Beogradski alternativni sastav E-Play ove godine slavi 25. rođendan. Za četvrt veka, bend iza sebe ima pet studijskih albuma i nekoliko velikih hitova. Menjale su se postave, ljudi su dolazili i odlazili, a frontmenka Maja Cvetković, basistkinja i vokal, jedina je u bendu od samog početka. U razgovoru za Balkanrock, Maja nam je otkrila koje su trenutne aktivnosti benda, uz osvrt na važne momente u karijeri i put koji je bend prešao.

Balkanrock: Naziv benda inspirisan je imenom jednog budimpeštanskog kluba. Šta je tada za vas značila ta metafora?

Maja Cvetković: “E-play” je bio klub u Budimpešti u koji sam ja izlazila jednom mesečno u periodu oko ’96, ’97 godine. Muzika je bila fenomenalna u tom klubu. Bila je pretežno elektronska. Kada sam oformila bend to mi je delovalo kao dobra ideja za naziv benda. Na engleskom je, a opet svako razume reč PLAY. Da budem iskrena, nema nikakve metafore.

BR: Više puta si rekla da si posle prvog albuma imala jako velika očekivanja. Mnogi ne znaju da je prvenac snimljen kao nagrada zbog pobede na prvom “Urban demo festu”, što je sigurno doprinelo početnoj euforiji. Bend se našao i na saundtreku filma “Munje”, sa najvećim imenima tadašnje scene. Kako ti sada deluje put koji je E-Play prošao od prvog koncerta do danas, kada ste jedan nosilaca domaće alternativne scene?

Maja: Za mene lično, snimanje prvog albuma je bilo ostvarenje mog sna i s ozbirom na to da je odmah na početku sve vrtoglavo brzo krenulo da se razvija i da smo svirali puno koncerata, milsila sam da će to i dalje ići uzlaznom putanjom. Došla je promena vlasti i činilo se da će sve krenuti na bolje za alternativnu kulturu. Jednostavno, to se nije desilo.

Međutim, ubrzo smo shvatili da u Srbiji ne može mnogo dalje i da je u tom periodu to bilo to za svaki bend pa i za nas. Moja očekivanja su tada, što je i normalno za jednog mladog čoveka koji veruje i voli ono što radi, bila prevelika i tek kada sam zaista shvatila gde živim – onda sam rekla sebi: nema veze, idemo opet od nule u novim (starim) okolnostima.

BR: Bend je počeo sa radom neposredno pre velikih gibanja i promena u zemlji. Kakvi su tvoji utisci vezani za status domaćeg rokenrola u godinama koje su usledile posle petooktobaraske revolucije?

Maja: To je vreme šarene laže. Mi smo izdali album 2000. godine kada kreće prividna sloboda u medijima i u tom trenutku smo gostovali u svim emisijama i tada smo mislili da će to sve biti samo još bolje. Međutim, iz meseca u mesec obruč se samo stezao i za alternativnu kulturu je bilo sve manje mesta.

Ispalo je da je u vreme Slobe bilo više koncerata. Kasnije se sve samo urušavalo da bi došlo do toga da u Srbiji imaš Kulturne centre koji nemaju koncerte i vodeću beogradsku ustanovu SKC u kojoj ne mogu da se setim kada je bio poslednji koncert. Malo je neshvatljivo da jedna takva ustanova godinama unazad nema koncerte. Tako da, moje odrastanje u toku devedesetih jeste bilo u nekim groznim ratnim okolnostima, ali je bar bilo puno muzike u ustanovama poput SKCa.

BR: S obzirom da si dobro upoznata sa mnogim aspektim naše alternativne scene, kakav je tvoj sveopšti utisak u vezi sa istom?

Maja: Ima puno mladih ljudi koje interesuje muzika, ali ono sto primećujem je da nemaju strpljenja i ne žele da žrtvuju svoje vreme da se nečemu posvete. Muzika traži samo jednu žrtvu, a to je vreme koje joj posvećuješ. Tako da nema bendova koji se razvijaju kroz vreme nego se samo brzo raspadaju.

Ali i dalje mislim da imamo kvalitene muzičare koji umeju da se snađu u oskudnim okolnostima. Što se tiče srednjih i starijih većih bendova, ima nekolicina koja se trudi i radi. I to su ljudi kojima treba stisnuti ruku za sve ono što su do sada pregurali. Ima oko desetak bendova koji su aktivni i koji izgaraju za to što rade, a ostale ne bih uzela za ozbiljno.

BR: Koketiranje sa elektronikom obogatilo je zvuk. Kada počinje tvoje interesovanje za elektronsku muziku? Otkud ideja za mešavinu mašina i gitara?

Maja: Kada je došla tehno muzika u naš grad i u klub “Industrija” mene to nije toliko očaralo sve do trenutna dok nije počeo drum’n’bass. To je najbolji elektronski pravac koji je imao veliki uticaj na mene. I dan danas to volim da slušam. I milsim da je to jedna od karika koja je povezala mene i Truta kao ritam sekciju. On dolazi iz sveta fanka, ja iz sveta (hajde da kažem) metala, ali oboje smo zavoleli drum’n’bass i uz taj pravac i uz pomoć njega raširili svoje vidike, brojanje i ritmiku.

BR: Koji su prelomni momenti u karijeri benda, nakon početne euforije?

Maja: Prvi prelomni momenat je bio promena bubnjara posle prvog albuma. Taman je sve krenulo vrtoglavo brzo da se dešava i samo smo trebali da se prepustimo talasu, ali nismo svi u bendu isto razmišljali. U bendu smo imali jednog člana koji je u tom trenutku svirao u pet bendova i kočio nas u svemu.

Ja sam uvek smatrala da ne mogu dve paralelne priče da se vode, a kamoli pet. To je nama stvaralo dosta problema i nismo mogli da se uskladimo. Tako da smo jako brzo shvatili da ako želimo da napredujemo moramo da menjamo postavu. Tu smo odmah na početku karijere izgubili na kratko hemiiju u bendu, ali smo se brzo vratili na noge. I tako…dešavalo se par lomova slične prirode, ali i pregršt lepih momenata.

Npr. ima jedna lepa priča gde ja shvatam da je moj bend dosta porastao i menjam odnos prema svemu. To je trenutak kada Točak dobija nagradu od Udruženja muzičara za životno delo u Atelju 212. Nakon dodele nagrade u holu ga je veliki broj fotografa slikao i on prekine fotografisanje i kaže: “da li može sad jedna moja želja …a to je da se slikam sa Majom iz E-playa… ja unuku puštam njene pesme”.

E to je za mene prelomni momenat iskreno. Točka sam tada jedva i poznavala i nikada mi tako nije ni delovao. Posle dodele nagrada ja odem kući i celu noć razmišljam da ipak sve ovo što radimo ima itekako smisla. Onda sutra ujutru ustanem što ranije i zakažem još 4-5 koncerata i dogovorim snimanje spota i uđem u petu brzinu. Prosto preokrenem percepciju iz koje sam tada gledala na stvari.

BR: Tokom prethodnih 25 godina, mnogo ljudi je prošlo kroz bend. Koliko sastav utiče na zvuk benda i na pravac kojim će ići?

Maja: Svaka ruka drugačije svira. Ljudi ne shvataju da mi sviramo sat i po na bini, a u kombiju smo i po 10 sati. Tako da kakav je neko čovek je jako važno. Pesme će postojati svakako ali je važno koja ih ruka svira, čak i kada nisi autor tih linija. Do sada se nikad nisam libila da promenim nekog člana i ispostavilo se da još ni jednom nisam pogrešila. Izuzetno cenim trenutnu postavu u kojoj je bend. Mislim da svako pokazuje svoj karater, a pogotovo Trut.

BR: Koliko je „Divan dan“ doprineo popularnosti benda? Imaš li utisak da je ta pesma “pojela” neke druge?

Maja: Pesma “Divan dan” je u jednom trenutku eksplodirala sama od sebe i digla nas na lestvici, a onda je došao album “Sloboda” gde su ljudi raširenih ruku dočekali pesme poput “Srešćemo se neki drugi put” i “Sloboda”, tako da ne mogu da kažem da je “Divan dan” i dalje najvažnija pesma na našim koncertima. Mislim da “Ljubica” ipak predstavlja vrhunac na koncertu.

“Divan dan” je došla do najšireg kruga ljudii iz nekog, meni nepoznatog, razloga tu pesmu obožavaju deca i to mi je jako drago. Ima nešto što opčinjava klince kada je slušaju. To je pesma koja je sama došla i do venčanja. To je jedina pesma uz koju se ljudi venčavaju i šalju nam snimke. Zanimljivo je da se ljudi vezuju za takvu pesmu i to vam je dokaz da svako shvata pesmu na svoj način. Za mene je to jedan od tužnijh tekstova pošto na kraju govori o tome da je to divan dan, ali nažalost ne za nas. Ljudi doživljaju tu pesmu kao pozitivnu pesmu i meni je njihov doživlja najvažniji.

BR: Druga najatraktivnija pesma, prema reakcijama publike, svakako je “Srešćemo se neki drugi put”. Obe pesme karakterišu zarazni rifovi, ali i ljubavna tematika. Koliki značaj pridaješ tekstovima?

Maja: Tekstovi su mi danas jako važni, podjednako kao i bass linije. Važno mi je da me publika razume. Kada pogledam unazad čini mi se da je album “Crime” sa tekstovima najslabiji i ubrzo posle njegovog objavljivanja znala sam da moram da poradim na tome i da iskrenije pristupim.

Sada nemam problem sa tim da se potpuno ogolim pred publikom i da im sve priznam. Kad vam se dese neke ružne stvari u životu, ko ume, može da ih podeli sa drugima. A ja to činim kroz tekstove tj. bar se trudim da činim.

BR: Koliko te, kao umetnicu, inspirišu druga umetnička dela koja nisu direktno vezana za muziku?

Maja: Putovanja me dosta inspirišu i čine da se potpuno isključim iz svega. Imam sreće da dosta putujem i da sam svašta već videla, a tek planiram da vidim. Inspiriše me sve oko mene, životne okolnosti u kojima se nalazim, ne umetnicka dela već pravi realni zivot.

BR: Pominjala si da je “Matrix” jedan od tvojih omiljenih filmova. Šta te toliko fascinira kada je ovaj film u pitanju?

“Matrix” je jedan od fimova koji je dosta uticao na mene. Nije mi najbolji film, ali volim da ga izdvojim zato što sam htela da uradimo spot po ugledu na to. Naravno da je to uraditi u srpskim okolnostima nemoguće ali reditelj Milorad Milinkovic Debeli je uspeo u spotu “Zašto” da napravi nešto na svoj način a da ima veze sa nekim savremenim efektima. Filmovi “Trči Lola Trči” i “Matrix” su imali neku vezu sa našim spotovima.

BR: Kao klinka, svirala si u Oi! pank bendu, što može da se oseti u nekim pesmama. Koliko je pank uticao na tvoje stvaralaštvo i stavove?

U OI! bendovima ja nisam bila autor, tako da to nije uopšte uticalo na moje stvaralaštvo. Mene je u tom trenutku zanimalo samo da su pesme brze i da ja tu brzinu mogu da postignem prstima na basu. Tako da moje bivstvovanje u drugim bendovima je bila samo vežba za moje prste. Uticalo je moje vežbanje, ali na moj stvaralački razvoj nije.

Na moj stvaralački razvoj su uticali mnogi strani bendovi koje sam kroz Exit festival, a kasnije i kroz druge festivale, imala prilike da upoznam. Razmena nekih reči sa stranim bendovima i gledanje šta ko svira od pedala sa bine i kako šta koristi je jedna škola koja mi je jako bila značajna za lično stvaralaštvo i razvoj, kao i način sviranja.

BR: Pesma “Pristanište” jedna je od najduhovnijih koje je bend snimio. Iako govori o prolaznosti, ona, takođe, govori i o slobodi. Takođe, jedna od poznatijih pesama nosi upravo taj naziv. Šta za tebe znači sloboda?

Maja: “Pristanište” govori o tome da imaš prava da biraš stvari na koje želiš i hoćeš da pristaneš i o tome da imaš pravo na izbor. Pesma “Sloboda” govori o pravu da digneš glavu i kažeš svoj stav. Za mene sloboda znači pravo da jasno i glasno kažes svoj stav kakav god on bio, a u muzici znači da stvaramo bez podilaženja masi pa šta nam univerzum da.

BR: Pre nekoliko godina izjavila si da se sa 45 godina verovatno nećeš baviti muzikom na ovaj način. Vreme je proletelo, publika je i dale prisutna na koncertima i čini se da uživaš u sviranju. Da li se nešto promenilo u tvom stavu?

Maja: Kad si mlad, misliš da sve znaš , a ne znaš koliko si glup. E to da se u 45 godini neću baviti muzikom je jedna od rečenica koja svedoči o tome da mlad čovek ne zna kako vreme brzo leti. Ja sam to izgovorila u dvadesetim i meni su se četrdesete, u tom trenutku, činile toliko dalekim. Tako da ne mogu da verujem da sam to izgovorila, ali nadam se da to neće biti istina i da ću se dugo baviti ovim poslom. Imam 43 godine i videćemo šta me čeka, a nadam se da je to još puno lepih godina u muzici i životu.

BR: Imaš li, pored mnoštva obaveza, vremena za odmor, druženje, uživanje u literaturi, odlazak u prirodu i slično?

Maja: U poslednjih 15 godina pokazalo se da su januar i februar jedini meseci u celoj godini kada imam slobodnog vremena na pretek. I to je moje vreme. Evo ova dva prva meseca u godini sam provela malo u studiju, malo na masaži i na 4 kraća putovanja. Kupila sam novu Rosićevu knjigu i ona me čeka da nađem vreme za nju. A sada je sve manje vremena za tako nešto. Krenula mi je sezona.

BR: Šta je trenutno aktuelno kada je E-Play u pitanju? Možemo li uskoro da očekujemo novo studijsko izdanje?

Maja: Snimili spot za novu pesmu. Paraleno smo u studiju, snimamo nekoliko novih pesama. Čak radimo i na jednoj obradi. Ja sam trenutno tome posvećena 200 posto. Prestala sam i da se javljam na telefon ako nisu ljudi iz studija. Skroz sam glavom i dušom u tome. Jedva čekam da se završe miksevi.

Radimo puno. Svirali smo u Čacku, pa smo imali samo par sati za odmor i odmah trk na snimanje spota. Treba biti svež i odmoran, a tempo nam to sada ne dozvoljava. Bend je došao do jednog profesionalnog nivoa da uspeva sve da uskladi i na to sam jako ponosna.

BR: Šta bi poručila klincima koji tek počinju da se bave rokenrolom?

Maja:  Ništa ne bih poručila, ali bukvalno ništa. Meni su mogli da pričaju šta hoće i ja sam uvek radila po svom. Tako da mislim, kad mlad čovek nešto hoće, da će on sam da udari glavom kroz zid ako treba. Tako da, u muzici ti je, ili to voliš ili ne voliš ili to hoćeš ili nećeš. Ako nećeš, sam ćeš brzo da odustaneš.

Nemam ja tu šta kome da pričam. Kad je muzika u pitanju, ona prirodno postaje tvoja opsesija i najvažnija stvar u životu. Nešto zbog čega želiš da sve drugo postane nebitno. To je prirodan tok i ako neki mlad čovek nema želju za tim – ja nemam prava nikome ništa da pričam.