Miloš Ćurčija i Dejan Cvetojević (Opoziv): Ovo što radimo je čist j****i hedonizam

Opoziv je supergrupa nastala od strane muzičara nekoliko bliskih bendova sa scene unazad 20 godina. Nedavno su objavili svoj prvi singl “Korak dva” i uživo ga predstavili u Jazz bar centru. Iskoristili smo priliku da nakon toga popričamo po koju sa njima.

BR: Koja priča stoji iza nastanka Opoziva?

Miloš: To će Deki najbolje da ti ispriča, ja sam poslednji došao.

Deki: Bend je počeo, ima sad već, godinu i po dana, čak možda i koji mesec preko. Prvobitno je bila neka druga ekipa. Vojin je bio za bubnjem, Aref, ja, još par drugih ljudi. To je trajalo recimo pola godine i iz XY razloga nije uspelo, tako da smo ostali bili na kraju samo Vojin, Aref i ja. Prvi ljudi koji su nam pali na pamet su basista Mladen (Tea Break) i Miloš. Klasično na poziv, s obzirom da se znamo jako dugo. Ako se ne varam, ja sam bio na prvom Tibijinom albumu 2000. godine.

Miloš: Skakao si na našoj prvoj svirci.

Deki: Tako da smo negde od maja prošle godine u ovakvoj postavi i za sada imamo šest snimljenih pesama od kojih je izašla prva, “Korak dva”. Trenutno spremamo drugi singl koji će, nadam se, odmah biti u video formi. Pored toga imamo još četiri pesme koje planiramo da snimimo, da zaokružimo sa otprilike desetak pesama, kao nekakav album, ali ćemo videti da li će ići kao konkretno izdanje ili će ići kao singlovi, otom-potom. Tek se zahuktava.

BR: Pošto dolazite iz više bendova, faktički ste supergrupa, koji su razlozi za vaš novi početak? Postoji li neki uzrok?

Deki: Misliš koja je suluda akcija? Kao novi bend u 2019? Da li ste normalni? Pazi, osnovni razlog je isto, verovatno, kao što i ti radiš, zbog koga si ti ovde, zato što gotiviš to iole, i dalje te negde radi i gotivno ti je dok radiš i možeš to da radiš non-stop koliko ti život dozvoljava. Nije bila poenta da napravimo novu Tibiju, Doghouse, Tea Break, to smo radili već 20 godina. Hajde da, uslovno rečeno, probamo nešto drugačije. Našli smo se nas petorica likova koji nemaju ništa unapred definisano. Ko god ima neku ideju, ukoliko svi đipamo na tu ideju, ta ideja se razvija. Ne postoji nikakva odrednica u nekom žanrovskom smislu, ali forma je u osnovi ista – gitara, bas, bubanj…

BR: Da li to znači da se žanrovski više nećete da budete manje-više ograničeni na taj melodični hardkor ili pank?

Miloš: Pazi, ja mislim da svi ti bendovi iz kojih smo svi matično potekli (Mlađin Tea Break i dalje funkcioniše punom parom) nisu bili ograničeni nekom fiokom, pravcem. Doghouse jeste bio u osnovi, nazovimo pank rok bend, ali je bio mnogo više od toga. Tea Break ima toliko upliva drugih stvari koje se čuju od prvih pesama do poslednjih singlova. Mogu biti ponosan da Tibia tek nije imala nikakvih ograničenja. Imali smo pesme od tri minuta po do pretencioznih deset i po minuta, na koje smo svi ponosni i dan danas. Ali mi je fenomenalno, što volim da ponovim, volim ljudima da pričam, kada sam u ovaj bend došao. To je bilo godinu dana nakon što smo završili sa Tibijom. Stvarno sam bio u fazonu “brate, to je to.” Okačiš kopačke o klin i ćao-zdravo. Onda su me pozvali fenomenalni ljudi. Zove me Aref koji je u tom trenutku zajedno sa njim u stanu i pita, “hoćeš li da sviraš sa mnom i sa Dekijem?” Pitam ko je još tu, on meni “Vojin i Mlađa.” Brate, naravno! Ovo su dobri ljudi, to su prijatelji. Tibia je imala jednog jedinog gosta na svim izdanjima za 18 godina – to je bio Deki. Deki i Vojin su svirali u bendovima koji su mene poterali da napravim bend. Na neki način muzički uzori. Sedimo i pravimo novu muziku, to klikće i smejemo se.

Deki: Najbitnija stvar od svega. Mnogo nam je lepo dok sviramo, što je donekle i poenta muzike. Dođeš na probu raspoložen, ali da odeš još više raspoložen nakon probe.

Miloš: Ne idemo na fudbal jedanput nedeljno, jedanput nedeljno odemo na probu.

BR: Kako gledate na taj novi početak? Je li teško sada kao što je bilo nekada?

Miloš: Pa drugačiji su uslovi. Navikli smo na analogno doba: napraviš koncert, deo si ekipe, zalepiš plakate i već si napravio hajp. Digitalno je doba, više niko ne gleda plakat na ulici, ne možeš na taj način nikome da privučeš pažnju, društvene mreže su sve i koristiš sav potecijal. Drugačije je. Izazov je.

Deki: U nekim aspektima je lakše, u nekima je možda i teže. Lakše je možda što više nisi striktno vezan za studio, što je tehnologija napredovala u toj meri da sad možeš da radiš svojoj gajbi. Bubanj smo snimali u studiju, recimo, ali sve ostalo smo snimili gajbi. Ne pričam o tome samo koliko softveri mogu da ti pomognu, ako želiš da ti pomognu, ali ja mislim da to može proizvesti kontraefekat. Tu su da ti olakšaju, ali ne da postanu novi instrument. Koliko god da je lakše da snimiš i okačiš online, imaš nehuman broj potencijalnih slušalaca, toliko je sa druge strane i teže jer digitalno doba i tehnologija u tolikoj meri napreduju da danas svako može da zazvuči, ako pametno izaranžira neku ideju. Tehnologija može da nadomesti nedostatke. Mnogo više ljudi može da se izrazi i samim tim se pravi mnogo veća buka. Malo je teže postalo proći kroz tu buku da dođeš do ljudi. Ranije si imao TV, koji je i dalje moćan medij, ali ti, nažalost, nemaš više muzičkih emisija, programa koje guraju tzv. “alternativu”.

BR: Otkud sada srpski?

Miloš: Niko od nas gotovo nije radio na srpskom, Deki je imao priliku na svom projektu, Vojin takođe, ali publika koja je nas kao autore u drugim bendovima pratila nije navikla na nas čuje i na ovom jeziku.

Deki: Na engleski smo se privikli u toj meri da to više nije izazov. Radili smo već to, okupili smo se kao nova ekipa, nismo u ovakvoj postavi svirali zajedno i – šta mislite o tome da probamo na srpskom? Izrazi na engleskom i srpskom su drastično različiti i sam izgovor i da ti nekako uklopiš reči u melodiju koju si zamislio, potpuno je drugačije. A posle 20 godina ti treba neki izazov.

Miloš: Uvek sam se bojao i najviše u životu mrzim momenat ponavljanja. Koliko god je ponavljanje majka učenja, tako se ulazi u loop i ide se linijom manjeg otpora. Ne, daj mi nešto novo, neko novo iskustvo.

Deki: U nekom momentu ako je stalna repeticija iste stvari, uključuje se autopilot, svesno ili nesvesno. Tek nakon nekog vremena provališ da možda i fejkuješ. Negde se uljuljkaš u nešto, potrebno je malo da, s vremena na vreme, ubacuješ neko osveženje. To je kod svih bendova koje mi slušamo, ti slušaš, bilo ko.

BR: To dalje implicira da ste i vi sa novim godinama i pesmama rasli?

Deki: J****e, prvi album kad smo snimali imali smo po 19, 20 godina, Nikola bubnjar imao 16. Jako teško je da se vratiš 15 godina kasnije u taj mentalni sklop. Nemoguće je. Ako si i dalje u tom istom mentalnom sklopu onda imaš neke nerešene probleme. Zašto nije kao pre 20 godina? Pa, prošlo je 20 godina, desio se život, desile su se mnoge druge stvari. To bi baš bilo lažno.

Miloš: Sazrevaš, menjaju ti se stavovi, hvala Bogu da se menjaju.

BR: Stižu li vas brzo nove ideje?

Deki: Nismo imali u ušima kako će sa Milošem na srpskom zvučati. Ja njega nikada nisam čuo na srpskom, kakva bi njegova interpretacija bila? A to je totalno promenilo neki trip koji smo imali do tog momenta. Krećemo se u jednom pravcu, onda on dođe, izbaci svoje ideje, matori to je freestyle!

Miloš: Došli smo, krenuli tu stvar da radimo, kako smo krenuli, Deki je odmah bacio na strofu nekih svojih vokala, bilo je vrlo inspirativno, jedan kroz jedan.

Deki: On dođe, donese tekst, vokal ceo i toliko me odradi njegova ideja da posle toga za 10 dana napišem dve pesme. Sada čujem njegov vokal, gde je on i samim tim 50 novih ideja.

Miloš: Dolazim kod njega kući, Aref revitalizuje neki Mac koji ima gajbi. Nađu folder i krećemo da slušamo šta su njih dvojica snimali koliko godina unazad. Vi ste dva najbolesnija lika koja znam!

Deki: Tu smo skontali da imamo ceo album, manje-više. Tako da, na sreću, nikad nije manjkalo. Kad čuješ rif od pre četiri godine i dalje te radi. Dođe neko, donese rif i ako svi đipamo dok neko to svira… Čujem ritam, on čuje vokal, ovde bi možda moglo nešto, krenu neke ideje da se dešavaju.

BR: Da li postoji neko ko na svoj način vrši sabotažu, navikao je na drugačiju kompoziciju…

Deki: Znam o čemu pričaš, ali ne. Dešavalo se ranije, naravno, to je jedan od razloga zašto prethodna ekipa nije uspela. Među nama petoricom se to ne dešava, što celu stvar čini sjajnom. Super je što imamo normalan, otvoren odnos među nama. Svi imaju svoju pozadinu i neki svoj način svirke, zbog čega svima treba dati vremena i prostora da se prilagode, da se ruke priviknu. To je meni uvek bio trip u podžanrovima pank, hardkor muzike. Sve se svodi na priču o individualizmu, čovek individua, njegov život, njegov način, njegova stvar. Vremenom provališ da ako se tvoj individualizam ne uklapa u moj individualizam onda možda nije toliko dobar individualizam.

Miloš: Samo znam da ako neko od nas voli trep, to neće ubaciti. Dobro mi je kada dođe neka ideja i ako se četvorica slože oko neke ideje, a peti ima argument zašto to možda nije dobro – saslušaće ga svi. Možda je stvarno u pravu. I imaš taj fenomen organizacije, ukoliko se devet ljudi složi, a deseti ne i ima objašnjenje zašto misli da nije ok. Možda treba razmišljati u tom smeru.

Deki: Ako uzmeš da slušaš ili to što napraviš ili, u drugom slučaju, neki drugi bend, slušaj to onako kako jeste, ne kako bi ti želeo da zvuči, što mnogi rade. Reci sebi, “u mojim ušima to tako zvuči.”

Miloš: Na kraju krajeva, koliko god si realan na osnovu iskustva, opet radi emocija, muzika je sušta emocija. A možda je neko od nas u tom trenutku mnogo više na zemlji, a sve ostale nas je podigla emocija. Trezvenija osoba u tom trenutku ima neku zdravu dozu dodatne informacije koja je nama potrebna. U bendu ne treba da bude demokratije.

Deki: Meni se prvi put dešava da svi gledaju isto, a to je kako da pesma bude najbolja što može. Ego se iskontroliše jer svi rade za istu stvar.

BR: Godine iskustva su vas naučile da uživate u stvaranju?

Miloš: Imaš sigurno bendove koji na sličan način funkcionišu, ali baš iz tog razloga ne mogu nikako da se dogovore. Često se dešava. Hvala Bogu pa smo sazreli, nemamo dečje bolesti, u svojim godinama znamo svoj put. Ovo što radimo je čist j****i hedonizam! Mi smo petorica ljudi koji sve vreme vrište od smeha. Ne pevamo lolipop priče, imamo svoje priče, pevamo iz duše. Imamo pesme koje stvarno pričaju o nekim prelomnim momentima u životu. Kada se pesma odsvira, puna pluća života.

Deki: Ti nisi plaćen (ako si plaćen) za tih dva sata na bini, nego za ostala 22. Ovo na bini je samo jedan preogroman bonus.

Miloš: Publika domaća domaće bendove gleda u odnosu na inostranu scenu. Ti bendovi na inostranoj sceni žive od toga, i to lepo. Pričam o mainstreamu i avanzovanom andergraundu. Domaći bendovi, ukoliko se nisu opredelili da rade tezge, mahom ovo rade sebi za dušu. Publika mora da ima to na pameti. Ovo je nama svima čisto zadovoljstvo. Voleli bismo mi u nekom trenutku, da smo se opredelili, da nam ovo bude sve na svetu. Ali, ja sam iskreno srećan što mi ovo nije sve na svetu. Imam celokupan jedan život, zajedno sa tim bendom.

BR: Oni žive od toga, a vi živite za to?

Miloš: Taj trenutak. Mi smo presrećni da imamo tih pola sata do sat da možemo nekome to da odsviramo.

BR: Šta je sledeće?

Miloš: Mi sada razmišljamo samo o tom singlu. I završimo promociju prvog singla dok se ne desi drugi singl.

BR: Bendovi na koje nam možete skrenuti pažnju u poslednje vreme?

OpozivDeki: Ne znam koliko sam uopšte pratio, da budem iskren, ali recimo Repetitor, sviđa mi se njihova energija, kako vladaju binom, deluju kao bend. Ne toliko u smislu da ih slušam i da sad znam pesme napamet, nisam otišao u tom pravcu, ali video sam ih live i sviđa mi se energija.

Miloš: Ja sam uhvatio skoro Reflection iz G. Milanovca, nastalog iz Soulcage. Fyn iz Novog Sada. Zatim već stari dobri Ground Zero. Bronze. Sides iz Beograda. mnogo mi je drago što su se ponovo vratili Reflections of Infernal Rain, kao i No Comply. Ali ono što je na mene ostavilo utisak, dvadeset i nešto godina pratim dešavanja na domaćoj sceni, gledam koncerte i, što se mene tiče, za sve ove godine nema boljeg live od benda The Stone. Tačka. Znaš da rade sve, na kraju dana, iz duše i da im je to, opet, čist j****i hedonizam. Ono što sam ja doživeo u klubu Doma omladine je vrh svega.

BR: Sujeta naspram solidarnosti – ima li neki bend koji vam se ne sviđa?

Deki: Ne volim plitke bendove. Ne plitku poeziju, nego retardiranu poeziju. Ima nekih bendova čiju pozu ne razumem. Kod nas, recimo, dosta prolazi šaljivdžija fazon. Hvatamo fore i muzemo ih. Pa onda bendovi koji obrađuju narodnjake u rok formi, to mi je apsolutno genocid.

Miloš: Ja ne mogu da skapiram muziku koja nema emociju, sa nezainteresovanim vokalom. Sa druge strane, ako sviraš muziku koja ima nazovi neku političku konotaciju, nemoj da mi gađaš opšta mesta. Reci šta misliš, šta te boli, a ne gađaj da te prihvate i ovi levo i ovi desno samo da im se ne bi zamerio. Ako si se odlučio o tome da pevaš, budi konkretan. Sam protiv svih? Tu rečenicu može da prihvati svako. Ti kao sam, iza čega stojiš? I ko su ti svi protiv kojih se ti boriš (totalno zvuči kao stih)?

Deki: Što je veća presija koja se dešava u svakodnevnom životu nad čovekom, kao kontraefekat je, barem ranije, proizvodio bendove koji su otvoreno, vrlo sirovo i iskreno govorili o tome što im smeta, a što ja možda ne mogu da formulišem ili tražim formulaciju. To je ljudima trebalo. I iz toga se raslo, raslo, formirala se kritična masa. Danas je, zbog te političke korektnosti i svega, dobilo mutantski oblik.

Miloš: Nije to politička korektnost, nego nedostatak m**a.

Deki: Samo da se niko ne oseti prozvanim, da ne bude uvređen, ne znam šta.

Miloš: Na duže staze, ako se hvataš te političke priče a ne kažeš ništa – ti samo zaglupljuješ te ljude koji te slušaju. I oni su zbunjeni koliko si i ti zbunjen. Na kraju dana, lažeš ih.