Mihajlo Andrić (PPT) – Provešćemo se vrlo neskromno u krugu porodice

foto: Milena Arsenić

Beogradski rapcore sastav PPT je posle 5 dugih godina, otkad postoje, konačno objavio svoj debi album “U nedostatku volje i smisla“. Povodom izlaska albuma i koncerta koji će bend večeras održati u Domu omladine Beograda razgovarali smo sa “polu-frontmenom” benda Mihajlom Andrićem.

Mihajlo je višeslojna ličnosti. On je pravnik, umetnik, muzičar, jedan od članova uredničke ekipe portala Oblakoder, a njegova fizička pojava teško se može direktno povezati sa rokenrolom. Dok smo razgovarali nosio je crni sako i belu košulju, pa je ljudima sa strane verovatno više izgledalo kao advokat kome je došao klijent, nego kao čovek koji daje intervju za portal o rok muzici.

BR: Šta stoji iza naziva benda PPT, odnosno prirodno pravo i tečurke?

Mihajlo Andrić: Na prvom mestu, mi uvek objašnjavamo  da iza tog naziva postoji jedna anegdota koju mi ne prepričavamo i voleli bismo da tako ostane. Najbitnije za naziv je da su to sve prirodni motivi kao što su priroda, trava i pečurke. Mi smo to promenili, jer smo prvobitno hteli da to budu prirodno pravo i pečurke i da to bude 3P. Ipak, pošto Trip već postoji, oni su iz 38 bloka, mislim na Psihoaktiv Trip, ne bismo dobili tu dozu originalnosti kad bi postojala dva tripa, ovako postoji samo jedan Trip i postoji PPT.

BR: Šta za vas predstavlja prirodno pravo?

Mihajlo: Prirodno pravo je ono koje postoji iznad pozitivnog prava jedne zemlje,iznad zakona i ono treba da usmerava pozitivne zakone ka tome kakvi oni treba da budu. Tu mislim na savest i moral. Kada pozitivni zakonu nisu u skladu sa prirodnim zakonima u tom trenutku čovek mora da dela. Ova cela priča direktno je povezana s muzikom, jer smatramo da muzika više nije u skladu s prirodom i nije onakva kakva bi trebalo da bude. Onda mi tu nastupamo i menjamo stvari.

BR: Koliko često se kod vas nalaze teme o kojima si sad govorio, poput tema o prirodnom poretku i ljudskom delanju?

Mihajlo: U prvim tekstovima nimalo, ali u ovim koje smo stvorili poslednje, ali koje otvaraju album „Da li veruješ u to?“ i „Mikrofon na pod“, s kojima se predstavljamo, one su jako zastupljene. „Mikrofon na pod“ je npr direktno o tome da treba baciti mikrofon, završiti sa izjavom i krenuti u akciju, u pobunu iz bilo kog razloga. Ja sam pobunjenik bez razloga, prodan od strane tuđih zakona i zaveta, ja moram nešto da promenim i ne mogu više da ćutim i ne želim više da ćutim, jer sam svakog dana sve luđi i luđi.

BR: One su, želiš reći,  manifest vašeg rada…

Mihajlo: Da. Te dve pesme najviše predstavljaju ono što mi zapravo jesmo. One su ono što bi mogli biti stubovi za kasnije pesme. Opet ne mogu da kažem, da želimo da se vežemo za te motive pobune koji su postali kliše. Nekad je bolje da pobegnemo, ne samo iz određenih tekstova i tema, nego i iz određene muzike. Mi smo okarakterisani kao rapcore, ali kad poslušaš album ti vidiš da tu ima svega, ima rokenrola, ima bluza, ima negde i fanka, ali da naravno ono što uvek ostajemo i budemo je taj rapcore.

BR: Hip-hop je znači ipak temelj svega…

Mihajlo: Rap izraz omogućava da kažete ono što ne priča rokenrol. Rap se bavi stanjem na ulici, to je poezija betona, to su stvari koje znaju samo ljudi na klupama. Nama je amblem golub, koji se nalazi i na kaveru albuma, a on je gradska ptica koja predstavlja baš te gradske priče.

 BR: Upravo taj golub s naslovnice albuma u velikom je kontrastu s muzikom koju vi stvarate, ali je opet direktno povezan s nazivom albuma koji takođe odiše sivilom i nihilizmom. Kako ste se odlučili za takav izbor slike i naziva albuma?

Mihajlo: Ono što je nihilizam  i što ostaje povezano s tim je priča o današnjem čoveku. On nema volje bilo šta da menja, on ima volje samo za rutinske dnevne aktivnosti i neprekidno radi te krugove koji su bukvalno ničeanski. Mi želimo da kroz muziku i stvaranje pobegnemo od toga, a kaver je logičan sled ove cele priče. On je vaskrsnuće iz pepela prethodnog goluba, koji je ranije bio naš znak. To je bio golub u letu iza kog se nalazilo najplavlje nebo. On je bio neka naša mladost. Sad kad je zaokružena ta prethodna celina mi smo morali da koknemo tog starog, jer je bio suviše svetao, a mislim i da taj njegov let ne bi imao neke velike domete. Sada imamo ovog novog koji je vaskrsao, on je mnogo tamniji, od pepela je i širi svoja krila za buduće albume. Današnji svet je svet moranja, a on je upravo suprotno, on je golub htenja.

BR: Snimili ste i dva spota za pesme „Slabo“ i „Ludak“ s kojima ste najavili ovaj album, a ti se u oba pojavljuješ kao glavni glumac. Kakav je bio osećaj stati pred kameru?

Mihajlo: Ovo je zaista bio prvi  put da sam se ja bilo gde pojavljivao pred kamerama. Čudno je uvek kad ti je kamera ispred lica i kad moraš da se izdvojiš od svega prirodnog. Čini mi se da nervni sistem, bukvalno, reaguje na kameru.  Hvala Bogu pa mi nismo snimali neke spotove koji se bave nekim stanjima u kojima mi nismo. Ovo za prvi spot za pesmu „Slabo“ to je neka priča u kojoj smo mi konstantno. Tu je bilo jako malo glume, jer su to situacije u kojima smo se svi zatekli: da negde prespavamo sedeći, da ne znamo šta će lik s konjskom glavom pored nas, prazne flaše, dobili smo batine.

BR: U drugom spotu čak imaš i neobičnu plesnu tačku, to bih rekao i nije baš situacija u kojoj se često nalaziš…

Mihajlo: Iza tog spota je postojala velika priprema, što se tiče naših igračkih sposobnosti, jer ja u životu nisam tako nešto odigrao. Ja čak ne đuskam ni ovako kad izađem u grad, a kamoli da to radim ispred kamere. Mesec dana smo se aktivno spremali i bilo je mnogo čudno kad nekome moram da kažem e ne mogu nešto jer imam trening plesa. Svi su bili u tripu jesi li ti normalan mesec dana se spremaš da izvedeš neki novozelanđanski ples.

BR: Koja je tebi najdraža pesma s albuma?

Mihajlo: Recimo da je meni omiljena pesma „Mikrofon na pod“. To mi je omiljeni tekst i čini mi se da smo tu otišli najdublje . Ipak najveća priča zapravo stoji iza onog haikua iz pesme „Belegiš“ gde pričamo zapravo istinitu priču i onda nas to sve kupuje. Znamo tog lika iz pesme, znamo tu devojku i tu celu situaciju, ali je nikad kompletno nećemo ispričati ovako, jer bismo uništili njenu čar. Samo poručujemo njoj da ne ide tamo više nikad, da se ne vrati u Belegiš.

BR: Vidimo da na albumu postoji i takva pesma, ali je tu prisutna i jedna ljubavna pesma „Ostani“ koja nas iznenadi na samom kraju. Odakle takva pesma na albumu?

Mihajlo: Drugi vokal u bendu Davor je emotivac i on ima takve tekstove. Stvar je zapravo u tome da smo mi hteli da ubedimo sebe i druge u to da mi možemo da uradimo baladu. Hteli smo da vidimo da li mi možemo da napravimo nešto što ima zvuk tuge i daljine. Mi smo sve to zamisljali kao neko ostrvo ili neku liku u kojoj lete ptice, gde smo mi sami tu, gde nama baš nikog i da nam nešto fali.

BR: Koliko je to bilo uspešno?

Mihajlo: Kao vokal nisam zadovoljan svojim izvođenjem, jer zvučim kao Bajaga koji je progutao žabu, ali što se tiče aranžmana i Davorovog pevanja mislim da je to poprilično uspelo. Meni se najviše sviđaju elementi u toj pesmi kada Moma, gitarista, svira na svom instrumentu neki drugi instrument, pa mi se čini da su u toj pesmi, naročito uživo kad sviramo, uvek prisutne violine, a njih zapravo nema nigde.

BR: Pored svog bunta i nezadovoljstva koje ste sručili u ovaj album, jedno od „oružja“ u borbi protiv nedostatka volje i smisla koje vi veoma rado koristite je humor. Koliko je on važan deo vašeg izraza?

Mihajlo: Ja bih jako voleo da to i ostane i da svi razumeju to što si ti sad primetio i postavio mi kao pitanje, a to je  da se mi samo jako dobro zajebavamo. Drugi bendovi se mnogo kurče, posvete se tome, razmišljaju šta će oni tu da postignu. Mi ne želimo da zaboravimo zašto smo uopšte ušli u sve ovo, a to je da se pre svega dobro provedemo.

BR: Kako ti vidiš humor u današnjem svetu?

Mihajlo: Bitno je da zapravo postoji neko mesto gde si ti povezan i gde osećaš humor, a za nas je to proba. Mi imamo taj odnos zezanja kao prijatelji da smo prevazišli ljubav i da jedan drugom možemo da psujemo majku i da je to smešno. Ali u globalu, veliki problem je tragično vreme iz kog ne možemo da se iščupamo, a u takvom društvu se ne rađaju komičari, već tragikomičari. Uvek moraš da razmisliš da li ćeš da plačeš ili ćeš da se  nasmeješ.

BR: Da, došlo je do toga da nam sad i tužne stvari, kao nečija agonija, postaju smešne…

Mihajlo: Srbi su ti takav narod. Ne mogu da kažem za druge jer ne pripadam nigde drugde. Pogledaj naše filmove. Mi pravimo dve vrste filmova. Pravimo drame poput „Klopke“ i „Hadersfilda“ i tragikomedije poput „Maratonaca“, „Ko to tamo peva“ , ma gotovo svaki. Nema tu više žanrova od toga, jer takva je situacija i to smo mi. I nije samo da ja i ti osećamo tu konstantnu ironiju koja nam leti nad glavom, kao akrep neki, nego mislim da to oseća svako.

BR: Čemu se ti najčešće smeješ?

Mihajlo: Humor koji ode što dalje u morbidnosti, ironiju i pljuvanje mi je sve bliži smehu. Meni su smešne stvari kao što su Ricky Morty i Southpark. To su mi neke zdrave satire gde ti moraš da imaš stav o svemu i kad čuješ stav s druge strane da možeš njemu da se nasmeješ i da ga prihvatiš. To su meni smešne stvari, ali mogu da primetim da se uopšte ne smejem kao nekad.

BR: Šta nas očekuje na koncertu u Domu omladine?

Mihajlo: Ovo ćemo svhatiti kao rečenicu provešćemo ovo veče skromno u krugu porodice. Ali ne, provešćemo vrlo neskoromno u krugu porodice. Dolaze svi ljudi željni svirke još od prethodne godine, jer godinu dana zbog snimanja nismo nastupali, koji su neprekidno zapitkivali kad će svirka, kad će album. Za sve koji su se interesovali, za sve njih koji su od početka bili tu ovo je momenat za njih.  PPT nije samo bend već njega čini i sva publika koja dođe na nastup. Mi se trudimo da stalno komuniciramo sa svima koji dođu i da ih im posvetimo pažnju i ubedimo da neki drugi put dođu ponovo na naš koncert. Očekuje nas jedan veliki izliv emocija, pre svega naš, jer smo se zajebali da prihvatimo da ne nastupamo dok se snima album, a publika će da nam se oduži svojim ludilom i besom za to što nismo nastupali godinu i po dana.