fbpx

-

Naslovna Intervjui NBG: Samo bliskim kontaktom dopireš do ljudi

NBG: Samo bliskim kontaktom dopireš do ljudi

Legendarna beogradska grupa NBG, poznata po pesmama s kraja prethodnog milenijuma kao što su “Beton blok” i “Industrija piva“i jednom od najprepoznatljivijih obrada ikada snimljenih na našim prostorima “Marijana“, nedavno je promovisala album “Nama ostaje samo punk. Na njemu se nalazi trinaest novih pesama koje su mnogi željno i dugo iščekivali. Bili smo znatiželjni da čujemo par stvari o novom albumu, promociji, ali i svemu što se iza tog brda valja,  te smo iskoristili priliku da, uz kafu, sokić i rakiju, popričamo sa pevačem Borisom Volakom i gitaristom Aleksandrom Karapandžićem.

Balkanrock: Izašao je novi album “Nama ostaje samo punk”, da li očekujete da ćete privući neku novu publiku eventualno fizičkom prodajom ili online?

Aleksandar Karapandžić: Krenulo je promocijom, dakle polako ide, ali znamo kakva je situacija danas što se tiče muzičke industrije u celom svetu, nemaju ljudi više naviku da kupuju diskove. U poslednje vreme su se vratile ploče na vinilu, što je pohvalno i dobro, ali pravi fanovi uvek kupe i to nikada nije problem. Iskren da budem, nismo mi u fazonu da bismo tu nešto zaradili. Nama je prvenstveno bitno da sviramo uživo i da nas ljudi slušaju uživo. Postoje sve te platforme, Deezer, Spotify, i sve je to dobro što neko i putem toga može da čuje, ali mi smo, što se kaže ne staromodni, već  old school i mnogo više volimo taj kontakt s publikom. Zato, na kraju krajeva, bend i postoji.

Boris Volak: Što se tiče publike, dolaze nam ljudi naših generacija, dakle stariji, a ima dosta i mlađih, tako da nam i staro i mlado dolazi na koncerte. Dešava se da roditelji koji su nas ranije slušali dovode svoju decu na koncert.

Aleksandar: Mi smo bend za mlade i stare, ha ha ha! Drago nam je zbog toga, primetili smo da ima dosta klinaca koji vole i nas i ne samo nas, nego uopšte rokenrol klinci. Ništa nije gotovo, niko se nije predao, ništa nije umrlo ili zamrlo, živ je rokenrol i pank još uvek!

BR: Da li je sa publikom tako bilo i ranije, oseća li se razlika između mlađih nekada i sada?

Aleksandar: Drugačije je, stvari su se promenile sa tim digitalnim vremenom, ali se i mi prilagođavamo vremenu. Bitno je da klinci vole to i dalje, dosta ima mladih ljudi, slušaju i staru muziku koju i ja slušam ali i novu.

Boris: Danas ta mlađa publika zna sve naše tekstove od prve do poslednje i oni pevaju sa nama zajedno. Neke pesme koje nisu ranije uspele zaživele su posle ko zna koliko godina zbog njih, mlađih. Ako pesmu ne ukapiraju odmah, kasnije je svakako prihvataju.

Aleksandar: Ne pravimo trik pesme koje traju jedno leto, poenta je da to ostane, da ima pečat i da nosi poruku. Ne želimo da pravimo besmislene pesme bez poruke i poente. To nameće muzička industrija, ali da ne mračimo – ima i dosta mladih bendova koji guraju rokenrol, pank, metal.

BR: Pratite i neke mlađe bendove, znate šta rade?

Boris: Ma da, ima recimo bend, zovu se Bednici, drugi su Giljotina. Oni stvarno svim srcem rade to što rade i daju sve od sebe.

Aleksandar: Dosta podsećaju na nas kad smo počinjali. Ima, mislim iz Kraljeva, i bend Keni nije mrtav. Mlad bend, super momci praše. Ima ih i još, ali trenutno ne možemo da se setimo. Imamo društvene mreže, pišu nam bendovi u inbox, sarađujemo, uvek izlazimo u susret. I nas su tako ranije osamdesetih prihvatali, svirali smo i mi ranije sa Partibrejkersima. To je sve rokenrol. Ako se ne podržavamo, koja je poenta svega toga?

BR: Održavate kontakt i prijateljstvo i sa vašim savremenicima. Za poslednju pesmu i spot ste imali i gosta…

Aleksandar: Na celom albumu ih imamo. Drakula iz Direktora, Boban iz Ritma nereda pesmu i taj spot, zatim Džoni iz Antifriza, Kojot, Sale Knežević ex Revolveri… Ima tu ljudi koji su nam i na indirektan način pomagali…

Boris: Roga iz Šahta.

Aleksandar: I oni su svi učestvovali na albumu i potpisani su. Poštujemo i podržavamo sve te bendove kao i, na kraju krajeva, i oni nas.

BR: Pre ponovnog okupljanja vas nije bilo jedno petnaest godina. Inače je NBG personalno uvek bio isti, uključujući i to što je bliski prijatelj Vlada seo za bubanj umesto pokojnog Mališe, ali šta je onda uzrokovalo tolike pauze u radu i prethodne prestanke?

Aleksandar: Konkretno poslednja pauza, ta od petnaest bendova, jednostavno je i vreme nametnulo, okolnosti…

Boris: I drugi trendovi.

Aleksandar: Znaš kako, u redu je da se svi borimo, ali glavom kroz zid po svaku cenu nema smisla. Ako bombe padaju, ako su sankcije, čekaš u redu da kupiš paklu cigara, hleb, sve gubi smisao. Usledio je taj nalet kasnih devedesetih, rokenrol je polako umirao kod nas, neki bendovi su se razišli i okolnosti su bile takve da nije moglo više da se funkcioniše na taj način. Svi smo, mislim, prećutno skapirali da nismo imali smisao postojanja u tom trenutku. Mogu u svoje ime da kažem, bilo mi je svih tih petnaest godina žao i krivo što ne radimo, ali eto, sticajem okolnosti nas je stari drugar, poznanik (Rudar Vox Populi, prim. aut.) pozvao na rođendansku svirku.

Boris: Svirali smo tada sa Drogonsima, Vox Populi i White Rabbit Bandom u Kuglašu. Rudar je hteo da nas još jednom čuje. Okupili smo se i posle dve probe kao ‘ajde.

Aleksandar: Kao da nije prošlo petnaest godina! I super je bilo na toj svirci, puno je bilo, ličilo mi je lično na Akademiju kasnih osamdesetih.

BR: Da li bi došlo do okupljanja NBG da nije bilo Rudara?

Aleksandar: Ne znam, ha ha! Pa dobro, on je nas povezao, dao je ideju…

Boris: Mi bi do te ideje došli kad-tad.

Aleksandar: Samo tad kad smo se okupili smo svirali samo stare stvari, ali krenuli smo u akciju odmah posle, prva pesma koju smo napravili posle pauze je “Tebe vole blokovi” i nakon nekoliko takvih pesama smo skapirali da imamo ceo album.

Boris: I onda smo uradili album “100%” više kao retrospektivu i najavu za novi album, zajedno sa bonus pesmom “Tebe vole blokovi“.

NBG

BR: Kad gledate unazad, imajući u obzir ambicije, koliko ste se približili takozvanom plafonu, da li ste u ispunili ambicije i ostvarili neke snove svirajući u NBG?

Aleksandar: Gledaj ovako, možda smo kao klinci imali ambicije u smislu da postanemo veliki bend. Godinama se to svede na realnost. U ovom trenutku, a pričam za sebe, nisam ambiciozan da postanem Džim Morison, Mik Džeger, Stiv Džons… Ali održava nas i motiv nam je da sviramo ljudima, razmenom energije tokom koncerta. I tu nam leži najveća ambicija – da sviramo uživo i održimo što više koncerata. Ne gledamo u tom smeru kao slave ili čega sad. Sa druge strane, lično mi je žao što rokenrol nije toliko priznat; popularan jeste, ali postoje zidovi, prave se barijere…

BR: Postoji li način da se prevaziđe ta barijera, npr. tehnologije, u marketinškom, proizvodnom i nekom drugom smislu?

Boris: Pa ne. Pre si bio prisniji sa ljudima, ranije, zato što si se zapravo družio sa tim ljudima. Pa si sam lepio plakate, sam nalazio prostor, zvao ljude da dođu na koncert…

Aleksandar: Sada se sve završi sa par klikova na telefonu. To digitalno ima svoje prednosti i mane.

Boris: A zvuk smo uvek išli na old school. Izbegavali smo te neke digitalne varijante sve dok može normalno i stvarno da se snimi.

Aleksandar: Produkcijski uvek gledamo da zvučimo što bolje, ali jednostavno – mi smo četvorka i nećemo sada da nasnimavamo tri gitare kad imamo jednu. Mi kako zvučimo uživo na probi i na svirkama, takvi smo i u studiju. Ne trebaju nam neka digitalna pomagala. A za zvuk je, što se tiče albuma, zaslužan Ivan Petrović.

BR: Planirana dešavanja u narednom periodu? Kada će koncertna promocija albuma?

Boris: Od maja, drugog maja.

Aleksandar: Na leto ćemo raditi koncerte i festivale, a od septembra-oktobra možemo da najavimo koncertnu promociju albuma u Beogradu. Što se tiče ostalih datuma biće objavljeno, ima dosta datuma i mesta. Izdali smo, između ostalog, da bi svirali uživo i da bismo bili u kontaktu sa publikom.

Boris: Samo bliskim kontaktom dopireš do ljudi. Neka bude i pet, deset, dvadeset, pedeset, sto,dvesta ljudi, bitno je da se izađe da si tu sa njima, da se družiš, da te čuju, da kažeš ono što imaš da kažeš.

Aleksandar: Upravo tako, najbolji način.