U situaciji u kojoj smo se svi našli po prvi put svako se snalazi kako zna. Muzička industrija, kao i mnoge druge, stoji na staklenim nogama. Odlučili smo da ovim razgovorima objasnimo kako to izgleda iza kulisa i ljubiteljima muzike približimo muke koje su neophodne da bi oni mogli da na koncertu slušaju svoje omiljene izvodjače. Naš drugi sagovornik, posle Zorana Vulovića iz izdavačke kuće i koncertne agencije Long Play, je Miša Relić, jedna od ličnosti koja pruža Beogradu jedinstven muzički i zabavni program u vidu nastupa najvećih domaćih i svetskih imena iz soul, funk i jazz sveta. U njegovoj organizaciji u Bitefartcafe i Musicology Barcaffe Sessions nastupili su svetski velikani kao što su Gregory Porter, Robert Glasper, Cory Wong i mnogi drugi.

BR: Pre svega, kako preživljavate situaciju nastalu usled svetske pandemije?

Relić: Ne znam da li se to zove preživaljavanje. Lično, pod velikim sam pritiskom i stresom. Ruši se sve što sam zidao 20 godina, a pomoć koju dobijamo od države, (minimalci u punom iznosu, odnosno ovih 60% za juli i avgust) za firmu kojoj je direktno zabranjeno poslovanje, jednostavno nije pomoć nego neka vrsta omče oko vrata koju prihvatanjem te „pomoći“  poslodavac sam sebi stavi. Vidite, nama je onemogućeno, odnosno zabranjeno da radimo već 6 meseci, a računi od države stižu redovno kao da je stanje regularno. I za rentu, moji lokali se nalaze u državnim prostorima, i za struju, a čekaju nas i doprinosi za radnike koji trenutno ne mogu da rade. Dakle, 1. januara dugovaćemo za navedene stavke oko 7 miliona dinara državi za nešto što nam država nije dala da koristimo. Tako da to nije preživljavanje, već više agonija i nešto što će potrajati i u 2021. godini, jer niko od nas ne zna kako će da plati tih 7 miliona i od čega.

BR: Ukratko uputite naše čitaoce u to kako izgleda proces od ideje do realizacije jednog velikog koncerta…

Relić: Pre svega morate da imate zarađeni novac koji ste spremni da uložite u neki koncert. Zatim uradite istraživanje, odredite izvođača i kontaktirate menadžera. U početku je to baš teško, jer niko neće da radi sa nepoznatim promoterom. Kad uradite prvih 10-15 izvođača to ide nešto lakše. Onda ide deo pregovora oko honorara, putnih troškova, hotela, rajder liste (lista opreme koja je potrebna za koncert što ume biti vrlo nezgodan posao i ponekad nemoguća misija), izbor sale, ozvučenja itd.

Ako napravite dogovor onda ide avans. To je obično 50% ugovora. Velike zvezde traže i do 70% unapred. Onda ide deo vezan za promotivne aktivnosti. To je takođe trošak koji praktično ide unapred. Na kraju se nadate da ćete prodati više od 80% karata i ostvariti dobit, jer ako prodate ispod tih 80% može biti jako nezgodno a gubici, u zavisnosti od izvođača, jako veliki.

Najveći problem je kad se dogodi nešto kao što nam se sad dogodilo – otkazivanje koncerta.

Sve pare koje ste dali na marketing, PR, plate i ostale troškove su bačene. Neki izvođači prihvate da vrate novac u celosti, ako je npr. pandemija razlog otkazivanja, a većina traži način da ne vrati novac i prolongira odnosno odloži koncert. E tu nastaje pakao, jer kupci traže pare nazad a vi te pare nemate jer su kod izvođača itd.

BR: Kako ste ušli u svet organizacije koncerata i koji Vam je bio prvi samostalni koncert?

Relić: Moj prvi koncert u Srbiji je zapravo moj koncert i promotivna turneja albuma „Inspiracija“ 2000. godine. Štap kanap, kao i toliko toga u Srbiji.

Ako me pitate za sve ovo posle toga, od trenutka kada sam ušao u ugostiteljstvo i promoterski posao, onda je to koncert Manu Katche Tendancies 2005. ili 2006. godine ako se ne varam. Uvek sam želeo da Bitefartcafe bude beogradski Blue note, Ronnie Scotts, i stremio sam tom cilju od prvog dana. Koncertni serijal Musicology Barcaffe sessions je na neki način to i postigao jer gde biste drugde čuli Roberta Glaspera, NPG, Hindi Zahra, Meshell Ndegeocello, Angie Stone i ko bi doveo Snarky Puppy i kako? Mnogo smo dali ovom gradu, to je moje mišljenje, a verujem da nisam usamljen u tome. Da budem iskren, razočaran sam što od Beograda nismo ništa dobili zauzvrat, odnosno nikakvu finansijsku podršku od grada od 2001. do dana današnjeg. Ali smo uspeli i istrajali. Međutim, sada nam je pomoć, prava pomoć neophodna kako bismo opstali, a nama u periodu kaka nam je onemogućen rad stižu fakture, nekad u punom iznosu nekad za 50% umanjene, od strane grada Beograda. Pa da li je to realno?

BR: Šta je najteža, a šta najlepša stvar u organizaciji koncerata u Srbiji?

Relić: Obezbediti novac je najteža stvar. Tu je svakako i period ubeđivanja izvođača da dođe u Beograd jer mi realno retko možemo da platimo punu cenu jednog izvođača. Kad kažem mi, mislim na sve promotere u Srbiji, sveukupno gledajući. Najlepša stvar? Za mene je to muzika. Moji omiljeni izvođači kod mene u klubu, ili makar u mojoj organizaciji u mom gradu. Posebni trenuci su naša druženja iza scene i to smatram privilegijom. Slobodno mogu reći da smo sa mnogim od naših izvođača postali prijatelji i da smo u kontaktu nevezano od posla. To su obični ljudi, normalni a tako posebni, talentovani i otvoreni za razgovor, željni upoznavanja drugačijih kultura i svega što čini život.

BR: Da li ste videli Gregory Portera bez kapice?

Relić: Ne. To je nešto što se u našim razgovorima ne spominje jednostavno. Mi smo to od prvog dana tako prihvatili i to je to. Slatko je bila priča da je na našoj granici imao problem prilikom izlaska iz Srbije zbog „kapice“. Na kraju je situaciju spasio neko ko je bio na koncertu na Kališu te godine i prošlo je bez neprijatnosti po Gregorija na čemu sam zahvalan toj osobi ko god da je.

BR: Nakon što smo ljude ukratko upoznali s vašim radom i određenim zanimljivostima, posvetimo se onome što je glavni povodom našeg razgovora – organizaciji UPTAS. Zašto je nastao i ko sve čini UPTAS?

Relić: UPTAS je nastao u martu mesecu, kada smo shvatili da će naše firme ostati bez posla i naši zaposleni na ulici ne budemo li se udružili. Ova pošast koja nas je sve zadesila je u tom smislu učinila nešto što je do pre 6 meseci bilo nezamislivo. Sedeli smo nas 40 najvećih firmi za jednim okruglim stolom i pričali o problemima. Da li je to trebalo ranije da se desi? Naravno da da. Ali eto. Takvi smo mi Srbi. Dok ne dogori, svako za sebe. Iskreno, mislim da nismo mnogo postigli. Država ima svoj način rada i jako je teško dobiti direktan odgovor. Teško je i doći u situaciju da te neko zaista sasluša, ali dajemo sve od sebe. Ono čemu se nadamo je formiranje radne grupe naše struke sa predstavnicima državnih organa, kako bi o našoj sudbini i sudbini naših firmi odlučivali i mi na neki način. Ali, da li će država za to imati sluha? Ne znam.

BR: Koja je vaša poruka nadležnim organima od koji očekujete pomoć, a koja publici i ljubiteljima muzike?

Relić: Naša poruka nadležnim organima je jednostavna: razumemo da su koncerti morali biti ukinuti, ali ne razumemo ni jedan trošak koji nam država nameće u period kada nam država zabranjuje rad. Ja mislim da je to potpuno logično.

Poruka publici je mnogo komplikovanija. Mi smo uspeli da vratimo novac onima koji su hteli povraćaj, ali postoje mnoge firme koje to ne mogu da urade. Razlog je jednostavan: te firme su već platile izvođača, tako se radi, plaćene su avio karte, marketing, prostor itd. Troškovi su ozbiljni. Ako izvođač ne vrati pare, a na to ima pravo s obzirom da je svuda na svetu doneta odluka da se za koncerte koji su pomereni za godinu dana ne vraća novac, promoter nema mogućnost da vrati novac. Razumem naravno i ljutnju onih koji žele novac ranije, ali lanac je toliko zamršen da je to u nekim situacijama nemoguće zbog odluka vlada u svetu.

BR: Uz pomoć kojih regionalnih, evropskih, međunarodnih incijativa i organizacija želite da podignete glas i skrenete pažnju na problem ili kojima biste mogli da se obratite za pomoć?

Relić: Pokušavamo sve ali na kraju, sve je do Vlade Republike Srbije. Ako Vlada nema sluha za nas, džaba nam sve organizacije i dizanje glasa. A za sada meni deluje da smo mi, koncertni promoter kao i klubovi, za našu Vladu u ovom trenutku prihvatljiva kolateralna šteta Covid 19. Jednostavno nismo dovoljno bitni.

BR: Koliko su ljudi svesni važnosti vaše uloge u kulturnom životu, da li im je jasno šta radite? Možda zbog nerazumevanja vaše važnosti ne razumeju ni vašu potrebu za pomoć.

Relić: Neki ljudi su svesni važnosti neki nisu, ali većina ne zna kako ovaj posao funkcioniše niti koliko je sve komplikovano i preskupo. Pored toga, nezadovoljstvo i nervoza u narodu su veliki i svima je njihov problem najveći i najrealniji. Čini mi se da u ovoj situaciji svako gleda sebe i to je možda i normalno. Ono što mi je tužno je činjenica da u komentarima ispod svakog teksta vezanog za nečije problem, da li su to promoteri, muzičari, ugostitelji ili neko drugi, sledi toliko negativnih i besmislenih komentara da me je ponekad sramota i žao tih ljudi kojima je valjda najveća sreća da ispljuju nekog i nešto o čemu malo znaju. Evo, pratite šta će se dogoditi čim ovo okačite.

BR: Vi ste u industriji manifestacija. Kolika je šansa da se kulturnim sadržajem, manifestom, manifestacijom animiraju oni koji treba da vam ponude pomoć?

Relić: U ovom trenutku jako mala. Mi smo, konkretno, trenutno bez sponzora. Neke firme nisu obnovile ugovore, neke firme su odustale jer su i njihovi sistemi pretrpeli velike gubitke. Jedna od ideja koju imamo je da se uvede neki vid poreske olakšice za firme koje ulažu u kulturu, ali zbog raznih marifetluka iz 90tih, kada je tome sličan zakon bio na snazi, nisam siguran da li če to proći, a to bi bio spas za kutluru.

BR: Imate već zakazane koncerte za septembar. Koliku posećenost očekujete?

Relić: Pre svega, bitno je da se zna da smo u startu za sve koncerte ovog leta smanjili kapacitet kluba. Masimo Savić je bio rasprodat, vraćeno je 80tak karata, ali verujem da će se to rasprodati i da tu neće biti iznenađenja. Negativ je za dve nedelje i tu me samo brine kada će biti doneta jasna odluka Vlade o radnom vremenu i merama za koncerte. Koncert Vasila Hadžimanova u okviru Musicology Barcaffe sessions smo već dva puta pomerili i iskreno se nadam da će se to ovaj put održati i naravno da očekujem da će taj smanjeni kapacitet kluba biti rasprodat.

Ali, ako me pitate na duge staze, pre svega mislim da će zima biti katastrofalna za naš posao i da će se mnogi povući iz posla i otpustiti radnike ako država nešto konkretno ne preduzme.

BR: Koja su sve ograničenja pred vama pri zvanju svetskih imena na gostovanje u Srbiju?

Relić: Honorar, honorar, honorar, avio prevoz odnosno ruting, avionske veze sa svetom, limitirana kupovna moć građana (karte kod nas su kudikamo jeftinije nego u drugim zemljama, a izvođači koštaju svuda manje više isto) i na kraju činjenica da naši ljudi radije idu na proverene izvođače, koji su po pravilu i najskuplji, nego što su spremni da čuju nešto novo, iako kvalitetno, ali na neki način rizično ako ne poznaju izvođača dovoljno. Zato smo i napravili kampanju #pressplay ne bi li naterali ljude da istraže izvođača iako ne poznaju njegov opus, jer toliko dobre muzike ima da je besmisleno da dovodimo stalno iste izvođače iako neke od njih zaista rado gostimo redovno, svake dve godine tačnije.

BR: Za sami kraj, koju poruku biste uputili svim ljudima iz industrije zabave koje je ova pandemija dovela maltene do ruba egzistencije?

Relić: Udružimo se. Udruženi smo jačiUdruženi smo jači. I ostanimo udruženi kad Covid19 prođe. Biće nam svima lakše da preživimo i podignemo industriju. Promoteri, ticketing agencije, festivali, dođite i učlanite se u UPTAS. Noćni klubovi, svi ste dobrodošli u udruženje NOB. Sedimo svi u krugu. Svi smo jednaki, svi smo u istom ili sličnom problemu. Ostavite lične amozitete i sujetu u kancelariji. Ovo je posao, a sad je u pitanju i opstanak, zaista nema mesta za te gluposti.