Maja Cvetković (E-Play): Stvaramo onako kako osećamo u trenutku

E-Play za 24. novembar sprema svoj veliki beogradski koncertu u Domu omladine Beograda kojim će obeležiti 20 godina karijere i promovisati svoj aktuelni album “Sloboda”. Dan posle njihovog koncerta održanog 15. novembra u Novom Sadu, razgovarali smo sa frontmenkom Majom Cvetković. Kao mesto sastanka dogovorena je Ustanova kulture “Parobrod” gde je otvarana izložba “E-Play objektivno”. Sa vidno zadovoljnom, raspoloženom, ali i pomalo umornom Majom, koja je tog jutra u 6 sati stigla iz Novog Sada, razgovarali smo o tome šta se sve promenilo za ovih 20 godina, omiljenom filmu, teškim trenucima, početku karijere i još mnogo čemu.

Balkanrock: Počnimo od filma „E-Play video dnevnik“ koji je snimljen 2005. godine i samo jednom emitovan na televiziji, da bi sad putem Youtubea postao dostupan svima. U filmu se vidiš ti u nešto drugačijem izdanju: sa brzim naočarama, kratko pošišana,  kao klinka koja želi da gura svoju muziku i aktivno bude deo scene. Šta se od tada promenilo?

Maja Cvetković: Osim naočara (smeh)! Za 20 godina čovek sazri, promeni se, trudi se da napreduje i razvija. Svašta se promenilo, počevši od tehnologije. Prvi album smo izdali na kaseti i CD-u, a poslednji smo izdali na CD-u i naravno preko digitalnih mreža, bez kojih se danas ne može. Mnogo toga se promenilo, ali ta ljubav prema muzici je ista i to osećanje da ti izgoriš dok nešto ne napraviš – to je ostalo identično.

E-Play Arsenal Fest KragujevacBR: A šta se na ličnom planu dogodilo?

Maja: Mislim da se ta promena najbolje vidi kroz tekstove. Tematika kojom se bavim danas je malo drugačija, što je i logično i ono što mi je najznačajnije je da je moj tekst postao razumljiviji i da su se ljudi sve više pronalazili u samim rečima.

BR: „Nismo mi agresivne feministkinje samo zato što se ponekad izderemo u mikrofon“ naslov je jednog intervja iz ranog perioda vaše karijere. Kakav je tvoj stav prema tome što ste nazivani feminističkim bendom?

Maja: Kad je ženski bend u pitanju, on odmah dobije tu etiketu. Ja jesam za ravnopravnost polova, i te kako, ali moram da priznam da muziku ne delim na polove. Apsolutno mi je nebitno ko je kog pola i godina, što može i da se primeti u mom bendu da imam četiri generacije, dve žene i dva muškarca.

BR: Sad se bend može više nazvati, ne ženskim, već međugeneracijskim…

Maja: Baš tako. Ogromna je razlika između Truta i Kiki u godinama.

BR: I kilogramima… (smeh)

Maja: Da i tako (smeh). Zaista ne delim muziku ni na koji način i smatram da ona treba da ostane slobodna i ne treba se nikako ograničavati.

BR: Stav dela publike i kritike u trenutku kad je vaš bend nastajao bio je taj da ste vi samo nove Boye. Na taj neki način su oni nipodaštavali ono što vi radite i kao da su gledali na vas kao na blagu kopiju…

Maja: Nisam ja imala baš takav utisak. Onog trenutka kada smo se pojavili na sceni, nas su ljudi odmah zapamtili. Boye su bile značajne u našoj karijeri. Osim što poštujem njihov rad, takođe cenim pomoć koju su tada ukazali jednom mladom bendu i nama pružili šansu da im budemo predgrupa u prepunom SKC-u. I to je bukvalno jedan od naših prvih nastupa, to je ova fotografija pravo (pokazuje prstom). Meni nikad nije smetalo da nas porede s njima, jer ih poštujem i cenim. Možda se to više pričalo okolo, ali nije stizalo do mene. Ipak, E-Play stvarno nikad nije ličio ni na jedan bend, zato mi je često teško da objasnim strancima šta mi zapravo sviramo.

BR: E-Play povremeno nije ličio ni na E-Play i zaista vas je teško smestiti u neki žanr. Kroz sve ove godine vaš zvuk se nekoliko puta menjao, eksperimentisali ste s raznim stvarima, menjali puno članova…

Maja: Ima tu svega. U karijeri kroz pet albuma imali smo dosta slobodnog razmišljanja, dosta eksperimentisanja i dosta nekomercijalnog zvuka. Mi smo takvi, stvaramo onako kako osećamo u trenutku.

BR: Na albumu „Sloboda“ nalazi se pesma „Japan“ koja poseduje upečatljivu istočnjačku gitarsku temu. Šta je dovelo do ovakvog naziva? Da li je muzika bila ispiracija za naziv pesme ili su naziv i tekst prethodili muzici?

Maja: Tekst je došao nakon muzike, tako da je muzika igrala prvu ulogu i kapislu. Zapravo, nigde se u pesmi ne pominje Japan, već je ta pesma nazvana tako zato što govori o nekim osnovama koje su karakteristične za to podneblje.

BR: Imidž vašeg benda je veoma jednostavan i baziran na crnoj boji. Na svakom koncertu ste obučeni u crno i takav imidž gurate od početka karijere. Zbog čega crna boja kao dominantna?

Maja: Najlakše je, kad se gleda iz praktičnih razloga, obući četvoro ljudi u jednu boju, a još lakše u crnu, jer to svi imaju. Drugi realniji razlog je taj da ja u mom ormanu i nemam drugu boju. To je oduvek tako bilo i taj stil odevanja je nekako srastao sa mnom.

BR: To je takođe zanimljivo s aspekta, jer ti „Matriks“ navodiš kao jedan od  omiljenih filmova. Tako obučena i s, opet pominjem, brzim naočarima, kakvu te možemo videti na mnogim fotografijama i spotovima s početka karijere dosta podsećaš na glavu junakinju ovog filma…

Maja: To je to vreme ove fotke (pokazuje). To je bila i inspiracija za prvi spot za pesmu „Zašto“. Tada se prvi deo filma tek pojavio i stvarno izazvao revoluciju. Naravno, mi u našim montažerskim mogućnostima i veštinom rada sa specijalnim efektima nismo mogli da priđemo ni približno tome, ali smo se trudili da, jako inspirisani tim imidžom, ceo taj koncept nekako ispratimo. Toliko smo bili u tome da je Biljana čak svom detetu dala ime Neo. Očito je to ostavilo baš neki pozitivan ožiljak.

BR: Ko ti nedostaje iz starih postava benda i s kim bi volela da ponovo sviraš?

Maja: Sa svima. Oni su svi meni jako dragi i oni su svi moji prijatelji, koliko god se ja sa nekima od njih retko čujem i viđam. Prosto, ovo je Srbija i ovde dosta igra entuzijazam i kada nekada manjka toga, onda je bolje razići se nego nastaviti. Uskladiti svoj život, finansije i muziku je dosta teško i onda sve to zahteva puno odricanja i nije svako spreman na to pa onda dolazi do razdvajanja u bendovima.

BR: Ovo nas dovodi do sledećeg pitanja. Koji su bili ti trenuci u kojima ti je bilo najteže i u kojima si pomislila, ma ne mogu ja ovo više da radim, dosta je?

Maja: Svakodnevno se susrećem s gomilom amaterizma u ovom poslu i to mogu svakodnevno da ti kažem. Ono što uvek dovodi do najvećeg haosa je finansijska konstrukcija za snimanje albuma. To je uvek bolno i teško jer u ovoj zemlji naći sredstva za tako nešto skoro da je nemoguće.

E-Play Lazino Tele Novi SadBR: Teško te je zamisliti da radiš nešto drugo osim da sviraš. Šta Maja Cvetković radi onim „običnim“ danima kada ne ide na probu, ne radi na pesmama?

Maja: Maja radi uglavnom na koncertima, ako ne svojim, onda tuđim. Ja sam u koncertnoj, zapravo muzičkoj industriji 24 sata. Bavim se organizacijom pojedinačnih koncerata i festivala.

BR: Šta se dešava onda kad muzike nema uopšte u planu?

Maja: To je teško pitanje (smeh). Kada muzike nema uopšte u planu, onda se trudim da budem u tišini.

BR: Nađe li se tu mesta i za neki hobi?

Maja: Odlazak s mojim prijateljicama na bazen je jedna od najomiljenijih stvari u mom životu kada je slobodno vreme u pitanju, jer je to trenutak koji me neverovatno opušta. To jako volim da radim i to mi je, eto da kažem, hobi. Volim da vozim bajs, volim da putujem, volim azijsku kulturu i trudim se da što više vremena provedem tamo, odatle eto čak ponekad vučem i neku inspiraciju kao za pesmu „Japan“.

BR: Šta čeka ljude na koncertnoj promociji u Domu omladine Beograda?

Maja: Čeka ih jedno prijatno veče. Vrlo je važno da budu raspoloženi, to je jedino što treba da se desi, a mi ćemo dati sve od sebe, kao i sinoć u Novom Sadu ili na bilo kom drugom koncertu. Sviraćemo najduže što možemo, a broj biseva zavisi od publike. Nama je, pre svega, to veče posebno jer predstavlja krunu naše karijere i bilo bi lepo da dođu i oni ljudi koji nas nisu slušali 20 godina. Često se dešava da mi odrasli ljudi kažu na ulici: slušao sam vas ’99. tu i tu i voleo bih opet. Zanimljivo bi bilo da oni vide šta se to desilo za ovih 20 godina.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde