fbpx

-

Naslovna Intervjui Koja (Disciplin A Kitschme): "Nema predaje!"

Koja (Disciplin A Kitschme): “Nema predaje!”

Gordan Lazinica

Funkcija: Novinar/Recenzent

Sebe vidi kao: Srećnog i uspešnog kompozitora/muzičara jednog dana.

Moto: "If you can't handle the failure, then I don't think that success is an option." (Devin Townsend)

samo_disciplina

Dušan Kojić – Koja, legendarni basista i frontmen kultnog sastava Disciplin A Kitschme, cenjen je, kako po svom radu, tako i po čeličnim stavovima čija snaga ne jenjava već tri decenije. Bend je prethodne sedmice objavio DVD izdanje albuma “Uf!”, a ovih dana i novi singl pod nazivom Samo Disciplina, a Koja nam objašnjava kako će se zvuk benda širiti u bliskoj budućnosti, šta nas dalje očekuje od Discipline, kao i o tome zašto nikada nije voleo čuvenu liverpulsku četvorku…

BR: Pošto se novi singl zove “Samo Disciplina!”, verujete li da je najbolji odgovor da se disciplinom infiltrirate u sistem i da ga iznutra pobijete?

Koja: Ha, ha, baš da ga pobijemo? Samim postojanjem grupe u ovom vremenu, u ovoj i ovakvoj državi, mi smo već to uradili. Disciplina je uvek potrebna.

BR: Pošto je usna harmonika pronašla mesto u muzici benda, postoji li neka posebna naklonost i tendencija ka duvačkim instrumentima, s obzirom da su se u prethodnim postavama benda mogli čuti još neki instrumenti tog tipa? Koliki će, ustvari, uticaj novi član imati u muzici Discipline?

Koja: Pa da, duvački instrumenti se dobro uklapaju sa ovom heavy bass bukom. Usna harmonika mi je bila uvek u svesti kao opcija, jedna od mojih najomiljenijih grupa su američki funk band War, koji imaju usnu harmoniku, uz saksofon, kao zaštitni znak svog zvuka. Nova kombinacija u Disciplini će zasigurno proizvesti još dosta sveže muzike.

BR: Šta je dovelo do toga da se proširi koncept benda?

Koja: Praktično od 1991. godine i prestanka predratne Discipline sa duvačkom sekcijom, grupa je kroz englesku fazu delovala u postavi bas-bubanj-vokali, inače inicijalnoj postavci Discipline kičme sa početka karijere. Potom smo objavili još dva albuma ovde u istom obliku i sad je došao taj trenutak promene, pošto ne želim da dam čak ni najmanju šansu zapadanju u manirizam bilo kog tipa. U međuvremenu se pojavio ceo talas grupa sa jednim instrumentom i bubnjem, čak i bas gitarom i bubnjem, zatim pravci kao što su new rave, disco punk – sve su to stvari koje je je ova grupa poodavno odsvirala. Isto se desilo, svojevremeno, posle prestanka funkcionisanja postave Discipline kičme sa duvačima – ovde se pojavila četa alter-grupa sa duvačima, te tako mislim da je super napraviti otklon od svih tih moda i opet se pomeriti još napred.

BR: Pretprošle nedelje je objavljen DVD sa snimcima spotova i live nastupa sa poslednjeg albuma „Uf“. Kako biste opisali proces nastajanja ovog izdanja? I kako je prošla promocija?

Koja: Ideja kratkog muzičkog filma pod imenom „Video Uf!“ je da konzument sada može i da “gleda” album, što nije česta pojava; znači svaka od deset pesama ima i svoju vizuelizaciju. A kako ovih dana videsmo, na istu ideju, ali ipak kasnije, došao je i tim koji radi super-popularnog izvođača Beyonce… Očekujem sada navalu sličnih projekata.

BR: Pesma „Društvena mreža“ deluje kao kritika današnjeg društva koje se izolovalo, međusobno distanciralo i stavilo virtuelni „štit“ na sebe, pošto je postalo onesposobljeno da komunicira u realnom okruženju. U tom smislu, nedostaje li Vam vreme pre učestale virtuelne komunikacije?

Koja: Ne, treba se prilagoditi trenutku, naravno, na svoj način. Ne treba večito kukati, postaje zamorno.

BR: Pomenuli ste u jednom intervju da je „Uf“ označavao jedan od indijanskih uzvika, uz „haug“. Neke od pesama sadrže u naslovu reč „Manitu“. Čak i pesma kao „Naravoučenije“ na neki način zvuči poput rituala. Postoji li kod Vas neki vid interesovanja za indijansku kulturu?

Koja: Nemam interesovanja u tom smislu da ja sad pomno proučavam indijansku kulturu, više to ima veze sa stripom ili pisanim pustolovnim štivom poput Vinetua. Karl Maj, autor Vinetua, Nemac, nikad nije ni bio na Divljem zapadu. Bio sam ushićen pri poseti Vinetuovom muzeju u hrvatskom mestu Paklenica, gde sam pre četiri godine gostovao sa „Fank-i-lastišem Crnog Zuba“ na filmskom festivalu muzičkih dokumentaraca. Bar desetak Vinetu filmova je šesdesetih snimljeno na toj lokaciji i dosta meštana je igralo Indijance. Dakle, više je to trash kultura, nego bilo šta drugo.

BR: Iako nisam ekspert za bas gitaru, vizuelno i zvučno mi se čini da postoji sličnost sa instrumentom koji koristi i Lemi iz Motorheda. Dakle, ne mislim na stil muzike, već na sam zvuk i oblik/marku instrumenta. U kojoj meri je britanski punk rock sedamdesetih imao uticaja na Vas?

Koja: Ne treba biti ekspert pa videti sličnost između Lemmyjevog basa i moje gitare, s obzirom da se radi o istom tipu gitare – Rickenbacker. Zvuk tog basa jeste reskiji u odnosu na uobičajeni bas, no, tu bas gitaru koriste i mnogi drugi, i pre i posle nas dvojice. Britanski punk rock je dosta uticao na mene, ali više post-punk ili new wave, gde se pojavilo dosta basista koji su svirali bas drugačije nego pre. A nadam se da ti je u međuvremenu postalo jasno da Lemmy nema nikakve veze sa punk rockom, štaviše, on je bio u Hawkwindu, space rock sastavu, koji je postojao mnogo godina pre pojave punka. Lemmy možda pokazuje simpatije ka Sex Pistols i Ramones, ali nema nikakve veze sa punk pokretom, Motorhead su došli kasnije, kao deo „new wave of british heavy metal“. Znači, pazi šta pričaš.

BR: Iz nekih ranijih intervjua sam saznao da ne volite The Beatles? Da li je to istina?

Koja: Da, zato što su The Beatles opšte mesto, i zato što su to lepe i vesele pop pesmice, koje vole i mama, baba i tata i deca, muzika za celu familiju. Oduvek su me Stones više zanimali, sa svojim oskudnim melodijama i crnim ritmom.

 

BR: Svojevremeno ste rekli da ste radili na muzici za video igru. Koja je igra u pitanju i kakvo je bilo iskustvo rada na takvom tipu projekta?

Koja: Igra se zove „The Others“ i rade je momci iz beogradskog video-studija Bum, za inostrano tržište, mislim da još nije publikovana. Odlično je to iskustvo, volim da radim namensku muziku, naravno ne sve. Ova igrica se takođe razlikuje od ostalih i po tome što tu nema krvi i nasilja, samo dosta mozganja, ne bi li učesnik prošao prepreke i došao na sledeći nivo, otprilike tako nešto.

BR: Jedan period Vaše karijere ste proveli u Londonu i stekli neku sliku o inostranoj sceni. Može li bend koji dolazi sa manjih prostora da se izbori na takvom tipu tržišta u današnjem vremenu?

Koja: To je uvek bilo skoro pa nemoguće iz jednog jedinog razloga, a koji je vrlo i logičan – neimanja produkta na pomenutom tržištu. Dakle, potrebno je da grupa zaživi diskografski i koncertno na željenoj teritoriji, pa tek tada ima šansu da eventualno pokuša da nešto uradi dalje. Isto bi bilo da, na primer, sada neka grupa iz Litvanije dođe u Srbiju i proba da se probije na domaćem tržistu – teško da bi se to desilo uopšte, a i da može, prošlo bi više godina, čak i decenija. Britansko ili američko tržište je u tom smislu i najteže, pošto je njihova muzička industrija uvek bila, a i još uvek je, vrlo jak i profitabilan posao, te stoga u njoj vladaju i surova biznis pravila. Evo, koliko je rock grupa iz njima bližih država Nemačke, Švedske, Holandije uspelo da dobije takozvani “dil” sa engleskom disko-kućom i da se probije na britansko ili američko tržište? Ne više od dvadesetak za svih ovih 50 godina. To je otprilike pravi opis situacije tamo, a ovdašnje zablude su nešto drugo.

BR: Pomenuli ste da ste bili zainteresovani za neke biografije muzičara i da volite više da kupite dobru knjigu, nego li muzički album. Kakve knjige volite da čitate i koje biografije su Vam bile najinteresantnije?

Koja: Zaista imam dosta takvih knjiga i često im se vraćam, jer tu čovek može da sazna i nauči više o situaciji u kojoj su nastale sve te grupe i iznikli takvi autori. Pored više knjiga o Hendrixu, mogu da nabrojim i još neke: Please Kill Me: The Uncensored Oral History of Punk (Legs McNeil, Gillian McCain), Bo Diddley: Living Legend (George R.White), Blues People, Black Music (Leroi Jones), zatim Patti Smith: Just Kids. Jayne County-Man Enough To Be Woman… i ima toga zaista dosta.Trenutno sam na Bill Wyman: Stone Alone, knjizi koju nisam ranije čitao, a moram reći i da nije nešto naročito zanimljiva, sve vreme je to neko mačo hvalisanje… Ali, bitno je i to da se overi, ne bi li se neke stvari i saznanja potvrdila ili obrnuto. Ta kolekcija knjiga se konstantno uvećava.

BR: Govorili ste o problemima širenja besplatnih albuma koji utiču na muzičku industriju. Kako vidite budućnost u pogledu funkcionisanja bendova i industrije uopšte?

Koja: Ako je muzika besplatna i autor jako malo zarađuje od toga, on nema stimulans da radi, a mora da se radi da bi se živelo, zar ne? To će verovatno i uticati na kvalitet, kao i na količinu energiju i truda uloženog u komponovanje i napraviti još veći jaz između instant popularnih izvođača i alternativnih rock grupa.

BR: Neke od pesama su naslovljene rečju „Manitu“ u nekom vidu a takođe na albumu „Zeleni Zub na Planeti dosade“ dolazimo do pesme „Betmen, Mandrak, Fantom“. Koliki ste bili fan stripova poput „Zagora“, „Bleka“ ili „Komandanta Marka“, u kom se nalazi i lik Žalosne Sove, indijanca i Markovog saputnika, i slično?

Koja: Ne, to je kasnija generacija stripova, ja sam više ljubitelj svega onoga što se nalazi na poleđini omota za album „Zeleni Zub na Planeti dosade“. Žalosna Sova jeste simpatičan, ali mi ni Zagor, ni Komandant Mark nisu previše držali pažnju, moram reći. Bleka Stenu sam uredno preskakao.

BR: Kao fan Hendriksa, koji Vam je album omiljeni i kojim se pesmama uvek rado vraćate?

Koja: Svi Hendrixovi albumi su mi omiljeni. I nema ih mnogo, za života je objavio samo par albuma, međutim, ono što je tu potpuno neverovatno je da postoji mnogo snimljenih sati Hendrixovih jam sessiona sa bendom, drugim muzičarima, mnogo snimljenih proba, početnih ideja i verzija pesama, kao i živih snimaka skoro svih nastupa, tako da evo, 40 i više godina od njegove smrti, stvari se i dalje konstantno objavljuju, pojavljuju se novi, nikad do sad čuti ili viđeni audio i video snimci. Tako da, ako ni zbog čega drugog, zbog ovoga za Hendrix fanove život itekako ima smisla.

BR: Koji je poslednji u nizu izvođača, bilo inostranih ili domaćih, uspeo da Vas zainteresuje i zašto?

Koja: Ah, teško pitanje, sve je manje toga, da li zbog naslušanosti, životnog doba u kojem jesam ili bledunjave muzike danas, ne znam, ali je tako. Biće da je zbog ovog zadnjeg. Pojavljuju se nova imena, pomenuta industrija i dalje radi, doduše dosta slabije nego pre, ali sve mi zvuči poznato i nema nekakve radikalne oštrice u novim grupama. Tako da se uvek tada ili vraćam u istoriju – YouTube je magičan što se toga tiče, ili pak overavam primitivne rokenrol grupe, kao što su Endless Boogie, Nashville Pussy, mada je i to sad već stari bend, zatim neke stvari na granici kao što je Guardian Alien … Njujorška avangarda je uvek dobrodošla…

BR: Posle trideset i više godina karijere, kako vidite evoluciju muzičkog života tokom godina, koje ste i sami deo?

Koja: Na primer ovako… Postojao je prvo singl, pa potom album kao kolekcija singlova, potom album kao koncept. E, sad je sve to puklo i ponovo se vratilo na hit-singl. I to virtuelni. Šta reći drugo još? Muzika nema više onaj presudni značaj koji imala nekad. Ali, nema predaje.

BR: Koji su planovi što se tiče nekih novih projekata u narednom periodu?

Koja: Radiću muziku za novu crtanu TV seriju pod imenom „Knjiga utisaka“, koja će se emitovati iduće godine na nekoj od TV stanica. To je animirana verzija istoimene knjige Slavoljuba Stankovića i Slavimira Stojanovića, a u planu je i kratkometražni film.

BR: Koji su Vam projekti u planu u bližoj budućnosti? Novi album?

Koja: Sigurno, mislim da će se vrlo brzo pojaviti jedan skup, zbir novih pesama i snimaka, na nekom od dostupnih formata. U svakom slučaju, nastavljamo sa javljanjem grupe u “vremenu i prostoru”, jer to se očigledno ne da zaustaviti.