Kako je Balkanrock prethodno najavio, američki muzičar John Paul Keith će sa svojim bendom održati čak pet koncerata u Srbiji. Ovaj rokenrol trubadur ne voli da miruje pa se tako ponovo upustio u četrdesetpetodnevnu turneju po starom kontinentu. To je bila odlična prilika da zavirimo u njegov svet i saznamo kako uspeva da svuda sa sobom ponese duh Memfisa koji oko njega stvara auru muzičkih legendi iz davnih vremena.

BR: Ljudi te često porede sa Buddy Holly, ali i slavnim strip junakom Taličnim Tomom. Koje od ovih poređenja je po tebi odgovarajuće i koliko si upoznat sa avanturama spomenutog belgijskog lika iz stripa.

JPK: Nikada nisam čuo za Taličnog Toma, tako da ću morati da kažem Buddy Holly.

BR: Imao si čast da nastupaš sa sa nekim zaista poznatim umetnicima, kao što je, recimo, Ryan Adams ili sa izvođačima koji su ikone undergrounda, konkretnije, sa Jackom Oblivionom. Koliko ti znače takva iskustva?

JPK: Naučio sam mnogo o muzičkom biznisu radeći sa Ryanom. Takođe sam naučio dosta o procesu snimanja. On voli živa snimanja, a takođe i ja. Jack je glavni krivac što sam se upoznao Brucea iz Big Legal Mess, s kojim sada već imam tri izdate ploče. On je takođe razlog što sam upoznao Roberta iz “Kiss N Run Booking”, koji mi je do sada bukirao tri evropske turneje. Tako da dugujem Jacku poprilično.

BR: Tvoj poslednji album “Memphis Circa 3AM” je produciran, takoreći, u “old school” stilu. Tačnije, pesme su snimane na analognim trakama. Da li razmišljaš da se okreneš modernijem načinu snimanja, koristeći kompjutersku tehnologiju u budućnosti?

JPK: Ne. Jedini razlog da nešto snimim digitalno je ako ne bih imao drugog izbora.

BR: Na spomenutom albumu jasno se vidi da je Memfis zaslužio ključno mjesto. Govorimo o gradu koji je mnogo zadužio rock, a još uvek igra veliku ulogu kada govorimo o novim izvođačima. Šta Memfis ima, što drugi gradovi nemaju?

JPK: Teško je to iskazati rečima. Memfis je uvek ohrabrivao kreativnost i voli ekscentrike i autsajdere. Uvek je postojala mešavina kultura, što muziku čini unikatnom. I muzičari su otvoreni. Ne postoji tako nešto, kao što je “žanr” u Memfisu. Žitelji Memfisa vole da se zabavljaju, što je dobro za muziku.

BR: Kada već spominjemo tvoj poslednji album, ne možemo a da ne spomenemo nedavno preminulog Rolanda Janesa, koji je producirao album. Možeš li opisati vreme provedeno sa njim i da li je vaš odnos prešao iz čisto poslovnog na jedan ličniji nivo?

JPK: Poznavao sam Rolanda samo oko godinu dana, ali meni je bio kao deda. Svi iz benda smo ga jako voleli. Bio je jedan od najljubaznijih, najmudrijih, najskromnijih i najduhovitijih ljudi koje sam ikada sreo. I najbolji producent sa kojim sam radio. Zaista je blagoslov bio poznavati ga.

BR: Kako uopšte izgleda proces stvaranja i snimanja pesme sa tvojim bendom? Možeš li nam okriti kako izgleda jedan tvoj tipičan radni dan?

JPK: Volim da imam pesmu kompletno napisanu, pre nego je donesem bendu. Ali, ne znam kakvi će biti aranžmani, tako da volim pustiti bend da to sredi i da budu kreativni po tom pitanju. Imamo nekoliko proba pre poslednjeg sviranja, ali zaista sve odradimo u studiju. Obično smo radili na pesmi po nekoliko sati, sve dok Roland ne pomisli smo spremni, a onda bismo je snimili manje-više uživo. Sešni su trajali šest sati dnevno, tako da smo aranžirali i snimali po dve pesme svaki dan.

BR: Tvoja muzika je pod uticajem mnogih različitih stvari, a uključuje spoj raznih stilova. Da li, pored raznih naziva koji mnogi koriste da je opišu, kao što su garage rock, rockabilly, soul šezdesetih, bluz… ti imaš neki svoj omiljeni? Možeš li reći da to može biti nešto što smo čuli na nekom od tvojih albuma ili se radi o nečemu u potpunosti drugačijem?

JPK: Ne razmišljam previše o tome. Kao što sam rekao, ne postoji nešto tako kao što je žanr u Memfisu. Odrastao sam na country muzici, tako da je ona veoma bliska mom srcu. Ali, ja volim svaku dobru muziku i pokušavam da naučim više o svim njenim vrstama.

BR: Sviraš mnogo koncerata tokom turneje. Kako ti to uspeva i da li je moguće na svakom od njih podići publiku?

JPK: Moraš voleti da ideš na turneje kako bi uopšte to uspeo. Moj otac je bio vozač kamiona, pa mislim da mi je to u krvi. Ne možeš uvek podići masu, ali ako devojke plešu, znam da radimo dobar posao.

BR: Kakve su tvoje impresije o Srbiji i šta ti je ostalo u sećanju tokom poslednje posete Beogradu?

JPK: Volim Srbiju. Kao Amerikancu, bilo mi je to jedno edukativno iskustvo, dok sam učio o njenoj istoriji i kakav je život Srba. Fanovi su tamo oduševljeniji nego bilo gde, osim, možda, u Španiji.

BR: Koji je najbolji kompliment koji su dobio od kolega muzičara ili, možda, od fanova?

JPK: Jim Dickinson mi je jednom rekao da sam svirao gitaru kao da sam iz Frejzera. To je naselje u Memfisu odakle, između ostalih, dolaze Scotty Moore i Paul Burlison. Ja čak nisam ni odrastao u Memfisu, tako da je to bio veliki kompliment.

BR: Koja je po tvom mišljenju najbolja pesama ikada?

JPK: Da parafraziram Dukea Ellingtona, “ona koju ću sutra napisati”.

BR: Tvoj prethodni bend se zvao John Paul Keith & The One Four Fives. Kako bi nazvao bend da da sviraš metal?

JPK: John Paul Keith & The Six Six Sixes?