O prošlim i sadašnjim vremenima, čestim promenama u postavi benda i padanju u zaborav u matičnoj zemlji, razgovarali smo sa Nikolom Pavkovićem, liderom zrenjaninskog sastava Oružjem Protivu Otmičara.

Vaš zvuk je tokom ovih 15 godina dosta oscilirao, od bržeg panka, preko pop panka, do sporijih alternativnih pesama, da bi se zadnjim albumom ponovo vratili starijem pank zvuku. Da li su te promene bile uzrokovane promenama u sastavu benda ili nečim drugim?

Nikola: Promene u samom zvuku su nastale uglavnom mojim slušanjem različitijih bendova u datom periodu. Dosta toga sam želeo da kopiram, ponešto bogami i da maznem, ali to izmenim tako da niko ne provali.

Koji period O.P.O.-a bi Ti izdvojio kao posebno drag, koji se po nečemu izdvaja od ostalih?

Nikola: Početak rada je svakako najlepši period postojanja svakog benda. Prijateljstvo, alkohol i droge iz tog perioda ne mogu se zameniti kasnijom slavom, ni zarađenim novcem, niti nečim sličnim.

U poslednjih 8 godina kroz bend su prošle čak tri pevačice. Zašto je to tako? Koji su razlozi tako brze smene personala?

Nikola: Skoro sve bendove u svetu članovi istih napuštaju iz različitih razloga. Nesreća je kada je to baš pevačica kao u slucaju Otmičara. Da je to basista ili bubnjar ne bi bilo neke frke, ali kada zameniš centralnu ličnost u bendu publici nije baš svejedno.

Koje autore ili grupe Ti preferiraš, na kojima si odrastao i zbog kojih si se upustio u muzičke vode?

Nikola: Dok su svi slušali Stonse i Kiss u osnovnoj školi ja sam voleo The Beatles, Azru, Idole, Pekinšku Patku, The Clash… Tako da sa mnom niko nije hteo da razmenjuje ploče. Ali u meni se još tada pojavilo ono buntovno – “ko vas jebe, ja sam za sebe i tako je najbolje“. Kasnije dolaze The Jesus and Mary Chain, koji su napravili veliku prekretnicu u mom pubertetskom životu. Zatim tu su Dinosaur Jr., Hüsker Dü, kao i kompletna britanska pop scena 90tih.

Čime se baviš u životu, imaš li neke hobije?

Nikola: Po meni, kada se čovek bavi muzikom na ovakav način (poluprofesionalno), nema vremena niti mesta za bilo šta drugo osim za muziku i osnovni posao radi obezbeđivanja osnovnih sredstava za život. Eto, ja sam pored “fabrike“ i “direktorskog“ mesta u O.P.O. još i pica majstor i vlasnik picerije.

Kako doživljavaš činjenicu da je Vaš najpoznatiji hit ustvari obrada? Mislim na kompoziciju „Mladiću moj“, grupe Zana.

Nikola: „To su ti gorki plodovi rada“, kako kaze Henri Miler. Radiš, sviraš godinama i na kraju te tapšu po ramenu uz “’Mladiću moj’ vam je najbolja pesma“, iliti “’Mladiću moj’ je najbolja pesma koju si komponovao“. Mislim, šta reći. Užas.

Zašto i na koji način ste došli do ideje da obradite baš tu pesmu („Mladiću moj“)?

Nikola: Napili smo se jednom prilikom kao životinje uz roštilj, zezanje tamo-vamo i… ostalo je poznato.

Šta bend radi ovih dana, da li je možda novi album u pripremi?

Nikola: Bend je dosta koncertno aktivan u poslednje vreme. Sviramo širom drage nam bivše SFRJ. Hrvatska i Slovenija su nam uglavnom poslednja odredišta uveseljavanja širokih narodnih masa, što nije slučaj i sa Srbijom. U našem okruženju uglavnom su nas već zaboravili ili ne znaju da još uvek sviramo. Novi album ne pripremamo i nemamo nameru da snimimo bilo šta, ali, ko zna…

Ove godine je u O.P.O. došla mlada Jovana, četvrta pevačica po redu. Kako se ona uklopila u celu tu priču s bendom?

Nikola: Super. U principu, nije se teško uklopiti u rad benda koji nije nešto posebno zahtevan.

Vaš drugi album „BarbieCue“ bio je najtiražniji jugoslovenski album 1996. godine. Možeš li napraviti paralelu, između prvog i zadnjeg albuma, između tog i sadašnjeg vremena?

Nikola: Kada smo ’94. godine uradili nekoliko snimaka i poslali kasetu radiju Studia B, preko noći su sve te pesme postali hitovi. A drugi album je bio totalno ludilo, saletali su nas na ulicama Beograda, bukvalno smo morali da bežimo. Niko i ne zna da smo poslednji album uopšte i izdali, niko ga ne vrti u medijima, a kritike onako, uglavnom seru i oni koji ga hvale i oni koji ga kude. Reči kritičara nisu važne, niko ih i ne sluša. Došle su neke nove generacije kojima je muzika manje važna. Danas su tiraži od 20 do 1000 komada. „BarbieCue“ je nezvanično prodat u 100.000 primeraka, pa vi sad vidite.

U kakvom ti je sećanju vreme dok si bio u Instant Karmi? Da li si još uvek u kontaktu sa njima?

Nikola: Početkom 90tih to uopšte nije bio loš bend koga u principu niko nije slušao, a danas, procenite sami.

Grupa je dobila naziv po knjizi za decu. Čija je to bila ideja i da li se u tebi krije još uvek neki klinac, s obzirom i da sviraš sa relativno dosta mlađim ljudima?

Nikola: Da, da, po knjizi za decu ili stripu, nisam siguran, ali ideja je bila moja. Samo da izađem iz puberteta pa ću da napravim još jedan bend, haha.

Imaš li nešto da poručiš mladim muzičarima, čitaocima web portala balkanrock.com?

Nikola: Sada to treba da bude nešto pametno, da ljudima otvorim oči i tako to. Borite se u ovim strašnim vremenima, ne zaboravite muziku i ne dajte se prevariti ovom gomilom prevarantskih medija!