Nenad Marić (Kralj Čačka): “Mi smo društvo smrti, ne volimo stvaralaštvo”

foto: Damjan Jovanović

Dve godine nakon prvog studijskog albuma, Kralj Čačka je najavio i drugo izdanje, singlovima “Spusti svetlost na put” i “Mama kupi mi propeler“, a od skora je i ceo album dostupan za preslušavanje. Album će biti predstavljen velikim beogradskim koncertom u Domu omladine 30. novembra. Tim povodom smo se dogovorili razgovor s ovim muzičarem u Zaokretu. Tačno u 18h, vrata Zaokreta su se otvorila i kroz njih je prošao Nenad Marić pustivši hladan večernji vazduh za sobom. Prepoznatljive frizure, elegantno obučen sa maramom oko vrata, seo je za sto, naručio piće, zamotao cigaretu i upustio se u razgovor.

BR: Stiče se utisak da se snimanje albuma odužilo. Kako uopšte izgleda studijski proces u Vašem slučaju?

NM: Jeste, odužilo se jer smo snimali iz dve, tri etape. Snimanje albuma je jako lep i kreativan proces ali vrlo često bude praćen i nekakvim agonijama iz razloga geografske dužine i širine. Kao i svaki kreativni proces ima svojih lepih strana, ali ima i prepreka kojih ne bi bilo da postoji infrastruktura.

BR: Ko je producirao novi album?

NM: U ovom slučaju producenti smo moj brat Marko Marić i ja.

BR: Je l’ Vam to prvi put da ste u producentskoj ulozi?

NM: Na neki način da, doduše, i na prošloj ploči smo neke stvari zajedno radili, to iskustvo je sada pomoglo, a verujem da će iskustvo sa ovog albuma pomoći za treći. Jednostavno nema producenata koji rade takvu vrstu muzike pa da lako dođeš do zvuka, nije to nešto što je građeno u kontinuitetu ovde i ne možes se obratiti producentu i reći mu: „Hoću takav zvuk, takvu ploču!“. Zato je to ovde jedan proces gde paralelno učiš, eksperimentišeš i izražavaš se.

BR: Rekli ste „takvu vrstu muzike“, obično ljubitelji Vaše muzike teško žanrovski ukalupe, odrede muziku Kralja Čačka.-Kako biste je vi odredili i ima li za time uopšte potrebe?

NM: Možda sam se loše izrazio, bolje reći taj neki zvuk. Rekao bih da je to eklektična muzika oslonjena na tradiciju svetske baštine.

BR: Pre mesec dana ste objavili singl „Spusti svetlost na put“ sa istoimenog albuma. Kakve su reakcije publike?

NM: Nisam nešto mnogo pratio, ali koliko vidim ljudi je slušaju. Bila je hit nedelje dvesta dvojke, to sam saznao skoro. Sad ona ima svoj život neki, ja sad tu ne mogu ništa da učinim.

BR: Kada kažete „ovde je mračno“. Gde je mračno konkretno?

NM: Svuda je mračno. Opšti mrak okolo, i unutra i spolja.

BR: Reklo bi se da će album biti tematski malo drugačiji.  Nešto poput pesme „Tuga rodnog kraja“ će biti suština albuma?

NM: Neće se ona naći na albumu. To je prepev pesme Stivea Earlea. Nastala je zahvaljujući Žikici Simiću koji nas je pozvao da budemo njegovi gosti povodom jubileja emisije “Tajanstveni voz”. Ona će odstojati, a možda će se, pošto imam dosta prepeva, naći na nekom albumu obrada.

BR: Na tom albumu bi se našla i Vaša najpoznatija obrada „Partizan“?

NM: Nju mislim da ne bismo smeli da stavimo na album. Autorska prava na tu pesmu drži neka diskografska kuća iz Francuske koja to ne dozvoljava. To je već pravna stvar.

BR: Ko čini publiku Kralja Čačka?

NM: Šarenolika je publika, čini je fin svet. Po mom iskustvu i osećaju, vidim da ta muzika obuhvata razne generacije. Od sedam do 107 godina.

BR: Kuburili ste dosta sa bubnjarima. Pored Vas, Vašeg  brata Marka na gitari i Miladina Stojkovića na kontrabasu smenjivao se bubnjar. Ko je trenutno na poziciji bubnjara i da li je on trajno rešenje?

NM: Promenili smo dosta bubnjara. Na prvom albumu bio je Igor Božić, koji je svirao sa nama do nekog vremena pa je morao da ode i svira neke druge stvari da bi mogao prehraniti porodicu. Mi nismo mogli finansijski da ga zadržimo. Posle njega je došao Filip Tančić, pa je Marko Benini svirao sa nama dva koncerta. Stefan Pejatović sad svira sa nama i mislim da će ostati do proleća. Nikad se ne zna. Ljudi imaju probleme. Svako gleda kako da preživi.

BR: Nastupali ste na velikim festivalima , ali rekao bih da su manja mesta, zatvoreni prostori, pa čak književne večeri poput Čumić book festa ili Krokodila prirodnija mesto za Vašu muziku?

NM: Bliže mi je to sigurno. Izazov je festivalski prostor, ali svakako se bolje osećam u teatarskim, intimnijim uslovima gde postoji ta tišina koja dozvoljava muzici da izađe u većem rasponu. To ima svoju draž.

BR: Koji su Vaši muzički, a koji pesnički domaći uzori?

NM: Ima dosta toga. U jednom periodu sam dosta slušao Arsena Dedića koji je sjajan pesnik. Tomu Bebića sam dosta voleo. Ko klinac sam slušao Bjesove, Partibrejkerse. Ima sjajne muzike, sjajna je scena, dosta dobrih bendova: Veliki prezir, Jarboli, Goribor, nekog ću preskočiti sigurno. Fali infrastrukture da to podrži, fali medijskog prostora.

BR: Vlada li u Srbiji medijski mrak?

NM: Svakako. Naša medijska stvarnost je užasna, strašna. Ima jako malo prostora za stvaraoce. Mi smo društvo smrti, ne volimo stvaralaštvo. Odupiremo se svakoj formi stvaralaštva, ne mora uopšte da bude umetnost u pitanju. To je, rekao bih, tragedija celog Balkana. Taj mortalistički odnos prema životu.

BR: Mislite da je ceo život ovde priprema za smrt?

NM: On je smrt sam po sebi. Svako stvaralaštvo koje se odupire takvom životu, može čovek na primer da pravi stolice, ovde će biti sputano. Imamo zaguljen mentalitet. Ovde postoji sputavanje stvaralačkog kontinuiteta da se filozofski izrazim.

BR: Jeste se navikli na Beograd nakon 20 godina?

NM: Jesam, ali rođen sam sa osećanjem stranca. To sam osećao i u Čačku, to osećam i u Beogradu. Čudan je to osećaj. Gde god da odem makar jednim delom sebe bih se tako osećao. Ali još otkrivam Beograd, lep je jako.

BR: Šta ima u Čačku što je dalo veliki broj pesnika i poznatih ličnosti?

NM: Ima nešto u tim manjim mestima. Ljudi su talentovani. Kao što je zemlja plodna, tako i talenat u ljudima, bukvalno ključa iznutra. Uvek se jave neki pojedinci.

BR: Odlazite često u Čačak?

NM: Retko, retko. Odem, recimo, dva, tri puta godišnje, što nije mnogo. Toliko često dolaze kući moji drugari koji žive van granica zemlje. Jednostavno ne stignem češće da odem.

BR: Na tragu takve realnosti, odlaska iz i povratka u Čačak je tematika pesme „Pad u Ljigu“. Ljig je geografski gledano na pola puta između Čačka i Beograda. Česta tema u drugim pesmama je odlazak sa njive i dolazak na vreo beton gde tražite smisao dana kroz maglu i smog, deluje kao važna autobiografska tema…

NM: Lepo si to uočio. Univerzalna je tema. Univerzalni je put nekoga ko dolazi iz manjeg u veće mesto. To je jedan prirodan i unutrašnji proces praćen materijalima: njiva, trava, put, stanica, asfalt, beton, veći grad, veliki grad.

BR: Šta ide posle velikog grada?

NM: Nova zemlja, možda.

BR: U koju se niste osmelili otići…

NM: Padne mi na pamet i dan danas, ali eto, tu sam.

BR: A da li ste razmišljali na drugi način, da pišete pesme na engleskom koje će razumeti svako i turnejom se malo otisnete od ovdašnje svakodnevnice?

NM: Nisam imao tih ambicija. Jedina ambicija mi je bila da se izrazim, nisam razmišljao o manifestacijama toga što radim, kako će to, gde će, da li sad to treba da se radi… Generalno kad pišem ne mislim gde i kako će ono što stvorim završiti, to ume da sputa kreativni proces.

BR: Najbolje se osećate kada stvarate?

NM: Da, važno mi je to jako.

BR: Tu se prožimaju Nenad Marić i Kralj Čačka?

NM: To je komunikacija, Nenad Marić radi za ovoga, tu je zaposlen.(smeh)

BR: Svestrani ste, komponujete, pišete tekstove, a završili ste Fakultet likovnih umetnosti. Slikate li i dalje?

NM: U poslednje vreme zbog sviranja i snimanja ne stižem mnogo da se posvetim slikarstvu, crtežu, a volim da crtam, nešto ponekad i sad nacrtam.

BR: To se da videti u vašoj knjizi pesama „Na margini“ koja je prožeta vašim crtežima. Unutra ima tridesetak pesama. Jesu li sve uglazbljene? 

Nisu sve uglazbljene. Dve pesme iz te zbirke koje do skora nisu bile uglazbljenje i koje nismo svirali će se pojaviti na novom albumu.

BR: Kako se osećate kada čujete da publika peva Vaše tekstove?

NM: Malo se zbunim. U Nišu sam se zbunio, nisam očekivao to. Lepa je ta komunikacija.

BR: Postoji li neki grad u kojem niste svirali, a uslovno rečeno trebalo je?

NM: Ima sigurno. Uglavnom problem je finansijske konstrukcije da bi se to desilo. Pre svega mora da postoji potreba za tim, da ljudi žele to da čuju, a onda da neko to organizuje. Problematično je i to što su manji gradovi, manja mesta su u ogromnoj depresiji. Teško sve to ide.

BR: Šta treba da se promeni da bi sve to išlo lakše?

NM: Treba svest da se promeni, ali to je nemoguće, ja sam pesimista po tom pitanju.

BR: Hoće li neko spustiti svetlost na put?

NM: Možda svako pojedinačno. Ako više pojedinaca simultano to uradi možda možemo reći da je to bio kolektivni poduhvat. Ali bojim se da je to, od kad je sveta i veka, uvek na pojedincu, na ličnosti.

BR: Može li se ovde živeti od onoga čime se bavite?

NM: Teško, teško. Kao što sam rekao, društvo smrti se opire svakom stvaralaštvu. Ja to vidim kao dublji problem koji je jako teško rešiti, teško ga je preokrenuti na zdrav polaritet. Umetnici se muče, mrcvare se, nije im dat prostor. Ljudi će sami raditi samo ako im se omoguće, ne veliki, nego minimalni uslovi. Takođe, tolernacija prema različitim sadržajima je bitna. To sve postoji kada je čovek okrenut stvaralaštvu i kada je pred tim zadivljen i ne gleda to osuđivački. Osuditi to je smrt, a držati stvari otvorenim to je život. Siva slika, ali uvek je bilo i biće ljudi, pojedinaca, ličnosti koji će nas inspirisati. Kulturna baština je ogromna i i dalje je otkrivam.

BR: Dragocena je (kulturna baština) i treba je čuvati. Postoje neverovatne i fenomenalne stvari. Verujem da će tako neko za 20, 30, godina otkrivati sve ono oko, i u Nenadu Mariću i  Kralju Čačka.

NM: Aleluja! (smeh)

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.