Strast Marka Šelića Marčela, britkoumnog Paraćinca, jednog od najpoznatijih srpskih repera, autora zbirke tekstova, dva romana, četiri studijska albuma i petog koji svi budno i stoički očekujemo, zaljubljenika u stripove, savremenog buntovnika, blogera, kolumniste i inovatora, prema izražavanju kroz reči i note je očigledna i neprestana.

________________________________________________________

„Čovek godine“ u kategoriji New Idol, za šta ga je proglasio časopis The Man 2010. godine, u intervjuu za Balkanrock između ostalog piše o svojim idolima od dečačkih dana, budućim književnim poduhvatima, o surovoj srpskoj realnosti koju aktivno i vrlo umešno beleži, predstojećem velikom koncertu u Domu omladine i naravno, o koncepciji novog albuma „Napet Šou“ koji izlazi sledećeg aprila.

BR: Na repertoaru pozorišta „Dadov“ je predstava „Klasni neprijatelj“, za koju si pisao muziku, a u kojoj je oživljen lik Pegle, glavnog junaka iz pesme koja najavljuje tvoj novi album. Ispričaj nešto više o konceptu „Napet šoua“. Jesu li i ostale pesme oštre, kritikujuće, politički angažovane?

Marčelo: Da se zna: muziku za predstavu pisao je Rade “Raid” Sklopić, moj kompanjon iz benda i naš glavni kompozitor, ja sam samo autor teksta spomenute pesme. A što se koncepta albuma tiče, reč je o svojevrsnom odgovoru na rijaliti eru, gde prolazi samo šou. Molim lepo, evo još jednog, zove se Napet. On nema nameru da zabavi, nego da sablazni. Ne bavi se alapačarenjem, nije tu da zamaje ljude pa da manje razmišljaju o besparici, ne nudi prostotu i primitivnost kao beg. Glavni scenski rekviziti ovog šoua su vinjak, sečivo i ivica ludila – junaci pesama sviraće uglavnom na tim instrumentima (Pegla je izveo solažu na nožu, a  Ivan, diplomirani lekar iz pesme Laž, imao je virtuoznu tačku i na vinjaku, i na skalpelu, i baletski ples po ivici). Ovo je šou za one kojima je ozbiljno muka, a sačinjen je od priča o običnim ljudima i odlukama koje donose u ovom i ovakvom društvu.

_______________________________________________________________________

„Ne znam zašto jedan ne tako zanemarljiv broj ljudi živi u uverenju da sve zvuči ozbiljnije na engleskom„

_______________________________________________________________________

BR: Budući da radiš kao urednik i korektor stripova u „Veselom četvrtku“ i neguješ ljubav prema stripu, da li možda planiraš da napišeš scenario za neki strip?

Marčelo: Zašto ne! Voleo bih, biće to golem izazov. Ivica Stevanović, moj saradnik na Malteregu, već mi je izložio jednu ideju, koja mi se poprilično dopada. Milina je raditi s njim, sjajan čovek i veliki umetnik. Ne sumnjam da ćemo pre ili posle napraviti neku dobru stvar.

BR: U toku je izrada zajedničkog „romana u šest ruku“ sa Davidom Albaharijem. Kako je došlo do saradnje, koja je tema romana, povod..?

Marčelo: Pre nego što neko posumnja da David i ja imamo po tri ruke, spomenimo i trećeg člana naše male družine, rediteljku Sanju Beštić, našu damu. Ideja o saradnji rodila se prošlog leta, u jednoj lepoj zemunskoj kafani pored reke. Nastala je iz prijateljstva i međusobnog kapiranja, što i jesu jedini uslovi u kojima umem da radim. O temi ništa ne smem da vam kažem, takav je dogovor – no, svakako se nadamo da će se i čitaoci zabaviti koliko i mi. Neobičan spoj, različiti senzibiliteti, sinergija.

BR: Ove godine proslavljate nastupima jubilarnih 10 godina De Facto-a. Hoće li biti nekih specijalnih iznenađenja i šta pripremate publici na nastupu zakazanom za 7. decembar u Domu omladine, budući da su na koncertu u SKC-u 2010. posetioci uz kupljenu kartu dobili i primerak albuma „Deca i sunce“?

Marčelo: Pa, ovog puta bićemo malo više retro, pa će posetioci uz kupljenu kartu dobiti – koncert! (smeh) Nešto nam se učinilo da je koncert ipak glavni sastojak koncerta, pa igramo na tu kartu. Uostalom, „Napet šou” će biti gotov u aprilu, te nam bez vremenske mašine nije ni moguće da ga publici ponudimo sada. Оno što nudimo jesu dva sata dobrog šoua, možda i dva i po. Podsetićemo se zajedno tog prvog albuma, neke pesme koje nikada ranije nismo izvodili biće izvedene sad, imaćemo zanimljive goste – i vokalno, i instrumentalno – a prošetaćemo i kroz ostale albume.

BR: Po vokaciji si pisac, ali je muzika nesumnjivo tvoja velika ljubav. Kako balansiraš između te dve umetnosti, i da li sebe kroz dvadesetak godina vidiš kao Marka Šelića sa ozbiljnom karijerom književnika ili, recimo, svetski priznatog muzičara?

Marčelo: Definitivno ne ovo drugo – budući da ne sviram i ne komponujem, to bi bilo nerealno koliko i ono kad kao klinac maštaš da ćeš biti kosmonaut. Druga mogućnost proboja bile bi pesme na engleskom, ali to je nešto čime sam se igrao kao petnaestogodišnjak, i nikad više. Ne znam zašto jedan ne tako zanemarljiv broj ljudi živi u uverenju da sve zvuči ozbiljnije na engleskom – stihovi su uvek ili dobri ili loši, i taj „svetskiji” prizvuk samo je dimna zavesa i zabluda. Da neko ne shvati pogrešno, naravno da ima domaćih bendova koji to rade sjajno – vodeći primer je Eyesburn, i nisu jedini, ali jesu retki. Srpski jezik je veoma bogat i slojevit, izuzetno pogodan za igre rečima, i kao neko kome je taj jezik struka nipošto ne mogu da se složim sa onima koji smatraju da srpski nije dobar za ovo i ono – možda nije problem do jezika, nego do onoga ko na njemu ne ume da se izrazi. Nazad na tvoje pitanje, nadam se da još dugo neću morati da biram između pisanja proze i rada na pesmama (nazovimo to nekom vrstom poezije) – ali šta god se desilo, svakako ću se baviti pisanjem i jezikom.

BR: Pisao si kolumne u Politici i blogovao na sajtu B92. Kako si se odlučio da započneš svojevrsni video blog na svom YouTube kanalu?

Marčelo: To je forma koju je donelo novo vreme, i mislim da nije loša ako se ne preteruje. I ne samo to: izgleda mi kao jedan zdravi most između autora i publike. Mnogo zdraviji nego, recimo, kontakt preko ličnog profila na fejsbuku – verujem da je početna ideja s tim fejsbučenjem bila ta da se razbije mit po kome su javne ličnosti nekakva polubožanstva, da se, dakle, cela stvar očoveči, da ljudima budeš bliži. Nažalost, stvar se izvrgne u suštu suprotnost: ogroman deo ljudi bombarduje te nekim ličnim zahtevima, a la „pojavi se tu i tu samo na minut, rođendanska je žurka” ili „napiši mi plejlistu svog drugog albuma”,  i vrlo žučno reaguju ako ne dobiju pažnju. Svest o tome da si i ti samo čovek ( i da si samo jedan, a njih ko zna koliko) ne da nije veća nego što je bila, nego je ravna nuli, jer čak i prema bankomatu imaju više razumevanja kad nije u stanju da ih usluži. Stoga sam odavno odustao od profila: imamo zvaničnu stranicu na fejsu, redovno osvežavamo sadržaj, ljudi tamo svraćaju da saznaju aktuelnosti i razmene mišljenja, i to je taman kako treba. Zaključak je da oko autora ipak mora da stoji jedna odmerena, zdrava doza tajanstvenosti, koja nema nikakve veze s nadobudnošću, nego je tek tolika da usred konzumentske ere spreči konzumiranje čoveka. Blog je, verujem, jedna vrsta otvaranja prema publici, ni suviše distancirana, ni preterano nametljiva – to je još jedan kanal kontakta, još jedna veza, i zato mislim da je potez valjan.

BR: Nedavno si vrlo i slikovito, a i verno preneo atmosferu sa Sajma knjiga u Beogradu, i dočarao ruglo savremenog društva sa poremećenim vrednostima, zgranuvši mnoge koji su pogledali kolumnu „Jaram knjiga“. Može li ikako naše društvo da se spase od totalnog kolapsa?

Marčelo: To ne znam, jer zavisi od gomiletine faktora, ali pouzdano znam da ta scena sa Sajma, recimo, može vrlo lako da se spreči: treba samo ne biti džiber, a to je stvar odluke. Za toliko se može, samo ako se hoće.

BR: Šta se promenilo između „De Facto“-a i „Napetog šoua“ u Srbiji, ali i u Marčelu?

Marčelo: Oboje smo deset godina stariji i iskusniji. Oboje svakodnevno i vrlo predano radimo na projektu Napetog šoua. Država je sve veštija u tome kako zasrati život svojim građanima, a ja se trudim da budem veštiji u beleženju tog poduhvata.

BR: Do sada si primio nagradu „Davorin“ za najbolji rok/pop/hip-hop album iz Srbije, „Indexi“ regionalnu nagradu za hip-hop album godine, za najbolju pesmu godine… Koliko ti znače priznanja koja si dobio, da li postoji neko koje bi voleo da dobiješ ili ti je važniji neki drugi vid afirmacije?

Marčelo: Priznanja prijaju, ali njima se ne treba opterećivati. To ti ništa ne pomaže da smisliš radnju novog romana ili novu dobru pesmu. Gledam svoja posla, trudim se da radim najbolje što umem, pa ako priznanja dođu, hvala.

BR: Hip-hop je karakterističan i po čestoj interakciji izvođača i zajedničkim radom muzičara na pesmama, albumima, nastupima. Sa kim bi voleo da ostvariš saradnju, a da nisi do sada, a s kim si najbolje sarađivao?

Marčelo: Ne bi bilo pošteno bilo koga od gostiju sa dosadašnjih albuma izdvajati, stvarno. Spomenuću drugare iz pančevačkog benda Iskaz, zato što držimo koncerte zajedno i tu je zasigurno potrebno naći se mnogo više i suštinskije nego kad sa nekim treba da napraviš „samo” jednu zajedničku pesmu. Veoma smo ponosni na priču koju gradimo zajedno i na energiju koja vlada među nama kad se okupimo, pa samim tim uopšte nije teško da je pošaljemo i publici. A kada je reč o ljudima sa kojima nisam još imao prilike da sarađujem… hm. Među njima je sigurno Nikola Pejaković. Svima je poznat kao glumac, ali mnogi ga još nisu otkrili kao muzičara, a albumi su mi genijalni. Takođe, Biške i ekipa iz Pera Deformera. Ozbiljni šefovi svemira.

BR: Svi imamo u nekome svog idola. Ko su tvoji idoli, i može li se reći da se ugledaš na nekoga?

Marčelo: Leo, glavni junak Malterega, trilogije na kojoj radim, na jednom mestu kaže – a ogradi se da će možda zvučati smešno – da mu je još od klinačkih dana idol bio dobar čovek. Iako Leo nije sasvim ja, potpuno se slažem u vezi sa ovim.