-

NaslovnaIntervjuiMihajlo Obrenov (dreDDup): Ako nema lajanja i koškanja, onda nešto nije kako tre...

Mihajlo Obrenov (dreDDup): Ako nema lajanja i koškanja, onda nešto nije kako treba

Mihajlo Obrenov Dreddup

Ove godine novosadski industrial bend dreDDup slavi 25 godina postojanja, nedavno su izbacili svoj deseti album “Romance of Romans”. O svemu tome, novim spotovima, izdavaštvu, organizaciji koncerata, režiji i drugim projektima pričali smo sa frontmenom benda Mihajlom Obrenovim.

Balkanrock: Još malo pa 25 godina dreDDup-a. Kroz šta je sve prošao bend, koliko je bilo trnja, a koliko zvezda?

Mihajlo: Trnja je uvek bilo i biće ga a mi, nekako, sve tvrđu kožu imamo. Na početku karijere, sredinom devedesetih, bili smo anatemisani od strane “rokera” uz komentare da to što radimo “nije muzika ako nema gitaru, bas i bubanj” i da to “sve sam kompjuter svira i to može svako”. Tada su još postojale te kretenske podele na “ovi slušaju ovo” a “oni drugi ono” i to se “ne sme mešati”. Mi smo jeretično slušali sve što je bilo dovoljno agresivno i alternativno i stvarno nam te podele nisu ništa nikad značile. Usponi i padovi su jedna sasvim normalna stvar za bend jer niko od nas nije savršen, a nas je kao bend održalo to što svejedno ne težimo da budemo Abba pa se nešto preterano i ne potresamo ako nam pesme nisu na top listi te da li je neki kritičar dobro spavao nakon slušanja našeg singla. Za nas su te top liste irelevantna stvar, bina je oduvek bila naša crkva gde se odmerava duhovnost.

Tu negde, kad smo ušli u desetu godinu postojanja, tu kreće taj pravi put kroz zvezdano nebo i neki dečački snovi nam se ostvaruju. Tu smo se prvi put osetili kao pravi bend dok smo, recimo, putovali uzduž i popreko po Evropi te nastupali po raznim klubovima i festivalima. Kada smo otvarali i pre nekih naših velikih idola i tada smo najviše i zablistali, ali i ozbiljno zadrhtali. To je sve ono kroz šta jedan pravi bend treba da prođe. Tu shvatate suštinu zašto ta muzika baš vas bira kao katalizator, a ne nekog drugog i tu počinjete da prepoznajete jezik kojim vam se ona obraća. Trnje se, naravno, tu uvek vuklo u pozadini iza nas a opet, gledano sa neke druge strane – to trnje nekako i ide uz andergraund. Andergraund nije mesto gde se biraju lepe reči, već se isključivo reži i ujeda, a publika najviše voli kad ih neko pošteno i duboko ugrize – onako da osete da su još uvek živi. Takve bendove najviše i cene. Nama je to trnje praktično pomoglo u karijeri. Priznajem da se mi zasigurno ne bismo pomerili u zvuku da mi nije bilo mnogo važnije konstruktivno mišljenje onog mrguda kome se nije svideo naš koncert od samog mišljenja nasmejanog fana kome se, recimo, svideo i previše. Ako nema lajanja i koškanja i ako se svi ližu i maze, onda nešto nije kako treba i prerasta u neku izopačenu servilnost ili puku predvidivost sa zadahom radijskog kičeraja. Kada sagledaš sve to i pročitaš da uskoro punimo 25 godina kao bend i da nam za čitanje između redova još uvek nisu potrebne naočare to ti svakako dovoljno govori kakvih smo se sve sranja naživeli a i šta smo sve nadživeli.

BR: “Wounded by Sound” je bio skok u nešto malo drugačije, bliže new wave/post punk-u. Kako je došlo do ovog “zaokreta”?

Mihajlo: dreDDup je oduvek eksperimentisao sa žanrovima. Bilo je sličnih pesama i na ranijim izdanjima ali nikad uz neki video spot i nikad uz takvo pevanje. Više onako, pred kraj albuma. Jednostavno se desila ta “Wounded by sound” pesma, neplanirano, u trenu, kao španska inkvizicija – kako to obično i biva.  Odskače od kompletnog albuma ali eto, možemo i mi ovako matori ponekad da iznenadimo, da ne bude da je kod nas baš sve u tverkovanju.

BR: Baviš se i režijom, pa su spotovi dreDDup-a uglavnom tvoje delo. Koji ti je najdraži spot koji si uradio I zbog čega?

Mihajlo: Najdraži spot mi je uvek onaj poslednji koji uradim. Prosto ne mogu da izaberem neki koji mi je najdraži, više sam ponosniji na spotove koje sam radio za druge bendove (smeh). Šalu na stranu, to su DIY spotovi i drago mi je što smo uopšte i uspeli da ih snimimo. Dosta sam se, recimo, namučio sa “Fire Up The Planet” spotom i ispao je baš onako kako sam i zamišljao. Takođe, “Zelia” je bila noćna mora za snimiti jer je sve što je moglo da ode, zaprvo i otišlo dovraga. Za “TamTamTam” takođe nismo bili sigurni šta će i kako ispasti i da li će se pojedini delovi uklopiti jer je dosta dogovorenih scena na kraju ispalo iz priče usled vremenskih nepogodnosti. Taj mi je montažno možda i najdraži, a “Dark Street Boys” mu diše za vratom. Uskoro snimamo nove najdraže spotove, stay tuned.

BR: 2017. godine režirao si dokumentarni film “Kontakt” o novosadskoj andrergraund sceni kroz godine. Postoje li neki bendovi koji su se pojavili posle objavljivanja filma, koji bi se mogli naći u potencijalnom nastavku?

Mihajlo: Nažalost, od tada, se u Novom Sadu 90% tih bendova iz filma potpuno ugasilo, a mlađi bendovi koji su zastupljeni u poslednjoj trećini filma takođe jedan po jedan, ili nestaju, ili se preoblikuju u nešto drugo i menjaju imena. Za sada se od 2017. pojavilo jedva 2-3 benda u gradu koje bih mogao zamisliti u nekom nastavku “Kontakta”. Ipak za taj film ja nisam birao bendove koji samo aktivno sviraju ili postoje na sceni, već isključivo bendove koji neguju određenu alternativnu žicu i imaju neki stav.
Videćemo šta će budućnost doneti, možda nas iznenadi neki novi bend. Ako bih radio nastavak filma, to bi onda bilo 2037. da vidimo ko je preostao od ovih iz prvog dela i ko se još seća gitare kao instrumenta, verovatno bi se zvao “Kontakt 2: Gde su svi?”.

BR: U saradnji sa Librarion Records ste još 2019. godine izbacili album “219” na kaseti, odnosno rane radove nastale u prve tri godine benda. On je tek nedavno osvanuo i na internetu. Kakav je bio osećaj čuti neke od tih pesama posle više od dvadeset godina?

Mihajlo: Neke od tih pesama pune uskoro i 25 godina. Ja se dobro sećam svakog trenutka sa tih snimanja iz devedesetih i uvek mi slušanjem tog materijala slike same naviru. Slično je poput sećanja na prvi seks, većini to nije bilo baš nešto specijalno, ali je zato svima ostalo urezano gde se desio, šta su mislili, šta su tačno radili i sa kim su to radili. Sve oko muzike je tada za nas bilo novo i zato se sećam svega i nastanka svake pesme. Čuje se tu jedno debelo neiskustvo u snimanju.

dreDDup
dreDDup

Tada se sve snimano ili na samu audio kasetu ili na neku primitivnu verziju programa za snimanje na još primitivniji kompjuter. Nismo snimali višekanalno već sve na 1-2-3 pa onda na taj gotovi snimak dodavali ostale elemente. To su snimci nastali sa svega par mikrofona i to su bili meseci i meseci svakodnevnog eksperimentisanja sa snimanjem. Efekte nismo ni poznavali pa je recimo distorzija stavljana na bubanj umesto na gitaru i tako. U svakom slučaju je zanimljivo i simpatično čuti tu dečiju igrariju. Svakako, za fanove benda, jedan lep uvid kako smo počeli celu priču a i prija mi da čujem glas originalnog pevača na nekim od pesama. Tada smo baš bili nerazdvojni drugari. Ne znam gde je on sada i šta radi, baš se dugo nismo čuli ni videli.

BR: Stojiš i iza Crime:Scene Records, jedne jako neobične i retke etikete. Kako je došlo do stvaranja ovog labela i koja je njegova suština?

Mihajlo: Crime:Scene records postoji od 2007. godine. Igrom slučaja, vodio sam taj forum koji se zvao Dark:Scene koji je bio zadužen za industrial/goth/alternative/experimental muziku. Onako, članci su se pisali, članovi su kačili informacije o zanimljivim bendovima,… To je bila jedna mala, ali odabrana, ekipa fanova svih tih “mračnijih” žanrova. Tamo je na kraju krajeva obitavala skoro kompletna tadašnja aktivna ekipa muzičara sa područja ExYu i to im je služilo kao sjajna platforma za prezentovanje naših muzičkih radova. Govorimo dakle o vremenu kada su MySpace i P2P mreže još uvek vladale. Tada si morao pronalaziti ta neka online utočišta u vidu foruma ili nekih chat room-ova da bi se povezao sa scenom. Još uvek su se čitali i štampani muzički časopisi i fanzini.

Uporedo s tim, masovno su se počeli pojavljivati i oni Mediafire, Rapidshare i Divshare servisi koji su hostovali linkove na duže staze pa smo došli na ideju da napravimo jednu digitalnu kompilaciju tih bendova sa foruma i okačimo je na jedan od tih servisa za free download. Malo po malo, nizala su se izdanja i to je preraslo u sve veću saradnju između autora pa su se pravili i kolaboracijski albumi, organizovali koncerti, dark festovi, tematske kompilacije i radio emisije. Znam da je rekordni download držala kompilacija “Dark Tribute to Lepa Brena” sa preko 300 hiljada preuzimanja. To je danas nezamisliva cifra za neku underground priču. Taj forum i sam C:S records su tada pokrenuli dosta nekih priča i gomila “kućnih projekata” je odjednom, podstaknuta celom tom energijom i počela nastupati uživo – što je bilo sjajno. Izdavačka kuća danas broji oko 160 izdanja, a gomilu toga odštampali smo i na fizičkim izdanjima u obliku audio kaseta koje se prodaju isključivo na našim dešavanjima i služe kao support za C:S. Dakle kupovinom te trake direktno nas podržavate i omogućujete produkciju koncerata bendova sa labela. Suština cele te priče je da se podrži i nekako samo-održi ceo taj ogranak alternative koji nikada nije dobio pravu šansu na ovim prostorima.

BR: Aktivni ste sa organizacijom svirki i žurki, ili ste bar bili kada god je to bilo dozvoljeno. Kakva je danas perspektiva organizacije bilo kakvih muzičkih događaja?

Mihajlo: Trenutno  je prisutno “zatišije pred buru” jer Kovid i kosi i vodu nosi. Vredno pripremamo nove žurke, nove koncerte, osluškujemo nove bendove, a u međuvremenu povremeno puštamo online stream nekog koncerta koji smo producirali u prošlosti. Jedno vreme sam radio online dark žurke kad smo baš bili u onom teškom lockdownu jer sam shvatio da ljudi plaču za bilo kakvim vidom druženja, dodira, pa makar to bilo i online. Međutim, kako je prošao lockdown onda su svi ostali DJ-evi to počeli raditi pa više nije imalo smisla. Inače, evo već dvadeset godina unazad koliko to radim, uvek je i bilo teško organizovati događaje ovog dark tipa – jednostavno fan baza i ta subkultura su baš veoma mali u Srbiji i scena je osuđena na svega 10-15 bendova. Srećom, novi klinci se sve više okreću dark zvuku. Primećujem da im to više prija i da su dark žurke koje radim prepune mladih koji su željni baš takvog “vajba” i takvog doživljaja. Ja nekako optimistično verujem da će baš ti novi fanovi ovakve muzike tek imati šta da kažu i da će se pojaviti potpuno nova vrsta darkera koja nije ograničena nekim bremenom starog zvuka i nekim izlizanim zakonima žanra. Ti klinci će nastaviti priču kada se mi stariji na kraju povučemo u neke pećine.

BR: Prošle godine se Dark Fest održao online. Koliko je bilo teško organizovati desetak bendova i projekata za jedan trosatni online događaj?

Mihajlo: Dark zajednica se na ovim prostorima drži nekako zajedno baš zato što je mala. Svi sa scene se odavno već poznajemo i generalno smo u kontaktu, skoro pa svakodnevno. Svi bendovi i projekti su oberučke prihvatili moj poziv da se uključe u taj online Dark Fest i vrlo brzo smo sve to dogovorili. Ionako niko nije imao šta pametnije da radi dok je bio u izolaciji. Niko od nas nije znao, niti zna, koliko će ovo sa kovidom da traje pa i nismo planirali puno unapred, a u vreme lockdowna, taj koncert nam je bio više nego potreban.

BR: Aktivan si i sa svojim projektom MRT koji traje više od dvadeset godina. Šta ti MRT pruža što ne možeš da ispoljiš kroz dreDDup?

Mihajlo: MRT radi oldschool industrial zvuk koji nema dodirnih tačaka sa industrial rok zvukom koji radi dreDDup. To su dva posve različita entiteta. MRT ima jednu neopterećenu slobodu koja se ispoljava kroz tu igru sa ambijentalnim zvucima i samom formom. MRT zapravo ima neuhvatljivu formu i zbog toga je kreativnost neograničena, a i rad u takvom okruženju je oslobođen svih muzičkih zakona. DreDDup ipak poštuje donekle zakone neke industrial rok i elektronske scene, a i više je pojavno u formi klasičnog benda. MRT je moj mali snoliki industrial svet koji nemam potrebu da objašnjavam niti da ga dodvoravam publici, samo je bitno da idu tri crvene na mikseti i sve je ok.

BR: Industrial i Srbija. Koliko te dve stvari uopšte imaju dodirnih tačaka?

Mihajlo: Jako malo. Nikad to ovde ljudi nisu ni shvatali, a ni “pušili”. Za bendove kakav je dreDDup, uvek je bila velika nepravda što je u Srbiji za nezvanični andergraund i alternativni žiri postavljeno nekoliko samoljubivih protagonista koji i to malo prostora, koliko je ostavljeno za alternativu po medijima, popunjavaju mediokritetskim sadržajem od kog i sami, u svojoj ograničenosti, ne mogu dalje pa to još začinjuju očajnom samopromocijom. Uvek smo se borili protiv toga svega kao bend i to nam jeste zatvorilo mnoga vrata. Znaš, veoma je teško imati ovakav bend u zemlji koja boluje baš od tih, ponajviše, novotalasnih bolesti koje, nažalost, još uvek traju – kako u vidu beskrajnog daća i memorijala tako i u vidu isključivo jednog, tome sličnog, nekrofiličnog zadaha novih aktuelnih bendova.

dreddup
dreDDup

Za vreme stare Jugoslavije bila je druga priča, industrial zvuk se ponajviše negovao u Sloveniji i Hrvatskoj. Tu je postojalo baš dosta nekih underground DIY kaseta i čak nekoliko autora je došlo i do vinilnog izdanja. Ne kažem da nije bilo projekata i bendova i u drugim republikama, ali te dve prednjače. Autopsia, projekat iz Rume, je kasnije otišao u Englesku i tamo stekao kultni status, dok ovde recimo ne bi uradili ništa. Pure iz Jagodine je bio naš Ministry. VIVIsect iz Novog sada naš Skinny Puppy. Kritičari i mediji iz tog vremena nisu imali sluha za to. Ostatak te srpske scene je ostao mahom zaboravljen.

Tamo negde krajem devedesetih sa pojavom muzičkog softvera počinje i rast malih kućnih studija, ali se takvi projekti, zbog svoje neinteresantnosti za publiku, ipak odlučuju za život na internetu. Ipak, živih bendova je i dalje bilo jako malo. Ja bih ti recimo mogao nabrojati 10-tak live industrial bendova iz Srbije, onih koji su stvarno voleli i koji su stvarno negovali taj zvuk i taj stav, a opet da su stvarno postojali na binama i nastupali. Sa druge strane, i na veliku žalost, i to je bilo veoma kratkog daha. Sa pravom mogu reći da je dreDDup jedini srpski industrial rok bend koji ovoliko dugo aktivno postoji na sceni.

Ukoliko ljude zanima da se potpunije informiše o svim tim domaćim dark i industrial bendovima, a da preskoče besomučno traženje svega toga po Guglu, predlažem moj ExYuDarkScene kanal na YouTube kao polaznu tačku. Tamo stvarno ima svega i svačega na tu temu, ceo ExYu je zastupljen i ja tamo redovno kačim bendove tog tipa gde u potpisu videa dajem i druge linkove.

BR: Za kraj, 2016. godine si dao “poslednji intervju” za Helly Cherry i od tada nisam siguran da li smo od tada imali prilike da te čitamo negde.  Tada si rekao da “ljudima očigledno danas nije potrebna iskrena misao”. Da li se išta promenilo od tada? Ima li mesta za istinu i iskrenost u našem svetu?

Mihajlo: Kao što vidiš dao sam ovaj intervju – dakle nešto se JESTE promenilo. Poslednjih 5 godina sam davao samo kratke intervjue isključivo vezane za moj rad na filmovima i spotovima i stvarno nisam želeo više da pričam na temu muzike ili scene. Tada, pre pet godina, nisam više verovao u moć reči jer je već tada bilo očigledno da klinci i ovi “moderni” ljudi više ne čitaju dalje od pukog naslova a kako sam svet već par decenija živi u vremenu koje je praktično okovano slikom, rešio sam da jednostavno prestanem da dajem intervjue jer je postalo očigledno da ih niko više i ne čita. I tako, vreme je prolazilo a ja sam se malo više okrenuo ka sebi i svom radu, bez opterećenja da moram imati mišljenje o ovome ili onome te da li će me neko pohvalitii ili osuditi zbog nečega što sam rekao. U svemu tome, uhvatio sam sebe kako sve više vremena provodim čitajući nešto napisano van ekrana i kako me pisana reč sve više interesuje od one izgovorene. Verovao sam da je svet potpuno zaspao u tim selfi predstavama, filtriranim foto albumima i mediokritetluku. Da ih prosto više ništa ne može pokrenuti i da svaka navodna borba traje svega par dana i to online.

Onda se desio jedan blagi zaokret koji mi je pokazao da jedan čovek još uvek može pokrenuti milione – Džorž Flojd. Ta scena je bila toliko užasna i mučna za gledanje a njegova poslednja rečenica “Ne mogu da dišem!” toliko iskrena i jaka, da ona sa pravom postaje jedan simbol pobune i jedna moćna personifikacija viševekovne klasne i rasne borba te, ta ista rečenica, svojom snagom podiže kompletan jedan kontinent na noge, milione ljudi, pa na kraju i ceo svet. E tu sam osetio pravu moć izgovorene reči i shvatio da još uvek ima mladih ljudi koji su spremni da se bore protiv nepravde.

Dok čekam te neke nove reči koje će neko izgovoriti tako istinito i ovde da nas, u ovoj maloj zemlji na ivici bezdana, pokrene sa buđave mrtve tačke – razmišljam da, ipak možda još uvek postoji neki budan krug ljudi koji čita između redova i ovako duge intervjue i da će se možda baš tu, među njima, pronaći neki novi klinac koji će sve ovo izrečeno stvarno razumeti. Nadam se da će taj klinac stvarati taj neki svoj novi svet sa moćnijim žarom od onog kakav sam ja nekada davno imao pre 25 godina. I kako moj svet lagano bude iščezavao, tako će se njegov polako pojavljivati i materijalizovati. Biće to sjajno samurajsko iskustvo kad se nas dvojica konačno slučajno sretnemo tamo negde na sredini, baš tu gde će naši svetovi biti iste vidljivosti – znam da ćemo se tada prepoznati i pokloniti jedan pred drugim. Takvom se susretu nadam i tada ću znati da sve ovo nije bilo uzalud.