Srpski rok satstav 357 osnovan je još 1996. godine na čelu sa Nikolom Hadži Nikolićem. U početku su krenuli sa stranim obradama, kako bi kasnije razdrmali scenu hitovima „Cigane“, „Idem na selo“, „Dan Svetog Ilije“ i mnoge druge. Zbog čestih socijalno političkih tekstova 357 je zapostavljan od strane medija. Poslednji album „Najtraženiji“ bend je izdao 2009. godine za PGP RTS. Zašto su se posle 15 godina karijere raspali, da bi se godinu dana kasnije ponovo okupili i održali koncert u glavnom gradu Rusije, ispričao nam je Nikola Hadži Nikolić, frontmen beogradske grupe 357.

BR: Bend je prošle godine pauzirao sa radom. Bila su tu svakava nagađanja. Šta se u stvari desilo sa bendom?

Nikola: Političke frustracije su počele da utiču na kulturne manifestacije, a mi nismo želeli da budemo deo toga. Zloupotreba je opasnija od direktnog zla.

BR: U jednom intervjuu si izjavio da je 357 prekinuo sa radom zato što „nećete imati kome da svirate, jer sve manje ljudi ima vremena za kulturu, a sve više njih se bori za golu egzistenciju“. Misliš li da je danas bolje?

Nikola: Bolje je, jer je ljudima najzad došlo iz dupeta u glavu da im niko neće pomoći. Ponovo se zbližavamo kao pred svako zlo pred nama. Isto je, ali bar su ljudi svesni.

BR: Koji je razlog i motiv ponovnog okupljanja?

Nikola: Pojava potencijalnih kulturnih i muzičkih ideologa – ne dok smo mi ovde! Neće u našoj smeni to moći tek tako. Mladima se polako obavija omča ropstva i jednoumlja.

BR: Šta si radio u međuvremenu, tokom “hibernacije” grupe?

Nikola: Ništa, bavio se decom, kućom i porodicom za promenu. Mnogo sam ih ostavljao gubeći vreme sa mediokritetima svih vrsta.

BR: Kakav zvuk publika moze da očekuje na novom albumu?

Nikola: Zvuk Srbije, one prave, one koje se niko neće stideti.

BR: Nedavno ste održali koncert u Moskvi. Kako ste prošli u Rusiji?

Nikola: Malo je jedan intervju za onoliku zemlju. Primljeni smo kao najrođeniji. Koncert je bio kao najbolji u našoj 357 oazi, poput Banjaluke. Bili smo ganuti podrškom i ljubavlju iz publike. Dvadeset godina niko od ovdašnjih rok bendova nije bio tamo, i osetili smo veliku čast. U jednom trenutku smo ostali bez snage, pred tih 400 ljudi, jer su naši najvatreniji fanovi neprestano skakali. Nadamo se ponovnom odlasku, i to što pre. Sledeća, 2012. godina, je naša.

BR: Sa kojim domaćim bendovima sarađujete?

Nikola: Sa svima koji su otvoreni i normalni. Praktično sa svima na sceni i jesmo dobri.

BR: Poznato je da ti je uzor Dušan Prelević Prele. Koliko ti je značilo poznanstvo sa njim, i šta najviše pamtiš iz vaše saradnje?

Nikola: Savete, priče i burbone. On mi je bio onakav otac kako mi rođeni otac nikada nije bio, a sedeli su u školskoj klupi maltene.

BR: Kako ste ti i grupa “upali” u priču zvanu “Selo gori, a baba se češlja”?

Nikola: Bio sam uporan da se pojavim u seriji, jer je bila ono što ja cenim – istina o nama. Čika Radoš je čuo našu pesmu i to je to.

BR: Šta misliš, kako se bolje snalaziš, kao pevač, ili kao glumac?

Nikola: Podjednako dobro. To je isto. I kada nisi svoj na sceni moraš biti svoj. Retko kada sam bio slomljen. Možda dok sam bio baš mlad. Sada sam stenčuga, a i kolege su sad zbog mene sigurnije.

BR: Tekstualno važite za iskren i angažovan bend. Da li misliš da si možda nekad preterao, ili pak bio preblag u svom obraćanju ljudima?

Nikola: Bio sam korektan i umeren, a to je osnovno pravilo kako za život, tako i za scenu. Samo pomućen um preteruje, ali brzo nestane. Opterećen jesam bio, ali sve je to dobar trening. Život je jedna ozbiljna disciplina.

BR: Šta si želeo, a nisi uspeo da ostvariš u dosadašnjoj karijeri?

Nikola: Da mi se koncert najavi u drugom dnevniku RTS-a.