-

NaslovnaIntervjuiMateja Đokić (Keni nije mrtav): Nove pesme, to smo mi, to je naš život

Mateja Đokić (Keni nije mrtav): Nove pesme, to smo mi, to je naš život

Keni nije mrtav Feedback Niš
foto: Ivan Lavrenčić

Oni su Keni nije mrtav, energični trio iz Kruševca koji polako priprema svoj prvi album. Mateja Đokić (vokal, gitara), Matija Pešić (bek vokal, bas) i Sava Tomić (bubanj) koncertno su aktivni već nekoliko godina, a u oktobru 2020. godine predstavili su svoj prvi zvanični singl “Venecijaneri“. Nedavno su predstavili i svoj prvi spot za pesmu “Samodisciplina“, a mi smo, nakon kratkotrajnog “ratovanja” reportažama i saopštenjima, seli na pivo sa Matejom i pričali o svemu – od maštanja o bendu do danas, kada je prvi album praktično spreman.

Balkanrock: Singl “Samodisciplina” pojavio se u junu, a sada je stigao i spot, vaš prvi. Šta nam možeš reći o njemu?

Mateja Đokić: Ideja za spot “Samodisciplina” nije postojala praktično dok Peca nije došao i snimio koncert na Zidiću. Poslao nam je koji minut i mi smo odlepili, bili iz fazona, da li je moguće da imamo spot. Postojala je ideja da dovršimo snimanje na sledećem koncertu, ali smo spontano došli na ideju da izdvojimo dan pred svirku u Matijinoj kući i probamo da snimimo pravi spot. Probali smo, zezali se, smišljali scenario na licu mesta i evo, imate priliku da vidite kako to izgleda. Peca i Peca (Kju i Petar Trbojević) su stvarno odradili majstorski posao.

BR: Često vas predstavljaju kao “koncertni bend”, a ko vas je slušao uživo, neće pogrešiti kada kaže da studijski snimci i lajv izvođenja vaših pesama pružaju različite vrste energije. Kako vi gledate na to?

Mateja: Ti dolaziš do nekog trenutka kada neko treba da dođe na tvoju svirku i ti na svirci ne možeš da predstaviš vajb blejanja sa ribom u stanu u sedam ujutru, ili neko vraćanje iz grada, ili kao sedenje u sobi i neku dubiozu. Sve to treba da dobije neki oblik žurke na svirci, jer nisi došao džabe, to možeš da slušaš i kod kuće. Mi ćemo da se potrudimo da se ti provedeš kao i mi. Tako da svaka pesma ima drugačiji vajb u studijskoj verziji, dok je na svirci sve to vajb zezanja. Tog panka možda ima sve manje u našim pesmama, ali sam ja potpuno siguran da je to i dalje pank.

BR: Kako ste sa tih pank početaka stigli ovde gde ste danas?

Mateja: Počelo je selidbom u Beograd, tada krećemo da slušamo i drugu muziku koja je stvorena u Beogradu, koja pristaje svakom prizoru i doživljaju koji ti doživiš, jer ovo je grad koji ima totalno neki autentičan duh kome svako može da se prilagodi. Nismo iz Beograda, ali osećamo pripadnost. I onda kreće razmišljanje na drugu stranu, dešavaju se druge situacije. Mi smo živeli zajedno, kao sedimo na terasi, zalazak sunca, nećemo sigurno slušati pank i Gobline, slušaćemo The Smits.

I tako kreće druga epoha, što se tiče albuma. Napisali smo pesmu “Venecijaneri” i to je prva pesma koja, i dalje je pank rok, ali nije ono što smo svirali nekad. To više nije onaj Keni nije mrtav na koji smo mi navikli, a više smo mi nego ikad. Nakon toga, ja sam se odselio, živeo sam sa nekom drugom ekipom i onda je tu krenuo neki život skroz…drugačiji. E to je period u kome je nastao ceo novi album. Sve je prosto ispalo iz mene. Zadesilo se tako, jedan provincijalac je pustio da ga proguta duh Beograda, punim apetitom. I to je taj album. Odsvirali smo ga kako mislimo da treba da zvuči.

Keni nije mrtav Feedback Niš

BR: Kako je izgledao rad na prvom albumu?

Mateja: Matija radi od šest ujutru, ja završim sa poslom u jedan u noć. On tad dođe kod mene, radimo do pola šest i on onda ode na posao. I svaku noć smo radili i završili taj album, koji kad smo doneli u studio, sami smo ga snimili, Sava ga je isproducirao, sve smo sami uradili. Odneli smo te snimke u Kruševac u studio koji smo iznajmili na 30 dana i nismo izlazili iz njega. Znaš kao prođe dan, ne uradimo ništa, spavamo tu, pričamo, blejimo, sutradan dođemo pa stvarno radimo.

Album smo snimili tako što slušamo demo pesmu i kao – “Kako ti zvuči? Pa dobro. A tebi? Pa dobro. Kako pa dobro, jel kida ili ne kida? Pa kao nije nešto. A šta nije nešto? Refren”. Pravi se pesma ispočetka. Sa pesmom “Samodisciplina” smo na primer preterali, otišli smo skroz bili u elektro pop. Ništa, briši. I tako se to peglalo, peglalo, dok nije nastalo nešto čime smo bili zadovoljni. Te nove pesme, to smo mi, to je naš život.

BR: Nedavno ste nastupali na Zidiću ispred beogradskog Doma omladine. Osim novih pesama, publika je poprilično dobro reagovala i na neke stare pesme, koje su u tom malo drugačijem fazonu. Postoji li neki plan, šta ćete uraditi sa njima?

Mateja: Te neke pesme nismo svirali dve godine, ali u pola noći neko da me probudi znao bih da ih odsviram, koliko smo ih peglali nekada. Toliko smo imali dobar trip kada smo ih svirali, kao da smo u nekom filmu. Budi ti se ona stara strast, sviramo pankericu, sve vozi, kao “koliko ovo kida”. Ja i dalje mislim da su to dobre pesme, iako mislim da sad mogu da napravim bolje.

Žao mi je da ne izađu, jer kao da sam protraćio godine svog života, to je nešto što smo mi stvorili. Mislim da te pesme stvarno imaju neki potencijal, mislim da su dobre pank pesme. Podsećaju kao na te neke bendove, ali imaju nešto naše. Voleo bih da to nekad izađe, da i to ljudi čuju. Imamo tri pesme potpuno snimljene i isproducirane, čak i spot snimljen, ali smo prosto otišli u drugom pravcu.

BR: Šta je prethodilo bendu Keni nije mrtav?

Mateja: Imao sam jedan period u srednjoj školi kada sam kao počeo da preispitujem sebe, da slažem kockice kao šta se dešavalo sve u mom životu i da je to zapravo sve smisleno i da me to kao vodi negde, da kao nisam izgubljen, nego da je to sve deo nekog raznolikog puta i tada krećem da pišem pesme. I onda se dešava to da me retko ko iz grupe muzičara sa kojom sam se tada družio prihvata, jer kao ja nisam lik iz te priče. I ja sam tu dve godine pokušavao da sklopim kockice i pitao sam svakog jebenog čoveka u Kruševcu koji svira neki instrument da sviramo, čak i Matiju i Savu.

Od toga nije bilo ništa, tada ih nije interesovao taj pank. Ja sam nastavio da vežbam svaki dan, kao da sutra imam nastup u Areni, a zapravo nije bilo ni izgleda za osnivanje benda. Ta agonija je nekako prestala kad sam samo prihvatio da sam ostao sam sa sobom. U prvom trenutku kad sam pomislio sve je okej, samo kreću kockice da se slažu.

BR: I tada stiže bend…

Mateja: Ja sam napravio taj Keni nije mrtav sa Matijom i još jednim Strahinjom, likom koji nije iz te priče. Svirao je nekad bubnjeve i ja sam ga kao malo iscimao. Imali smo neku gajbu i tu svirali vikendom od osam ujutru do pet popodne, a Sava, naš sadašnji bubnjar je došao kasnije.

BR: A kako je došlo do prve svirke, kada se konačno sve poklopilo?

Mateja: Mi smo već u tim trenucima pitali čika Medu za Grizlijadu. Grizlijada je inače rođendan Grizlija, najpoznatijeg mesta za svirke u Kruševcu, koji je oko 17-18. avgusta svake godine. I nama je to bila prva svirka. Sava nam se priključio samo tu svirku da izguramo. Ni on nije gotivio taj pank i sve to. Pritom, ja sam imao tako neke pesme, koje malo vuku na melodic-core, njemu se to svidelo jer nije čist pank i on se baš posvetio tim aranžmanima.

E sad, Grizli koliko je poznat po samom lokalu, toliko i što se nalazi na početku šetališta. Kada je Grizlijada, masa se skuplja na ulici. Mi smo se baš spremili i utegli za tu svirku, ljudi nisu verovali da nam je prva. Mi smo dva sata pred svirku manično vežbali, ponavljali repertoar. Svirka je prošla jako dobro, a uglavnom smo svirali autorske pesme. Doživeo sam da me svi odjednom posle svirke vuku za rukav da čestitaju.

BR: Sećaš li se tog osećaja posle prve svirke?

Mateja: Dešava se da ja sutradan ne spavam, ne jedem, šetam po sobi i kao – “Šta se desilo bre? Čime sam ja ovo zaslužio? Jel moguće?”. I od tada kreću da se nižu svirke, zakazujemo čak i jednu u Kraljevu, da sviramo ispred NBG. Prva dva meseca se dešava da nas ceo grad hajpuje, da ceo grad veruje u nas. Uslovno rečeno, u našim glavama postali smo zvezde preko noći.

Znam da zvuči prepotentno, ali mnogo je veliki preokret od lika koji ne može da napravi bend i ne zna šta će sa sobom, do toga da prva svirka prolazi kako prolazi. Mi smo ipak tad bili klinci, drugi-treći razred srednje škole.

BR: Kako ste stigli do samostalnih svirki?

Mateja: Imali smo zakazanu neku svirku, koja je iz nekog razloga bila otkazana i mi oko četiri-pet popodne zovemo Medu da vidimo možemo li to veče da sviramo u Grizliju. On nam je nabavio ozvučenje, a mi krećemo u akciju nabavljanja pojačala i kablova, ništa nismo imali. Krećemo da pišemo po fejsu, nabavljamo stvar po stvar, došli smo i do projektora kojim smo napisali KNM na zidu.

Tri sata smo jurili po gradu kolima na sve strane. Dešava se ta svirka. U utorak pre toga smo nastupali na nekom takmičenju u kubu Fest u Zemunu gde smo pobedili, u petak pravimo sami svirku. Grizli pun, bilo je previše ljudi, nije moglo da se diše. Ljudi su padali u šutkama, padali su mikrofoni. To su počeci Kenija.

BR: Sećaš li se koja je bila prva pesma koju ste odsvirali na probi?

Mateja: Mi smo krenuli da sviramo tako što smo napravili tri autorske pesme pre bilo koje obrade. Bilo je – “Savo, hoćeš da sviraš u bendu? Šta da sviram? Evo slušaj”. Te pesme su napravljene dve godine pre nego što je nastao Keni nije mrtav. Ja sam zbog tih pesama bio naoštren da napravim bend.

BR: Šta je najgluplje što si u medijima pročitao vezano za vaš bend?

Mateja: Beogradski sastav Keni nije mrtav. (smeh)

Imate li neke najavljene svirke za ovo leto?

Mateja: Što se svirki tiče, u sredu 18. avgusta smo na Beer Festu, dan kasnije smo sa Z++ na Zappa Barci u Beogradu i taj koncert je rasprodat. U petak 20. avgusta smo u Domu omladine u Pančevu, a sviraće Z++, Ivan Jegdić, Rouzi, Dram i X. Sutradan smo u Punk Rock Cafeu u Smederevskoj Palanci sa Jegdićem i Dramom, 10. septembra Dom omladine Kragujevac, 11. septembra Kruševac, a u planu su i Novi Sad, Zaječar i Niš.