razume!

BR: Nikola hvala ti na razgovoru. Vidimo se 22. juna i želimo vam najbolji koncert u dosadašnjoj karijeri.