-

NaslovnaIntervjuiNiko Nikolić: Shvatio sam da je overthinkovanje zlo

Niko Nikolić: Shvatio sam da je overthinkovanje zlo

Niko Nikolic Amerikanka
Printscreen iz spota za pesmu “Amerikanka”

Nedavno nas je Pavle Nikolić aka Niko Nikolić obradovao svojim albumom prvencom, uoči kog smo odlučili i da obavimo jedan mali, ali pak sadržajan intervju. Album “Drugo Mesto“, je izbačen petnaestog decembra prošle godine preko hrvatske izdavačke kuće “više, manje, zauvijek” i naišao je na pozitivne kritike kao i na prihvaćenost kako kod slušalaca u regionu tako i lokalno.

Balkanrock: Kako je nastao Niko Nikolić?

Niko Nikolić: Kad sam završio “Pola noći“, pesmu koju sam dugo kuvao za Kuvade, shvatio sam da možda mogu sve sam, pa reko što da ne krenem solo, al treba mi neko ime manje opšte od Pavle Nikolić, a i nisam hteo da se poistovećujem sa samim sobom, ovako to više gledam kao projekat.

BR: Kakvo je tvoje prethodno muzičko iskustvo?

Niko: U Trsteniku sam svirao u školskom orkestru, zatim u KUDu gde je bio moj muzički highlight, jer sam zapravo putovao i bio plaćen, posle sam imao pop/fank bend Celer sa kojim sam svirao kavere, i kao to malo nastavio u Beogradu dok me nije smorilo. Posle sam svirao i snimao sa Urošem (Xanadu), pa su nastali disko magovi Srcolomci i bio sam basista/slajd/bek vokal u indi priči koja se zvala Kuvade, al nikad ne objavismo album. Išao sam u muzičku za gitaru i pevanje, al me je brzo smorilo, sem ludog profesora solfeđa koji nam je pokazivao džez i atonalnu muziku.

BR: Koje je tvoje mišljenje o regionalnoj sceni?

Niko: Puno lepih projekata u začetku, videćemo šta će da zaživi kad se pandemija završi.

BR: Da li misliš da postoji neiskorišćena muzička niša kod nas?

Niko: Nemam toliko iskustva, jer se nikad nisam kretao u krugovima bendova, uglavnom sve radim sam štapom i kanapom. Ima dosta lepih i talentovanih pojedinaca, al verovatno nema tolko para i energije da im se pokrenu kreativne i kolaborativne iskre.

BR: Da li voliš pop?

Niko: Pop? Pop je maltene jedino što slušam! Meni je sve što ima strofu/refren strofu pop muzika, “populous” (narod) dakle popularan, dakle narodna muzika.

BR: Koji je tvoj omiljeni dad rocker?

Niko: Omiljeni dad rocker? Biće da je dad rokerka, Weyes Blood!

BR: Šta se sluša regionalno?

Niko: Pogledaću spotify history: Esma Redžepova, Tonči, Vizelj, Muharem Serbezovski.. Eto, volim i orijent i rokanje i emociju.

BR: Šta se sluša strano?

Niko: Sufjan Stevens, Death Grips, Philip Glass, Altın Gün. Isto sam pogledao history.

BR: Da li imaš omiljenu pesmu na svom albumu “Drugo mesto”?

Niko:Carigrad” mi je omiljena, jedino sam nju brzo napisao, snimio… i zaboravio. Sad kad sam joj se vratio shvatio sam da je overthinkovanje zlo.

BR: Koliko sam upućen, proces snimanja i mixanja albuma je bio naporan, šta nam možeš reći o tome i da li se od muzičkog autora u 21. veku očekuje da donekle poseduje veštinu audio inženjeringa?

Niko: Kao što i jesi upućen, hehe, da dugo sam snimao i miksao. Najviše sam se mučio jer nisam znao šta znači dobro smiksana pesma, i hteo sam da to sam naučim kao veštinu koja će mi dalje služiti. Zato sam sve dosnimavao, isprobavao itd… Zaključak je da je i miks samo estetika i onda whatever works.

BR: Šta nam možeš reći o tvojoj saradnji sa izdavačkom kućom “više, manje, zauvijek”?

Niko: Pročitao sam njihov intervju na Oblakoderu prošle godine, gde su se predstavili, pa reko, aj da im pošaljem svoje demo snimke. Delovalo je kao dobra priča i bilo mi je drago da postanem deo iste. Njima se svidelo sve, mada ih nikad uživo nisam upoznao. Sve funkcioniše preko mejla i vacapa.

BR: Na pesmi “Vlašići” gostuje Dunja Mijačić iz benda Sitzpinker. Kako ste stupili u kontakt?

Niko: Dunjin dečko je moj veliki prijatelj s faksa (pozdrav za Bekicu). Želeo sam ženski vokal za tu pesmu, a nisam znao nikog ko dobro peva, a da bi hteo da učestvuje u mom amaterskom poduhvatu. Njoj se pesma svidela, i iskreno, ima prelepu boju glasa kad tiho peva.

BR: I za kraj, cast and crew albuma, ko je sve učestvovao u stvaranju ovog prvenca?

Niko: Vitomir Milićević, stari dobri prijatelj i producent, mi je miksao “Pola Noći” i “Amerikanku” i odradio je master na ostalim. Snimanje i miksanje sam radio sam, u stanu, više iz nužnosti situacije. Tokom cele ove izolacije, uspeo sam da iscimam Dunju Mijačić kao što sam napomenuo, i Đorđa Leposavića, koga znam još od srednje, da odsvira violinu na “Golub snega“. Sve su to neka lepa poznanstva. Na kraju što se tiče vizuala, Tamari Hasičević su se svidele sve pesme, i ja reko, aj nacrtaj nešto, i onda je ona bila u fazonu, ok onda nek to bude ceo projekat, i nacrtala je ilustraciju za svaku pesmu! Azza je na kraju dao final touch uradivši animaciju za ilustracije tako da sada drže pažnju.