-

NaslovnaIntervjuiLuka Matković (Quasarborn): Postalo je trulo među klincima da se cimaju

Luka Matković (Quasarborn): Postalo je trulo među klincima da se cimaju

Luka Matković Quasarborn
foto: Damjan Jovanović

Prošle godine u martu je trebalo da bude održana koncertna promocija novog albuma benda QuasarbornA Pill Hard To Swallow„, ali je otkazana zbog proglašenja vanrednog stanja nastalog usled epidemije koronavirusa. Bend je posle više od godinu dana uspeo da nađe novi termin, a mi smo konačno dobili povod da obavimo razgovor koji smo prošle godine odložili. Stoga smo se u njegovom studiju Citadela, našli s frontmenom ovog sastava Lukom Matkovićem.

Luka nas je toplo dočekao u producentskoj sobi, odvojenoj od prostorije za snimanje i vežbanje u kojoj je u tom trenutku bend Nadimač imao probu. U razgovoru s Lukom saznali smo pojedinosti o predstojećem nastupu, aktuelnom albumu, njegovim krizama identiteta, tajnu „bratskog“ benda Alitor, čiju majicu je nosio u toku intervjua, albumu koji Quasarborn trenutno snima i još mnogo čemu.

Konačno ste, usled poboljšanja situacije, uspeli da zakažete koncert 1. jula u bašti Drugstorea u Beogradu. Kako se osećate povodom toga što ćete posle mnogo vremena konačno svirati pred publikom?

Dobro je što smo mi imali redovne probe sigurno šest meseci, ako ne i više. Usvirani smo, što je super. Što se tiče izlaženja pred publiku, poslednji nastup koji smo imali bio je u Kragujevcu 7. marta. Izlaženje pred publiku jeste zaista bilo davno, ali imamo i jedan koncert u Zrenjaninu 25. juna, na kom ćemo konačno moći da posle dugo vremena ponovo osetimo kako je izaći na binu, malo pre velike promocije u Beogradu.

Ono što mogu da kažem je da će se ove dve svirke razlikovati. Koncerte koji se dešavaju van Beograda drugačije planiramo. U Beogradu postoji dosta naše publike, jer ljudi znaju pesme i ko smo mi, dok kad odemo u neki drugi grad pred neke nove ljude mi drugačije pristupamo toj celoj situaciji, jer se u tom trenutku predstavljamo.

Ono što će se razlikovati od prethodne godine je to što imate novog člana. S vama svira Dimitrije Čuturilo, koji je zapravo s bendom Contaminated Mind nastupao kao predgrupa Quasarbornu na promociji vašeg prvog albuma…

Tako je, samo se sada bend zove Culprit Footprints. Promenili su ime i, onako, malo su utihnuli. Ne sviraju više toliko često.

Na koji način je Dimitrije doprineo zvuku benda i na kako se uklopio kao dosta mlađi?

Sa Dimitrijem sam počeo da se družim baš posle te promocije. Tada sam se vratim u neki mladalački metal fazon, da cirkam i blejim. Tako smo se našli. On je osim toga što je imao tu neku svoju mladalačku energiju s kojom je došao, doneo i nove muzičke uplive koje ćete imati prilike da čujete na našem novom albumu.

Recimo Đorđe, koji je svirao gitaru pre njega, je mnogo orijentisan na klasični rok i veliki je fan Beatlesa i Oasisa, koje on doživljana na neki način kao moderne Beatlese. Dosta melodičnih stvari koje su dolazile od njega uvek su imale taj neki english vajb, a onda je došao Dimitrije koji je ponovo sa sobom doneo neku melodiku, ali oslonjenu na hardcore i post-hardcore.

Da, vi ste imali i zajednički bend H202 koji je svirao taj neki fazon…

Da, to je bilo jezivo iskustvo. Trenuci ludila. Tad sam se vratio da cirkam, ali ne u smislu da sam ja bio alkoholičar, nego sam se vratio u ceo taj trip idemo, blejimo, zezanje celu noć. Totalno sam se raspustio u glavi. Otišao sam u p**** materinu i onda sam se malo doveo u red (smeh).

Luka Matković Quasarborn

Kako ima i nekih novih stvari, tako ste se odlučili da na ovoj promociji neke stvari ostanu status quo, pa ste za bendove koji će svirati s vama ponovo izabrali Nemesis i Larsku…

Hteli smo u stvari da to bude taj koncert. Ideja je bila da na neki način stavimo tačku na izdanje drugog albuma „Pill Hard To Swallow“ i da se sve to dogodi onako kako smo zamislili. Fora je što Dom omladine u kom smo mi zakazali koncert nema prostor na otvorenom, a pošto Dragstor ima baštu i ima mogućnost da radi sada oni su bili naš logični izbor. Ono što je dobro, što bih pomenuo ljudima, ako padne kiša ima krov. Bašta jeste napolju, ali ima krov. Tako da smo u super situaciji.

Zašto baš bendovi Larska i Nemesis? Jasno je da sad želite da stvari budu što bliže nalik onima od prošle godine, ali što ste se u startu opredelili za njih?

Što se tiče Nemesisa, njih smo hteli da pozovemo jer smo se baš združili u poslednje vreme, producirao sam im album, one vežbaju kod mene u studiju i dosta smo se skontali u periodu kada smo svirali zajedno po Balkanu.

Kad je u pitanju Larska, hteli smo malo da promenimo. Ranije smo uvek zvali Alitor, jer su nam oni bili nekako najbliži. Međutim, shvatili smo da se ljudi umore od mnogo iste svirke. Stoga, hteli smo da malo prošaramo, pa smo hteli da zovnemo jedan bend koji će biti nešto drugačiji. Larska i Senshi su nam pali na pamet i nekako smo prelomili da bude Larska.

Usled odluke da naš razgovor pomerimo zbog otkazivanja promocije, nažalost nismo imali priliku da pričamo o vašem aktuelnom albumu. Stoga, možemo početi od njegovog naslova „A Pill Hard To Swallow“. Koje su to životne istine koje si ti najteže progutao, ili si ipak ti, kao što i sam tekst kaže, takva pilula?

Zapravo je ta druga varijanta. Pre 10-15 godina nisam bio baš omiljen na metal sceni u Beogradu. Bio sam čak prilično omražen jer sam mnogo išao i srao gluposti na sve strane. Bio sam samo glupi klinac. Generalno sam imao taj momenat da mnogi ljudi nisu uspevali da me skontaju kroz ceo moj život. Ne znam, bio sam nekako drugačiji, šta ja znam. Onda je taj konkretan stih došao odatle, i onda ime pesme, a zatim i celog albuma.

Kada smo već kod neshvaćenosti, ti u snimku u kom pričate o pesmi „Atlas“ kažeš da je muzika bila zapravo tvoje sredstvo komunikacije…

Pa jeste. Ja sam se oduvek pitao kako mogu da se povežem s ljudima. Mada je često muzika bila i sredstvo ratovanja. Sećam se kad sam bio klinac, išao sam u osnovnu školu u kojoj sam bukvalno bio jedini metalac i puštao svima metal da ih nerviram, a oni su svi slušali narodnjake i svi su u fazonu a ovaj je debil. Bilo je i toga, ali i to je neka vrsta komunikacije, pa makar negativne.

Luka Matković Quasarborn

Prvi album „The Odyssey to Room 101“ je bio konceptualan i predstavljao tvoje viđenje knjiga  „Vrli novi svet“, „1984“ i „Bekstvo od slobode“. Ipak, po sredi je priča o gubitku identiteta kojoj se vraćaš i na novom albumu. Šta je ono što tebe kod teme identiteta i gubitka i pronalaženja istog inspiriše i privlači da pišeš o tome?

Uvek sam bio čovek koji je bio sklon da skonta nešto novo i onda da se prikloni tome, pa onda skonta nešto novo sutra, pa se prikloni tome. Nekako sam uvek bežao s jedne na drugu stranu. Mnogo sam puta suštinski menjao sebe. Tragam za svojim identitetom ceo život i to mi je nešto što mi je tako užasno zanimljivo.

Odakle dolazi taj strah od gubitka identiteta, koji je prisutan u pesmama?

Verovatno odatle što sam imao dosta momenata u životu kada sam osetio to. Eto baš poslednji put sam to osetio, kad smo osnovali bend H2O2, koji smo naveli (smeh). Ceo taj period posle promocije prvog albuma je bio čudan. U tom trenutku imam 27 godina, blejim sa klincima, cirkamo, ludujemo celu noć, a moji drugari se žene, imaju poslove. Imao sam i ja posao, držao sam studio, ali sam se ponašao totalno raspušteno. To je neki primer toga naravno. Često mi se desilo da odem putem kojim ne želim.

Još jedna od tema kojim se baviš na oba albuma je samobistvo (pesme „A (Suicide) Letter to Humanity“ s prvog i „Stalemate with Suicide“ s drugog albuma). Koliko je važno pričati o ovoj temi?

Jako je važno. Ako mene pitaš, ono što je jako veliki problem danas, konkretno u najnovijoj kulturi mumble repa i trepa, je sve veća romantizacija depresije. Kad si depresivan među tinejdžerima to više nije loše, nego si ti najveći car. Kao mnogo si cool kad si depresivan. Mislim da je to mnogo glupo. Postalo je trulo među klincima da se trude, postalo je trulo da se cimaju, da rade, a postalo je cool da ih baš briga za sve. Meni je to kataklizma. Kada se bavim samoubistvom u tim pesmama to više radim zbog toga da dočaram taj krajnji ishod depresije ili nekog drugog psihičkog poremećaja.

Pomenuo si ranije u razgovoru, kad smo pričali o Dimitriju, da je u toku snimanje i komponovanje vašeg novog albuma. Šta se dešava na tom polju?

Ovaj album je došao na neki prirodan način i to dosta zbog većeg autorskog upliva našeg bubnjara Tihog. To je mnogo promenilo kompletan zvuk albuma. Takođe Dimitrije ima mnogo veći udeo nego što je Đole ikad imao. Ne zbog nekakvog Đoletovog nerada ili Dimitrijeve veće posvećenosti, već je došlo takvo vreme u bendu gde sam manje ja autor, a više stvaramo svi zajedno.

U snimcima gde pričate o pesmama s aktuelnog albuma, pominjete da je ovakav vid rada počeo konkretno s pesmom „Bastion“…

Tako je, to je bio momenat kada je Tihi došao meni s pričom, brate dosta mi je da samo ti pišeš pesme hoću i ja doprinosim više. Onda sam ja rekao, pa dobro, što mi samo nisi rekao (smeh). Tihi je tihi, on ne priča, to je cela fora. Tada je on imao taj momenat i onda smo došli i izdžemovali tu pesmu i ona je mnogo organskije nastala nego sve ostale pesme sa albuma. Kao i ta pesma i treći album je mnogo organskije nastao.

Ono što je bilo loše u našem dosadašnjem radu je to što se dešavalo da mi uopšte ne odsviramo neke pesme pre nego što ih snimimo. Eto, mi nove pesme koje će se naći na trećem albumu sviramo već godinu dana, ako ne i više. One imaju svoj život, imaju svoju evoluciju dok ih mi sviramo. Ta razlika će se definitivno osetiti.

Luka Matković Quasarborn Citadela Studio A Pill Hard To Swallow DrugstorePre dve godine si imao i priliku da na nekoliko koncerata zasviraš i s Eyesburnom. Koliko ti je značilo što si imao priliku da nastupiš s njima?

Veliki značaj. Dosta sarađujem sa Kojotom, producirao sam album Remedyja, radio sam i remaster za album „Fool Control„. Te saradnje su se dogodile tako što je Kojot dobar prijatelj sa Lesom iz SMF-a, a Lesa je dobar prijatelj sa Dorkinom koji je s Tihim svirao u Instead Of A Kill. U dobacivanju s muzikom Dorkin je Lesi pustio Space Eater, onda je Lesa pustio Kojotu.

Kojot je kao mali slušao mnogo trash metal i njemu se Space Eater mnogo dopao, pa me je cimao da blejimo. Tada je već Quasarborn postojao, pa je Kojot došao nama na probu. Onda je Tihi, kome je Eyesburn omiljeni bend, predložio da pravimo zajedno turneje sa Remedijem. Tada smo se skontali i dogovorili da oni snimaju album kod mene.

Onda se 2019. na leto desilo da se Eyesburn povampirio i da su zakazali gomilu koncerata, a Lale koji je tonac SARS-a nije mogao da svira. Prvi koga se Kojot setio da može da ga zameni sam bio ja. Brate, da li bi ti peglao u Eyesburnu? Ja sam odgovorio u sekundi, naravno da bih svirao u Eyesburnu, jesi normalan!

Posle toga je došao Alek, bubnjar, i rekao, hajde ti da skineš 20 pesama za 2 dana. A ja ga gledam i mislim se je li ovaj normalan. Ali, ja sam seo i skinuo 20 pesama za 2 dana i došao na probu i on je bio šokiran, jer je to meni rekao potpuno bezveze. Nije očekivao da ću ja to da odradim. Bio sam tu samo zamena, ali mi je bilo super, jer su to realno najposećeniji koncerti na kojima sam svirao.

Od Eyesburna ste obradili pesmu „Sun“, a od skora imate i novu obradu. Reč je o pesmi „2000 i kusur godina“ od Nikole Vranjkovića. To je prva pesma u kojoj ti pevaš na srpskom. Kako ste odlučili da obradite baš ovu pesmu?

Ideja je bila da se uradi obrada neke domaće pesme, jer će ceo novi album biti na srpskom jeziku. Odavno smo to planirali, ali je kod izbora uvek nastajao problem jer je neko od nas previše vezan za određenu pesmu i onda neće da je menja. Dogovor je bio da ako obrađujemo pesmu ne smemo samo da je presviramo. Onda smo uzeli pesmu koja nam se svima svidela, a da niko nije toliko vezan za nju. Zapravo je Dimitrije došao sa idejom slušajte ovu pesmu hajde ovo da odradimo. Ja sam odmah mogao da je zamislim u našem aranžmanu i bogami dosta fino je prošlo.

Luka Matković Quasarborn Citadela Studio A Pill Hard To Swallow DrugstoreEto, pomenuo si nešto ranije da se snima novi album Quasarborna. Šta se još trenutno dešava u studiju Citadela?

U poslednje vreme, nažalost, nema nešto mnogo snimanja. Trenutno završavamo snimanje Alitor EP-ja, koji će takođe biti na srpskom jeziku. Marko i ja smo u isto vreme odlučili da želimo da pišemo tekstove na spskom. Samo što mi imamo ime na engleskom…

A ček Alitor, koji je to jezik?

Sad ću da ti odam tajnu. Marko nikad neće da priča o tome, a ja mislim da je to genijalna priča. Oni su imali ortaka u srednjoj školi kojeg su zezali da ima glavu kao kombinaciju Aliena i Predatora i onda je taj lik Alitor (smeh, svi u studiju). Oni su napravili bend kad su bili klinci i onda su dali iz zezanja ime bendu Alitor. Sad je bend iz godine u godinu nastavio da raste, a i dalje se tako zovu. Marku je malo glupo da priča o tome, ali ja mislim da je genijalno. To je mnogo simpatičan momenat iz detinjstva, da glupa fora koju ste tada bacili ostaje kao naziv benda.

Za kraj, šta bi hteo da poručiš ljudima koji dolaze prvog jula u Drugstore?

Prvo mogu da im poručim da dođu. Mogu da očekuju da će biti do jaja svirka i da nastave da dolaze na certove, da nastave da slušaju dobru muziku. Svi nas zajebavaju sad sa onim mimovima podržite scenu, podržite scenu, a ono što ljudi ne kontaju da će u nekom momentu ljudi koji sviraju u bendovima, kao što su Metallica i Iron Maiden, stvarno da budu previše matori. Svi ti bendovi će nestati, a ukoliko želite i dalje da slušate rok i metal muziku podržite mlađe bendove, jer bez njih će ovo nestati.

Koji bi bili glavni razlozi da publika dođe na vaš koncert, a ne na primer na Negativ koji je iste večeri?

Stvarno ima Negativ? Dobar je Negativ, ali mislim da će kod nas definitivno biti veća ludnica (smeh). Ja lično volim Negativ i gotivim Ivanu, ona meni super peva i Negativ mi je generalno kul bend, slušao sam brda kad sam bio mali. Ipak, mi imamo mnogo više energije (smeh) i ja pevam više tonove od nje (smeh). Šalim se, ne mogu, omatorio sam. Kod nas će sigurno biti veće gaženje, a kod njih će verovatno biti više đuskanje, stiskavac (smeh).