Jedan od najautentičnijih rokenrol buntovnika na ovim prostorima, koji je svoju harizmu uspeo da inkorporira u neke od najvećih ex-YU bendova poput Parnog Valjka, Azre, Aerodroma itd, Jurica Pađen, na naše veliko zadovoljstvo pristao je na intervju za portal Balkanrock. Među povodima za ovaj razgovor je svakako i njegov poslednji studijski album „Dnevni rituali„, kao i best of kompilacija hitova. No, kako je razgovor sa jednom figurom koja ima višedecenijski „staž“ u rokenrolu uvek svojevrsna avantura, naravno da ćemo u okviru nje zaploviti i davnim danima ex-YU scene, te možda uspeti da na tren dotaknemo magiju vremena kada je muzika, po mišljenju mnogih, bila istinska svetinja – i vremena kada je i Jurica ispisivao nebrojene stranice i poglavlja jugoslovenske muzike.

Balkanrock: Pozdrav, Jurice! Da je ovo doba iole normalno, prvo pitanje bi verovatno bilo vezano za utiske sa poslednje svirke koju si održao, ali shodno ovoj pandemiji koja je svet okrenula naopačke, za početak želimo da znamo – kako si sada, godinu dana od početka ove pošasti, i da li na budućnost gledaš sa dozom pozitivnosti ili straha?

Jurica: U ovom vrlo teškom vremenu nastojim održati situaciju koliko-toliko normalnom, naravno, u okviru svojih mogućnosti, pa tako hendikep koji je rezultat okolnosti pretvorim u neke prednosti koje su mi dostupne. Tako dosta kod kuće sviram gitaru i pomalo klavir, čitam stvari koje možda ne bih inače stigao, a uspio sam napisati jednu novu stvar u kojoj opisujem vlastiti doživljaj ove apokaliptične situacije i godine iza nas. Pjesma se zove “Ima li to kraja“ i prije par dana izašao je i video na YouTubeu.

BR: Iako se čini da su razni muzičari, kako kod nas tako i u svetu, malo klonuli duhom usled celokupne situacije, deluje da ti ne posustaješ. Odakle crpiš volju, želju i snagu?

Jurica: Pa poenta je da tek u iskušenjima imamo priliku spoznati što se sve u nama krije i pritom otkriti neke vlastite mogućnosti za koje nismo ni znali da postoje kad vanjski svijet ne funkcionira. Dobro je imati neki svoj, unutrašnji, u koji možemo pobjeći, neki svoj mikro svemir u kojem ne postoje ograničenja. Meni je to način da ostanem u kolikom-tolikom balansu, a bavljenje muzikom je jedan od načina da se to postigne. To u svakom slučaju rezultira zadovoljstvom i ispunjenošću, a kad se to postigne, energije koje donose inspiraciju lakše pronalaze put do tebe. Ili, ukratko, u mom slučaju, muzika je nešto što jako volim.

BR: Pošto je pomenuto izdanje „Dnevni rituali“ ostvarilo znamenit uspeh u toku prošle i 2019. godine, čak i u vreme kada su albumi za dobar deo mlađih generacija passe. Da li smatraš da dobar album i dalje može da izazove BUM kao nekada ili su instant singlovi ključni element uspeha i popularnosti jednog izvođača?

Jurica: Srećom, album „Dnevni rituali“ nije prošao ispod radara, što je u današnjem vremenu prilično teško ostvariti jer mislim da je malo profilirane publike – puno ljudi sluša sve i svašta, tehnologija je stvorila mogućnost da sve postane dostupno i u toj hiperprodukciji treba puno više vremena da kvalitetne stvari isplivaju. Srećom, Aerodrom ima veliki minuli rad, pa se novi materijali naslanjaju na to, inače ne znam da li bismo uspjeli opstati da smo novi izvođači. Novim izvođačima zaista nije lako, poneko može i zabljesnuti, no lakše je u nekom trenutku postići uspjeh nego opstati. Treba puno truda, talenta, vremena i sreće da bi se ostvarila dugoročna karijera.

BR: Nakon što si došao u dodir sa gitarom i žestokim zvukom, koji je to bio presudan i preloman momenat kada si shvatio da je to – to, odnosno tvoj životni poziv kojem želiš u celosti da se posvetiš?

Jurica: Prvi put kad sam čuo The Beatles, shvatio sam da je muzika magija kojoj nisam ni htio ni mogao pobjeći, a kad sam počeo svirati gitaru bilo mi je na neki način jasno da je to nešto čime se želim stalno baviti, ali nisam mogao ni sanjati da ću imati sreće da se to i ostvari. Kao i mnogi drugi, mislio sam da ću svirati dok ne završim fakultet, a onda naći neki siguran posao – i tu dolazimo do paradoksa – sve te firme koje su nudile siguran posao uglavnom su propale, a ja se još uvijek bavim ovim svojim nesigurnim.

BR: Svirao si u Parnom Valjku, Azri, Aerodromu itd, a u nekima od njih si upisan i kao jedan od osnivača. Nezgodno je pitati sa kojim od njih imaš najdraže uspomene – tome shodno, da li ti je nekada palo na pamet da sve ili bar većina tih grupa urade jednu zajedničku turneju?

Jurica: Svaki period je imao svoje doživljaje, i bilo je svakakvih situacija, i dobrih i loših, ali u svakom sam trenutku učio… Bilo je ludih doživljaja, super anegdota, a ostalo je i nešto dobre muzike… Duboko sam zahvalan što sam imao takve prilike… Zbilja je zanimljiva ideja da svi bendovi u kojima sam svirao naprave zajedničku turneju – iako je nemoguća – ali to bi značilo da se ne bih skidao s bine…

BR: U više navrata si izjavio da su ti Beatlesi broj jedan i među najvećim „krivcima“ za ono što si postao. Ako pričamo o domaćoj sceni, da li tu postoji bend/izvođač kojem si se divio na isti način?

Jurica: Pa mislim da bi konkurirati Beatlesima bilo moguće kao i da netko na ovim prostorima napravi iPhone, space shuttle ili da odleti na Mars.

BR: Gotovo svi koji imaju toliko raskošne karijere, kada pogledaju unazad, mogu da se sete nekog svog pogrešnog poteza ili krivog odabira u određenom trenutku. Da li u tvom slučaju postoji neka prilika za kojom žališ ili ti je prosto krivo što nekad nisi postupio drugačije?

Jurica: Pošto uglavnom odluke donosim intuitivno (mnogo važnih donio sam u roku od par sekundi), kasnije se pokaže da nisam krivo odlučio. Ako i ponekad jesam, nisam previše žalio zbog posljedica jer nema uspjeha koji nije sazdan na pogreškama. Svatko može pogriješiti, ali loše je greške ponavljati. Ima jedna stvar zbog koje mi je bilo krivo, ali nije bilo do mene… U gimnazijskim godinama, jedan od mojih gitarističkih heroja bio je Alvin Lee, gitarist čuvene grupe Ten Years After (svirali su i na Woodstocku) i stjecajem okolnosti, došao je u Zagreb i upoznali smo se u Kulušiću. Planirao se jam session i bilo je dogovoreno da zajedno zasviramo, ali bendu prije nas pukla je plastika na bas bubnju, i avaj, ništa od svirke. Ali već i popričati s njim meni je bila velika stvar.

BR: Odnedavno si u žiriju muzičkog programa „Zvjezde pjevaju“. Da li si se pre toga ikada mogao zamisliti u takvoj ulozi i koliko ti prija biti deo te priče, s obzirom na to da su muzička takmičenja već jako dugo jedan od najuspešnijih i najgledanijih televizijskih formata?

Jurica: Nikad nisam bježao od novih iskustava, kod mene je stalno prisutna neka kreativna znatiželja, pa kad sam dobio ponudu, prihvatio sam je jer još nikad nisam bio u takvoj ulozi. Sve je to show, a s obzirom da sam cijeli život u nečemu što zovu show business, to je bio sasvim prirodan potez. Osim toga, u 2020. smo imali poslednji nastup sa bendom 22.2, tako da ni financijski aspekt nije bio zanemariv.

BR: Snimao si i instrumentalne albume. Kako se rodila želja za takvim poduhvatom i da li ti pravljenje takvih izdanja dođe kao neka vrsta relaksacije u odnosu na ove „standardne“?

Jurica: Snimio sam dva instrumentalna albuma, „Žicanje“ i „All stars“. Dobro si primjetila da je to bio iskorak od onog što inače radim, opet neka vrsta izazova jer to baš nije nešto što može biti šire prihvaćeno – ali meni je učinilo veliko zadovoljstvo.

BR: Kada bi postojao vremeplov i kada bi mogao na jedan dan da se vratiš na neki svoj (ili tuđi) koncert sa kojeg imaš sjajne uspomene, gde i kada bi to bilo?

Jurica: Bilo je puno koncerata koji su bili za pamćenje, isto kao i onih koje bi bilo bolje zaboraviti, ali neke stvari je teško zaboraviti, kao npr. turneju po SSSR-u. Tada smo znali svirati po dva stadionska koncerta dnevno, od 18 do 20 h i od 20 do 22 h, kao kino… Bio je i koncert na stadionu Poljud u Splitu, pred više od 50.000 ljudi, pod nazivom Mirodrom, zatim veličanstveni doček Nove godine u Budvi, a također u impresivne doživljaje ulaze i koncerti na beogradskom Beer festu, od same organizacije, produkcije, pa do fenomenalne publike…

BR: Ako pričamo o trenutnoj muzičkoj sceni, da li postoje neki sastavi koji ti se naročito sviđaju i za koje misliš da održavaju rok živim i zdravim onako kako ste to ti i tvoje kolege nekada radile/radite?

Jurica: Moram priznati da u poslednje vrijeme nisam čuo ništa što bi me oduševilo. Ima određeni broj novih izvođača koji odlično pjevaju i onih koji su jako dobri svirači, ali mislim da je problem kroničan nedostatak dobrih pjesama.

BR: Mnogi od onih koje će čitati ovaj intervju su upravo oni koji svim snagama čuvaju plamen dobre muzike da gori zanavek – šta bi im poručio na kraju?

Jurica: Poručujem svima da mi je drago što su tu i što podupiru na bilo koji način ono što nas spaja i daje nam smisao na ovoj planeti, gdje smisla ima sve manje i manje. Osnovni preduvjet za to je ljubav, bez koje ta misija ne bi bila moguća, i znam da svaki plamičak u srcu pojedinca, kroz zajedništvo, može postati veliki plamen koji će cijelom svijetu podariti svjetlost i toplinu.