Popularni novosadski The Petting Blues Band postoji od 2008. godine. Do sada je objavio dva studijska albuma „Ridin'“ (2016) i „Spontaneous“ (2019). O muzici, svirkama i planovima popričali smo sa Milovanom Đuđićem Jimijem, gitaristom i osnivačem benda.

BR: Reci nam nešto više o bluz sceni u Srbiji i kakva je ona po tvom mišljenju u odnosu na druge zemlje?

Milovan: Svedoci smo ogromnog progresa tehnologije kojoj robujemo u manjoj ili većoj meri. Oni koji manje robuju, imaju više vremena za sebe, da pročitaju neku dobru knjigu, pogledaju film, predstavu ili pak poslušaju neki dobar album, koncert. Kod onih koji mnogo robuju stvar je logično drugačija. Živi se brzo, zadovoljava se prizemnim stvarima koje ne zahtevaju preveliku upotrebu mozga, već samo brz protok neobaveznih informacija u želji da nešto ne promakne, a naravno, ništa od toga se ne zapamti. Svuda ima i jednih i drugih. Kod nas su dominantniji ovi drugi pa je sammim tim i sama bluz scena u zapećku. Publike postoji, ali su u manjini i često lenji da izađu iz domova.

BR: Vaš debi album „Ridin'“ je bio pravo muzičko otkriće. Koliko se novi „Spontaneous“ razlikuje od njega?

Milovan: Na prvom i drugom albumu se nalazi 9 potpuno autorskih kompozicija. Rekao bih da se drugi razlikuje po tome što smo mi sami proveli mnogo više vremena svirajući zajedno, gradeći i održavajući naše prijateljstvo. Takođe mnogo je zajedničih momenata i van bine koju su podjednako bitni! Na neke strvari gledamo drugačije. To je dokaz da smo zreliji kao ljudi i kao muzičari. Mislim da je “zreliji” pravi pridev koji bi se mogao pripisati našem drugom albumu.

BR: Šta je najvažnija stvar koja se dogodila u muzičkom razvoju benda između ova dva albuma?

Milovan: Bilo je tu puno lepih i ružnih događaja između dva albuma ali najvažnije je to što i dalje sviramo zajedno, što se volimo i međusobno poštujemo. Sa još većim žarom izlazimo na binu a nestrpljenje pred svirku je još veće nego ranije.

BR: Krajem prošle godine počeli ste sa promocijama albuma. Kako su protekle i kakvi su prvi utisci publike?

Milovan: Za sada je sve sjajno i pozitivno po tom pitanju. Album promovišemo na našim nastupima. Nekoliko internet radio stanica ga je emitovalo u Americi, Francuskoj, Nemačkoj posle samo mesec dana od objavljivanja. Veoma je lep osećaj kada neko pohvali vaš rad, bilo da je to publika na svirci ili radio voditelj. To nas motiviše da i dalje stvaramo.

BR: Da li su u planu promocije i van naših granica?

Milovan:Jesu, ali to zahteva menadžment i posvećenost samo tome. Mi ne vereujemo u granice jer i sama umetnost ne poznaje iste. Na žalost, ukoliko želite da napustite državu sa gitarom na leđima, to mora biti opravdano gomilom papira, a u našoj državi to je procedura. Težimo svirkama van teritorija Srbije i nadamo se istim s proleća kada se svirke presale na velike, festivalske bine.

BR: Sviraš od malih nogu. Koliko si lično sazreo kao muzičar, a koliko smatraš da je bend?

Milovan: Da, 10 godina je prošlo od naše prve svirke. Mnogo smo sazreli i kao individue i kao bend. Proces sazrevanja nikada neće prestati i to može biti još jedan od benefita koju muzika pruža. Muzika oplemenjuje!

BR: Bubnjar Nikola Vučetić i ti svirali ste nekoliko godina na prekookeanskim brodovima. Kakva su vaša iskustva?

Milovan: Svirali smo na otvaranju 5. najvećeg kruzera na svetu. Bili smo prvi rok bend koji je ikada svirao na nekom kruzeru. Iskustva su sjajna. Naučili smo kako neke stvari ne treba da se rade a kako neke mogu biti veoma poboljšane uz minimalno ulaganj. Upoznali smo mnogo divnih ljudi i stekli nova prijateljstva.

BR: Bluz je tipično američka muzika. Koliko je teško nekome ko nije iz Amerike da ostvari intenacionalnu karijeru?

Milovan: Dobar marketing je više od pola posla. Sjajnih bendova ima ali nema dovoljno menadžera. Svako treba da radi svoj posao. Bend da svira i stvara a menadžer da “istera” to na binu i na kraju krajeva i naplati za obe strane. Danas bi svi “hleba bez motike”. Lakše je biti menadžer nekome ko je već poznat i manje kvalitetan nego nekome ko je anonimusa vrhunskog kvaliteta. Ljudi idu linijom manjeg otpora. Gomila je dobrih bendova u Americi koji nikada nisu izašli van teritorije iste. Muzika treba da se deli sa ljudima. Svaki bend/autor treba da svira po celom svetu što je moguće više i bezbolnije.

BR: Koje ploče iz tvoje kućne kolekcije i danas voliš da slušaš?

Milovan: Vinil je najbolji format muzike. Sve sa ploča slušam sa još većim žarom nego ranije. U poslednje vreme slušam “Atlanta Rhythm Section”. Sjajan bend, nepravedno nepopularan.

BR: Koji savet bi dao talentovanim muzičarima iz Srbije, koji su na početku
karijere?

Milovan: Da sviraju! Da vežbaju! Da se druže i sviraju sa ostalim muzičarima. Slušanje što više raznolike muzike će doprineti u razvoju ličnosti i da, ceo život si na početku. :)

BR: S obzirom da bluz svoje verne slušaoce ima u nešto starijoj publici, kako bi mladima približio i ukratko objasnio šta bluz predstavlja?

Milovan: Iskrena muzika koja oplemenjuje, iz koje se može naučiti mnogo.

BR: Da li je u planu možda objavljivaje ploče?

Milovan: Plan postoji, nadamo se da će se kockice posložiti i na tom polju.

BR: Imaš li ideju kako probuditi svest mladih i pokazati im da ima mnogo kvalitetnije muzike od one kojom ih danas zatrpavaju?

Milovan: Sve potiče iz kuće. Sa mladima treba razgovarati, lepo i sa strpljenjem. Treba imati razumevanja za njihov bunt, jer to je jedna od odlika mladosti, na vreme usaditi pravi sistem vrednosti i održavati razvoj istog.

BR: Primetno je da su u pesmama poput „Bad Habit“, „Blame“, „Lost Kisses“ i „Splitted Hearts“ iskazana različita ljubavna osećanja i stanja… Da li su one plod ličnih događaja?

Milovan: Uglavnom jesu. Evo na primer “Lost Kisses” je inspiraciju za nastajanje našla u tuđoj preljubi. “Splitted Hearts” opisuje mene u jednom periodu. Umesto da pišem dnevnik napisao sam pesmu i pokušao da sa što manje reči iskažem svoje razmišljanje, ponašanje i emocije. “Drummer’s Song” je Aljoša napisao i posvetio našem bubnjaru Nikoli. Pesmu je doneo na probu a ja sam doneo riff. Sećam se das am imao visoku temperaturu. Pesmu smo veoma brzo završili a temperatura je nestala sa pojavom nove autorske pesme. Dokaz da muzika, uz pravilnu upotrebu, ima lekovita dejstva!

BR: „Hand Of Steel“ je naziv jedne nove pesme. Ti si jedan je od poznatijih steel gitarista u Srbiji. Koliko je teže/lakše svirati steel gitaru?

Milovan: Tekst za tu pesmu je napisao Aljoša i posvetio ga je meni. Na tom sam dodao rifove a svi zajedno smo osmislili aranžman. Nema mnogo veze sa samom lap steel gitarom koja je inače sjajna za sviranje. Potpuno je drugačiji način razmišljanja u odnosu na regularnu gitaru. Sviranje više instrumenata pomaže da se svoj glavni posmatra iz više uglova i samim tim da se iz istog izvuče maksimum.

BR: Proslavili ste deceniju rada. Kako vidiš The Petting Blues band u narednih 10 godina?

Milovan: Živ i zdrav na binama širom sveta sa još nekoliko albuma iza sebe.

BR: Opiši nam vaš zvuk u jednoj rečenici?

Milovan: Naš zvuk je iskren!

BR: Nadimak ti je Jimi. Kako si se opredelio za muziku, gitaru, bluz? Kakav je bio tvoj početak? Da li je to bila neka odluka koju si odjednom doneo ili si slušajući neke izvođače počeo polako i postepeno da ideš tim putem?

Milovan: U našoj kući se oduvek slušala muzika. Još kao mali sam uzimao štap za otvaranje krovnog prozora i ispred televizora zamišljao da sam na stadionu pred neograničenim brojem ljudi. Sestra je za svoj rođendan dobila gitaru. Ja sam se više od nje obradovao poklonu. Krišom bih ulazio u njenu sobu i služio se gitarom da umesto štapa sa njom “mlatim” ispred televizora na kome je išao koncert benda. Jedan dan se sestra ranije vratila kući. Bilo je zanimljivo. Ne znam da li je veći bio moj blam ili njen bes zbog uzimanja njenih stvari bez pitanja. Pubertetski dani… Pluskvamperfekat. U kući se nalazio jedan lap top računar koji je brzo bio zamenjen za akustičnu gitaru. Mojoj sreći nije bilo kraja. I onako nikada nisam sedeo za računarom i igrao igrice. U tom periodu nisam znao ni da ga propisno koristim. Zanimala me je samo gitara. Uz nove akorde, oktrivao sam i novu muziku koja je sa sobom donosila nove emocije i melodije iz kojih su opet proizilazili novi akordi. To je začaran krug koji traje ceo život. Kao droga samo zdrava droga. To je možda i razlog zbog čega nikada nisam konzumirao cigarete i opijate. Muzika je moja droga.

BR: Šta bi bila duša bluza? Da li je to pevanje ili gitara?

Milovan: Ritam, melodija, tempo i dinamika su osnovni elementi muzike. Pravilna razmera tih elemenata sa glavnim dodatkom iskrenih emocija rezultuje bluz. Ovaj recept se može “spremiti” bilo kojim instrumentom. Podsetimo da je i glas instrument. Šaban Bajramović i Toma Zdravković su naši najveći bluzeri.

BR: Bez obzira na trenutnu situaciju na sceni vi kada nastupate po klubovima to je
događaj koji je opšte posećen. I oni koji se više razumeju u bluz, oni koji vas prvi put čuju imaju potrebu da opet dođu na vašu svirku. Koga bise od muzičara sa domaće scene izdvojio po kvalitetu?

Milovan: Mnogo je kvalitetnih muzičara na našoj sceni. Teško bi bilo da nekoga spomenem a nekoga ne. Ipak, meni najkvalitetniji muzičari i ljudi pre svega su: Dejan Zec, Aljoša Molnar i Nikola Vučetić. Za one koji ne znaju, mi činimo The Petting Blues Band.